30. jan 2020.

Biti pravi novinar u bivšoj socijalističkoj zemlji: Prisluškivanje, napadi i medijske hajke

Istraživanje Rojters Tompson instituta za novinarstvo kaže da nam je loše. Što mi znamo, ali volimo da i oni ukapiraju

Jedan od protesta zbog napada na novinare i medije u Srbiji (foto: Vojin Mitrović / Cenzolovka)

Velikodušni izvor relevantnih i aktuelnih istraživanja o medijima i novinarstvu koji zovemo Rojters Tompson institut za proučavanje novinarstva objavio je istraživanje koje se, što se ne događa često, bavi Srednjom i Istočnom Evropom. 

Štaviše, predmet istraživanja su pritisci na novinare u Srednjoj i Istočnoj Evropi, o čemu ovde znamo mnogo, ali kada nastojimo da za to zainteresujemo demokratski Zapad, to već ide malo teže. Zbog toga je svako istraživanje ove vrste dobrodošla pomoć u uspostavljanju svesti o našim jadima tamo gde je lavovski deo novca i političke moći planete. 

U velikom delu Evrope novinari ne rade slobodno

Iako je istraživanje ograničenog karaktera (vidi okvir) i namenjeno, po svemu sudeći, slabije upućenima u najvažnije načine na koje se vrše pritisci na novinare u Srednjoj i Istočnoj Evropi, ono pokazuje zajedničke imenitelje u toksičnoj i namerno nedemokratskoj praksi političkih, poslovnih i kriminalnih organizacija na kontinentu koji bi trebalo da je kolevka demokratije i njen čvrsti bastion. 

Komparativno i u proseku, on to verovatno još uvek i jeste, ali je očigledno da na ogromnom delu njegove teritorije nezavisni novinari ne rade ni slobodno, ni bez neprimerene represije i neprihvatljivih pritisaka. 

Uvodni segment istraživanja, koji se obično preleti pogledom ako čitalac poznaje predmet istraživanja, predstavlja izvanredno napisan, ali zastrašujući sažetak situacije u pogledu slobode medija i novinarstva u svetu. 

Veoma je važno reći da novinarstvo u Srednjoj i Istočnoj Evropi, kao ni u ostatku sveta, ne sme da dozvoli da se navikne na ideju da su nezavisni novinari neki akcioni heroji, od kojih se očekuje da se suočavaju sa smrću, ranama od metaka i pretnjama silovanjem dok obavljaju svoj posao

Indija, Meksiko i Turska, zemlje koje su kroz istoriju stvorile pluralističke medijske scene i stabilnost mirne smene vlasti na demokratskim izborima, postale su zapanjujuće medijski neslobodne. Turska, nekada navođena kao napredni primer islamske zemlje, danas je najgori tamničar novinara na svetu, u Indiji je postalo opasno bit novinar (11 ubijenih kolega od 2017, od kojih troje za 24 časa u identičnim okolnostima 2018), a u Meksiku narko-karteli ubijaju istraživačke novinare takvim tempom da je to danas najopasnija zemlja za novinare na svetu – od onih u kojima nije rat, navodi autorka istraživanja. 

Ubistva kolega u Slovačkoj, Bugarskoj i na Malti, kao i pucanj u nogu Olivere Lakić u Crnoj Gori, jasan su signal strahovitih pritisaka na novinarstvo u Evropi. Iako uvod u istraživanje navodi i pozitivne pomake, kao što su antikorupcijske demonstracije u više zemalja regiona obuhvaćenog istraživanjem, kao i izborne pobede umereno liberalnih političara sa antikorupcijskom platformom i slobodom medija u fokusu na nekoliko skorašnjih izbora (Slovačka, Severna Makedonija, Litvanija i Letonija – zanimljivo – svuda na predsedničkim izborima) – sva svežija istraživanja na ovom polju govore o dramatičnoj situaciji koja snažno zaudara na ugroženost demokratije. 

Ili, kako autorka upozorava na pomenutim primerima Turske, Meksika i Indije: „Sloboda medija može biti načeta na mnogo različitih načina i kada situacija postane kritična, tada je prekasno.“

Da li je prekasno za nas?

U nadi da, ipak, nije prekasno za nas, pogledajmo rezultate ovog istraživanja.

Upitani da li misle da u njihovim društvima ima više, manje ili jednako antimedijske retorike od januara 2015. godine (poslednje istraživanje na ovu temu u slično definisanom regionu), više od 60 procenata kolega odgovara da toga ima više, njih nešto manje od 20 procenata situaciju ocenjuje kao istu, a manje od pet procenata navodi da takvog govora ima manje. 

Što se tiče vrste i izvora pretnji (ne u bukvalnom značenju reči „pretnja“, već svega što ugrožava nezavisno novinarstvo), kolege su ih navele, po učestalosti i važnosti, ovim redom: 

  • Antinovinarska retorika – političari i drugi mediji 
  • Verbalni napadi na internetu i van njega
  • Zarobljavanje medija i upotreba državnog oglašavanja protiv nezavisnih medija
  • Pogoršanje pravnog okruženja
  • Zabrinutost za kapacitete novinara za zaštitu svojih izvora
  • Nedostatak saradnje i solidarnosti među novinarima

Od 97 kolega, njih 25 smatra da su im telefoni prisluškivani ili razgovori snimani, od njih 20 su vlasti tražile da im otkriju svoje izvore, po osmoro je primilo pretnje smrću i doživelo da im elektronska pošta bude presretnuta ili preusmerena… 

Ako vam je malo neprijatno, to je zato što sve ovo vrlo dobro prepoznajete. Tužno je što se prostire po tako velikom delu Evrope. Među drugim preciznijim podacima iz istraživanja, po tužnom ukusu u ustima izdvaja se tvrdnja 63 procenta kolega da su imali „zadovoljstvo“ da ih političar javno kritikuje zbog nečega što su objavili; 58 procenata je to doživelo u verbalnoj varijanti (konferencija za novinare, govor i sl.), a 58,1 procenat putem društvenih mreža. 

S druge strane, iz dela istraživanja koji se tiče sadržaja kritike – samo da razumemo da nismo sami, izgleda, ni u čemu – izdvajamo svedočenje urednice političkog odeljenja Radija Slobodna Evropa, koja kaže da joj se događa da, kada postavi kritičko pitanje na konferenciji za štampu, novinari lojalni vladi ustanu i optuže je da je špijun Džordža Sorosa, što je diskredituje i sprečava da obavi svoj posao. 

Ko nije upućen, ovo se dosta redovno događa našim kolegama na konferencijama za medije predsednika Aleksandra Vučića, samo što se umesto Sorosa obično pominju „izdajnici“, Dragan Đilas i slično. 

DA ZNAMO NA ČEMU SMO

Uzorak ovog istraživanja je takav da se i autorka ograđuje od primene zaključaka na celokupnu populaciju novinara u zemljama iz kojih su novinari koji su u njemu učestvovali.

Treba reći i da je istraživanje pre svega fokusirano na Mađarsku, Poljsku, Slovačku i Bugarsku – prve dve zbog veličine medijskih sistema, ostale zbog toga što su u njima ubijeni novinari.

Preciznija struktura uzorka nije predstavljena, pa ne znamo koliko je koleginica i kolega iz Srbije učestvovalo i da li su samo anketirani ili su i intervjuisani.

U isto vreme, pokriveno je, pored navedene četiri, još 12 zemalja centralne i istočne Evrope, što uzorak od gotovo stotinu kolega čini relativno malim – koliko god da je malo nezavisnih novinara u ovih 16 država, one ukupno imaju gotovo 120 miliona stanovnika.

Ukrajina i Moldavija, koje su takođe u istočnoj Evropi (i imaju socijalističku prošlost, što je zajedničko svim državama pokrivenim istraživanjem), nisu uključene. Iskusni istraživači Rojters Tompson instituta verovatno imaju dobre odgovore na ova pitanja, ali ih nisu ponudili u samom tekstu objavljenog istraživanja.

Autorka istraživanja je Meera Selva, direktorka Feloušip programa za novinare Instituta, sa ogromnim iskustvom i profesionalnim ugledom.

U istraživanju su učestvovali samo „nezavisni novinari“, odnosno novinari koji trpe najznačajnije posledice problema o kojima su ispitivani. To istraživanje čini fokusiranijim, ali potpuno uopšteni rezultati istraživanja (uvek za ceo „region“ odjednom) ponegde više ili manje odudaraju od situacije u Srbiji, što je prirodna posledica metodologije i nije neobično.

Jednako tako, zaključak koji se indirektno da izvući iz ovog zanimljivog istraživanja – da nam je u medijskom pogledu bitno gore nego Estoncima ili Slovencima, koji su u indeksima slobode medija na boljim pozicijama i od nekih „zrelih demokratija“ – nije bez vrednosti. Bar pokazuje da smo, nažalost, u pravu u pogledu depresivnih zaključaka o slobodi medija i izražavanja u Srbiji. Da bar znamo na čemu smo.

Prisluškivanje, pretnje smrću, provaljena pošta…

U poglavlju istraživanja o zarobljavanju medija i upotrebi državnog oglašavanja kao oružja protiv medija koji izveštavaju kritički i nezavisno, pomenućemo primer poljske Gazete viborče. U određenom periodu 2017. ona je zaradila 520.000 dolara od oglašavana različitih ministarstava i državnih preduzeća. Nakon što je populistička desničarska vlada otkrila ovaj mehanizam, ta vrsta prihoda u istom periodu naredne godine smanjena je deset puta (55.000 dolara). 

Jedno od samo tri pominjanja Srbije u izveštaju nalazi se upravo nakon ovog primera i kaže da je „Srbija pošla sličnim putem“, na kojem „mediji prijateljski nastrojeni prema vladi primaju unosne reklamne ugovore od državnih preduzeća, dok se nezavisne novine bore da prežive“. 

Među drugim preciznijim podacima iz istraživanja, po tužnom ukusu u ustima izdvaja se tvrdnja 63 procenta kolega da su imali „zadovoljstvo“ da ih političar javno kritikuje zbog nečega što su objavili

Jedna od posledica ovakve neravnopravnosti je, naravno, i autocenzura, o kojoj govori Atila Mong, mađarski novinar koji radi za Komitet za zaštitu novinara: 

„Za novinare koji rade za javni servis i druge provladine medije, najvažnije pitanje je autocenzura. Oni nemaju slobodu da izveštavaju kako bi hteli. (…) Možda i vide da su profesionalno i etički pristrasni, ali nastavljaju to da rade zato što prihvataju da se to, pod datim okolnostima, od njih očekuje.“

Kompromitovana privatnost novinara i pokušaji da se otkriju njihovi izvori spadaju u nasleđe socijalističkih tajnih službi, i dok se na Zapadu, gde je nelegalno narušavanje privatnosti obično vrlo skupa aktivnost (ako vas uhvate i tuže), u zemljama obuhvaćenim istraživanjem stvari stoje ovako: od 97 kolega, njih 25 smatra da su im telefoni prisluškivani ili razgovori snimani, od njih 20 su vlasti tražile da im otkriju svoje izvore, po osmoro je primilo pretnje smrću i doživelo da im elektronska pošta bude presretnuta ili preusmerena, a njih sedmoro je imalo priliku da svoju adresu ili broj privatnog telefona vidi objavljene na internetu. 

Preklapanje između grupe čiji su telefoni prisluškivani i onih koji su primili pretnje smrću je veliko. Svim je ovim postupcima zajednička jedna stvar: zastrašivanje. Nažalost, ni ovde ne odstupamo i bilo bi zaista zanimljivo napraviti slično istraživanje samo u Srbiji. 

Nezavisni novinari nisu akcioni heroji

Ako preskočimo tužno poglavlje o (ne)solidarnosti novinara – sve sa provladinim udruženjima novinara i sličnim grozotama koje su nam dobro poznate i u Srbiji – ali i preko 90 procenata onih koji su nakon javnog verbalnog napada političara doživeli da ih drugi nezavisni novinari podrže i ohrabre, dolazimo do zaključaka ovog istraživanja. 

Jedan od prvih je da kao vid podrške koji smatraju najkorisnijim u slučaju napada, kolege navode upravo podršku udruženja novinara (preko polovine ispitanika). Na drugom mestu je pomoć oko troškova pravnog zastupanja, zatim podrška međunarodnih organizacija, pa podjednako zastupljene izmene zakonskog okvira i saopštenja vlade koja osuđuju napade, te na samom kraju – podrška stranih vlada. 

Čini se da je i ovde Srbija bitno različita od proseka, ali je bez istraživanja na većem uzorku samo u Srbiji teško reći kako stvari zaista stoje.

Ubistva kolega u Slovačkoj, Bugarskoj i na Malti, kao i pucanj u nogu Olivere Lakić u Crnoj Gori, jasan su signal strahovitih pritisaka na novinarstvo u Evropi

Kako u Srbiji istraživački i drugi novinari koji kritički izveštavaju polako postaju žrtve jedne opasne predrasude, čini se da je veoma važno citirati autorku istraživanja: 

„Veoma je važno reći da novinarstvo u Srednjoj i Istočnoj Evropi, kao ni u ostatku sveta, ne sme da dozvoli da se navikne na ideju da su nezavisni novinari neki akcioni heroji, od kojih se očekuje da se suočavaju sa smrću, ranama od metaka i pretnjama silovanjem dok obavljaju svoj posao.“ 

Što se ovoga tiče, čini se da je u Srbiji malo kasno. 

Na kraju, kao gotovo obavezan deo odnosa između dobronamernih kolega sa Zapada i naših nesrećnih okolnosti, koje im je teško objasniti, izveštaj nudi rešenja koja, s jedne strane, jednostavno ne mogu da inkorporiraju nivo besmisla u kojem se nalazimo. 

S druge, naše strane, te se ponude olako odbacuju kao nemoguće, uz opaske tipa „ne razumete vi ovo ovde“. Kao da novinarstva zrelih demokratija nekada davno nisu bila u istom, čak i gorem stanju i pod sličnim napadima i pritiscima. 

Šta bi dobronamerne kolege trebalo da urade da uvide istinsku dubinu našeg pada, teško je reći, ali bismo mi, odavde, mogli da sa malo manje emocija i depresije razmislimo o rešenjima društava u kojima se novinarstvo izborilo za ugled i poštovanje, pa da neka od tih rešenja pokušamo i da primenimo. Neke velike štete ne može da bude. A svaka korist nam je veoma potrebna.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend