28. dec 2020.

MEDIJI 2020: Korišćenje krize za obračun sa novinarima i medijima koji nisu pod kontrolom vlasti

10 medijskih događaja koji su obeležili godinu: hapšenje novinarke Ane Lalić, pokušaj Vlade da spreči objavljivanje bilo kakvih podataka o epidemiji osim onih iz Kriznog štaba, kampanje iz Skupštine, korišćenje Uprave za sprečavanje pranja novca za pritisak na novinare i NVO, sve manje energije i solidarnosti novinara...

Aleksandar Vučić je i gostovanje na RTS-u iskoristio za omalovažavanje novinarke (foto: RTS snimak ekrana)

Poznato je da novinari i njihova udruženja i asocijacije već godinama upozoravaju, neki će reći „kukaju“, na stanje u medijima, nepostojanje prave slobode govora, fizičku i egzistencijalnu ugroženost ljudi u medijima, na najbezočnije političke i ekonomske interese, nepoštovanje medijskih zakona i na još mnogo toga.

Tokom 2020. pokazalo se da su sve te jadikovke i te kako osnovane i da su neposredno pre i tokom pandemije sve dosadašnje slabosti hipertrofirale.

Ako se u 2021. nastavi ovim tempom i nešto se radikalno ne promeni; ako država nastavi s kontinuiranim i najraznovrsnijim pritiscima; ako među novinarima i dalje bude manjkalo solidarnosti, volje, energije, pa i zdravlja – nije daleko dan u kojem više neće biti medija otpornih na kontrolu vlasti.

1. Novinarka u apsani

Ana Lalić (preuzeto sa ndnv.org)

Uprkos svemu što se do sada dešavalo na medijskoj sceni i uprkos svemu što smo već doživeli, hapšenje i određivanje 48-časovnog pritvora novinarki portala Nova.rs Ani Lalić bio je ipak neočekivani šok.

Nedugo nakon što je objavljen njen tekst o stanju u Kliničkom centru Vojvodine, u ranim jutarnjim satima 2. aprila Ana je označena kao osoba koja uznemirava javnost, pretresen joj je stan, oduzeti računar i mobilni telefon, pretresana je do gola, ponižena.

Zahvaljujući ekspresnoj reakciji domaće i međunarodne javnosti, Ana Lalić je ubrzo puštena iz pritvora, ali je do dana današnjeg ostala meta napada provladinih medija, izbušene su joj automobilske gume, kreće se uz fizičko obezbeđenje i „panik taster“.

Inače, samo dva dana posle teksta Ane Lalić, u KC Vojvodine bila je i ekipa Rojtersa, koja je poslala slike sasvim drugačije od onih koje su se našle u njenom tekstu, što je trebalo da posluži kao svojevrsni demanti čitave priče. Iako je tako predstavljeno, to naravno nije bio bilo kakav dokaz, jer je stanje u toj zdravstvenoj ustanovi moglo da se „našminka“ i izmeni bukvalno preko noći.

2. Ali, šefe…

Ana Brnabić (foto: N1)

Hapšenje Ane Lalić u neposrednoj je vezi s činjenicom da je 28. marta Vlada Srbije usvojila Zaključak o informisanju u vreme pandemije, kojim je strogo regulisano da mediji smeju da prenose samo informacije iz zvaničnih izvora, a da će biti strogo sankcionisani oni koji prenose tvrdnje „neovlašćenih lica“, tj. praktično svih, izuzev članova Kriznog štaba i najviših državnih funkcionera.

Kako je Cenzolovka već pisala, u pitanju je bio još jedan pokušaj gaženja i ono malo preostale medijske slobode, posebno slobode lokalnih medija i istraživačkih medija, kao i degradacija lokalnih samouprava i „ljudi sa terena“.

Nakon puštanja Ane Lalić na slobodu, Zaključak je brzopotezno povučen, opet, i već uobičajeno, uz skandalozne prateće momente: sama premijerka priznala je da je to učinjeno na izričitu molbu predsednika Aleksandra Vučića, što bi u iole normalnoj demokratskoj državi bilo nezamislivo.

Da stvar bude gora, Vučić je sve to začinio izjavom da mu je premijerka povodom teksta Ane Lalić navodno kazala: „Ali, šefe, to je notorna laž“, te da ju je on uprkos tome zamolio da ukine spornu uredbu.

Ozvaničeno je tako ono što se znalo i ranije – da je predsednik šef premijerki, a ne obrnuto, ali i da upravo s te adrese dolaze „molbe“ koje se tiču medija.

3. Povratak Olje Z.

Olivera Zekić (snimak ekrana, Nova S)

Sasvim neočekivano, ali i sasvim u skladu s već tradicionalno nadrealnim dešavanjima u Savetu Regulatornog tela za elektronske medije (REM), nekadašnja vedeta tog tela Olivera Zekić ne samo da se vratila već je brzopotezno postala i – njegova predsednica.

Odlukom Skupštine Srbije svoj drugi mandat počela je 17. decembra, da bi samo tri dana kasnije, na prvoj sednici, bez ikakve najave bila predložena i momentalno postavljena na čelo Saveta.

Istog dana, ostavku na mesto člana Saveta podneo je profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Cvejić, koji je od početka godine – zajedno sa takođe relativno sveže izabranim članicama Višnjom Aranđelović i Juditom Popović – doprineo delimičnom otvaranju Saveta REM-a prema javnosti. On je taj čin obrazložio činjenicom da su u proceduri izbora nove predsednice dezavuisani demokratski mehanizmi odlučivanja unutar Saveta, dok je Judita Popović ocenila da Zekić „nije izabrana, nego postavljena“.

I pre ovog hepeninga, REM je javnosti priredio bar još dva skandala kojima je opravdao svoju reputaciju netransparentnog, režimu i njegovim saradnicima odanog tela. Nakon parlamentarnih izbora, iz REM-a je slavodobitno saopšteno da su tokom kampanje opozicione partije i SNS bili gotovo podjednako zastupljeni u medijima (?!), iako je detaljna analiza CINS-a pokazala da to ni izdaleka nije tako.

Osim toga, Nacrt pravilnika kojim bi se na noćne sate ograničilo emitovanje rijaliti programa nije usvojen, iako se pretpostavljalo da će takav dokument dobiti većinu glasova – tim pre što su ovi programi postali nalik porno-filmovima, ali i otvoreni promoteri nasilja.

Jedan od učesnika je, primera radi, otvoreno iznosio pretnje drugim učesnicima, ali i detaljno objašnjavao kako kriminalci u zatvoru ubijaju ljude koji im smetaju, i to tako da ubistvo izgleda kao samoubistvo (?!).

4. Tanjug. Tačno.

Zgrada Tanjuga na Obilićevom vencu (foto: Mickey Mystique, cc4)

Posle pet godina rada, suprotno uredbi Vlade Srbije iz 2015, kada je trebalo da bude izbrisana iz registra privrednih društava i prestane da radi, novinska agencija Tanjug doživela je promenu statusa.

Vlada Srbije je 10. decembra 2020. odobrila da novoosnovana firma „Tačno“ u sledećih deset godina može da koristi Tanjugov logo, slogan i deo arhive – sve za 628.000 evra. Firma „Tačno“ je inače u vlasništvu provladine Radio-televizije Pančevo Radoice Milosavljevića (60 odsto) i firme „Minakord Media“, čiji su vlasnici pevač Željko Joksimović i medijska menadžerka Manja Grčić (40 odsto).

U trenutku pisanja ovog teksta, još nije sasvim jasno šta sve ovo zapravo znači i kakva je sudbina Tanjuga, ali je jasno da to i te kako ima veze sa upornim insistiranjem vlasti da ga po svaku cenu zadrži pod kontrolom. Ima veze i sa više puta ponovljenim zahtevima EU da se okonča privatizacija medija i pronađe rešenje za agenciju koja je sve ove godine radila punom parom, uz izdašnu državnu pomoć. Istovremeno, a imajući u vidu biografije troje zasad poznatih „iznajmljivača“ Tanjuga, sasvim je sigurno da direktan uticaj države na ovu agenciju neće prestati, već će možda samo promeniti formu.

5. Po ruskom modelu

Siniša Mali (foto: snimak ekrana, TV Pink)

Uprava za sprečavanje pranja novca Ministarstva finansija zatražila je od banaka uvid u transakcije više medija, medijskih radnika, nevladinih organizacija i udruženja građana od početka 2019. godine.

Na spisku, o kojem su mediji prvi put izvestili 29. jula 2020, našli su se: NUNS, UNS, CINS, BIRN, KRIK, CRTA, Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija, Novosadska novinarska škola, Slobodan Georgiev, Biljana Stepanović, Branko Čečen, Vukašin Obradović i drugi.

Pošto je ovaj događaj ocenjen kao ozbiljan udar na slobodu govora i slobodu medija, ministar finansija Siniša Mali objasnio je da je reč o redovnoj kontroli u skladu sa pravilima UN i Evropske unije, ali su, s druge strane, evropske institucije od vlasti u Srbiji tražile detaljnije informacije o tome. Istovremeno, najoštrije su reagovale i međunarodne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava.

6. Agresija podmlatka

Foto: snimak ekrana, RTS

Višegodišnja tendencija rasta godišnjeg broja napada na novinare nastavljena je i ove godine, s tim što konačna slika neće biti kompletna dok se u nju ne ubroje i svakodnevni napadi u Skupštini Srbije. Za razliku od prethodnih godina, pa i decenija – u kojima su postojale bar naznake parlamentarizma – novi saziv Skupštine, formiran 3. avgusta 2020, svakodnevno se bavi isključivo liderom Stranke slobode i pravde Draganom Đilasom, istaknutim javnim ličnostima koje su se drznule da kažu nešto protiv vlasti, kao i medijima i novinarima koji su se usudili da takve izjave prenesu ili da istraže neki slučaj korupcije, kršenja zakona i ljudskih prava.

Na meti uglavnom mlađih poslanika SNS-a našli su se praktično svi nezavisni mediji, ali je čudni amalgam retorike devedesetih i verbalne agresivnosti ovog stranačkog podmlatka možda najbolje ilustrovati nastupom poslanice Biljane Pantić Pilja, koja je ustvrdila da su N1 i Nova S antisrpski mediji koje može „opisati samo jedna rečenica – domaći izdajnik i strani plaćenik“.

Umesto izvinjenja, predsednik Srbije i Srpske napredne stranke je u razgovoru na RTS-u objasnio:

„Zamislite, 24 sata vodite kampanju protiv jedne marljive i dobre poslanice koja je pogrešila. Trebalo je samo da kaže ’pogledajte ih, ovo je ono što oni govore’ i to je ogledalo ubitačno za te ljude. Mnogo ubitačnije od svake reči kojom biste vi to opisali. Verujem da će ona umeti da kaže ’izvinite’ i verujem da će umeti da kako postaje iskusnija u politici, da tu razliku sagleda.“

7. Kolegijalnost, zanat najstariji

Brnabić i Vučić na konferenciji za štampu Kriznog štaba (foto: snimak ekrana N1)

Osim skupštinskih solilokvijuma, u godini koja je na izmaku patentirana je i praksa međusobnih napada novinara na novinare: novinari i urednici tabloida svoje kolege iz nevladinih medija već redovno nazivaju tajkunskim, ali sada i u usmenom formatu, na konferencijama za medije.

Omiljeni poligon za to jesu konferencije Kriznog štaba na kojima se, pre nego što postave pitanje, redovno osvrnu i na delovanje svojih „tajkunskih“ kolega, bilo da pitanje s tim ima ili nema veze.

Paralelno s ovom praksom, dešava se očigledna diskriminacija nevladinih medija, ne samo kada su u pitanju državni funkcioneri već i članovi Kriznog štaba: od samog početka pandemije, oni se jednostavno ne odazivaju na pozive nezavisnih medija – bez obzira na to što je to suprotno javnom interesu, ali i Ustavu i medijskim zakonima, koji strogo zabranjuju bilo kakvu selektivnost kada su mediji u pitanju.

8. Suđenja

Milan Jovanović (foto: Marko Risović / Cenzolovka)

Ranije donesena presuda na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije ukinuta je odlukom Apelacionog suda, a proces je počeo iz početka.

Istovremeno, suđenje bivšem predsedniku Opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću zbog podstrekivanja na paljenje kuće kolege Milana Jovanovića uporno se odlaže – poslednji put 15. decembra, i to, kako je saopšteno, zbog zubne gangrene.

9. Strategija u zapećku

Foto: Goran Necin

S četiri godine zakašnjenja, u januaru 2020. konačno je usvojena dugo čekana Medijska strategija. Prethodilo joj je mnoštvo peripetija, izmena i raspada radne grupe, slanja dokumenta u Brisel na proveru i usklađivanje, ali pre svega – više kršenja ustavnih nadležnosti predsednika, koji je u aprilu 2018. preko svoje medijske savetnice Suzane Vasiljević naložio da tada već skoro završena Strategija bude iznova izrađena.

Zahvaljujući svemu tome, ali i činjenici da je vrlo brzo posle usvajanja tog dokumenta počela pandemija – o Strategiji se ove godine praktično nije ni govorilo, iako su u njoj obrađene važne teme: izlazak države iz vlasništva u medijima, zaključak da projektno sufinansiranje ne funkcioniše, da javni medijski servisi nisu nezavisni, da postoje problemi u radu REM-a itd.

Konačno, u decembru je usvojen i Akcioni plan za primenu Strategije, kojim se do 2022. predviđaju izmene medijskih zakona – između ostalog, i izmene Zakona o javnim medijskim servisima koji predviđa da se RTS finansira isključivo putem taksi, a ne iz budžeta.

10. Finale jednog ministra

Vladan Vukosavljević (foto: Medija centar Beograd)

Početkom godine Ministarstvo kulture i informisanja podnelo je krivične prijave protiv tabloida Informer, Alo i Srpski telegraf, ali i protiv nedeljnika Vreme koji je kritikovao iste te tabloide zbog izveštavanja o slučaju maloletne Monike M. i njenog otmičara. Vreme je, naime, ilustrovalo taj tekst naslovnim stranama tabloida na kojima je prepoznatljiv identitet devojčice.

Usledilo je žestoko prepucavanje saopštenjima između redakcije Vremena i tadašnjeg ministra Vladana Vukosavljevića, ali se o krivičnoj prijavi nakon toga više nije ni razgovaralo. Na kraju, nova ministarka Maja Gojković jednostavno je povukla krivične prijave, bez ikakvog objašnjenja.

Neuporedivo žešći sukob dogodio se deset meseci kasnije, u oktobru, kada je isti ministar Vukosavljević kritikovao uništenu izložbu stripova, a urednik Vremena Filip Švarm taj čin uporedio s gebelsovskim: usledila je reakcija nedostojna jedne državne institucije.

To, međutim, nije tema. Tema je da je i ovde reagovala nova ministarka i sa sajta Ministarstva jednostavno uklonila niz saopštenja iza kojih je stajao Vukosavljević, a koja su verovatno (i s punim pravom) ocenjena kao bruka za tu instituciju.

S jedne strane, to je pametan potez i biće da je Gojković računala da će time biti pozitivno ocenjena. S druge strane, međutim, stoji pitanje zašto ta bruka nije ostavljena ili bar objašnjena. I isto tako – zašto povlačenje krivične prijave nije objašnjeno i obrazloženo. Ovako je ispalo da je „puj pike, ne važi“, što svakako nije dobar početak jednog ministarskog mandata.

VAN LISTE

Pretnje na ulazu zgrade u kojoj živi Dinko Gruhonjić (foto: NDNV)

Ova godina pokazala je da, pored redovnih pritisaka, onih na koje smo već naviknuti, postoji i niz onih koje smo otkrili tokom pandemije. Pokazala je i da uobičajeni napadi na novinare mogu biti još zlokobniji nego ranije: tako je pevač Aca Lukas optužio Zorana Kesića i Ivana Ivanovića da će biti odgovorni za eventualnu smrt njegove majke (?!), a nešto kasnije na TV Pink prostački napao novinarku N1 Žaklinu Tatalović.

Ulaz zgrade u kojoj živi programski direktor NDNV Dinko Gruhonjić ispisan je pretećim porukama, a novinari N1 i Nova.rs bili su napadani i šikanirani praktično na svakom koraku.

Paralelno s tim događajima, tekao je, i dalje teče, otvoreni rat Telekoma i SBB-a, koji ponekad ima formu korporacijskog, a ponekad pravog gerilskog rata za svakog pretplatnika.

Kada je u pitanju etika, mediji su 2020. završili tamo gde su je i započeli – na tački u kojoj se mešaju profesionalne greške i granice nehumanog i ljudski nedopustivog. Savet za štampu radi i zasad još uvek postoji, uprkos činjenici da je sve više pokušaja da se politički zloupotrebi, dezavuiše ili diskvalifikuje, i da je sve manje razumevanja za njegovu funkciju i značaj onoga što radi.

Konačno, 2020. odnela je više velikih novinarskih imena, a ima i kolega koji su preminuli u kovid bolnicama.

Ostali su radili i usred vanrednog stanja, istraživali, otkrivali istorijski važne priče i tako – uprkos svemu – pokazali da su novinari ipak jedna otporna vrsta, a da je uništavanje slobodnih medija posao znatno teži nego što se činilo. Još samo da to shvate i prihvate oni koji ih nemilice gaze i ugnjetavaju.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend