28. dec 2018.

Medijske slobode 2018: Surovi pritisci i truli kompromisi

Kada su u pitanju medijske slobode, situacija se tokom 2018. značajno izmenila u odnosu na onu iz prethodne godine. Tu strašnu, ali buntovnu i na neki način revolucionarnu 2017. smenila je godina u kojoj su na red došli s jedne strane truli kompromisi i pristajanje na sve, a s druge sve konkretniji, suroviji i inovativniji pritisci na medije i pojedinačne novinare. 

Kako je počela, trajala, tako se – evo – godina i završava. Na prijemu kod premijerke održanom 26. decembra našao se i poveliki broj onih koji su se čitave godine aktivno borili protiv režima između ostalog personifikovanog i u Ani Brnabić. A ona, koja je tokom čitave godine prilježno, dosledno i bez uzmaka verbalno gazila po dostojanstvu i slobodi medija, i te se večeri javnosti obratila ovako: 

„Mi možemo da nastavimo da pričamo o tome, da nema slobode medija, da u Srbiji vlada diktatura i da svaki dan, iz dana u dan, i Vlada i predsednik republike dokazuju nešto upravo suprotno, ali ako ćemo toga da se igramo, možemo da se igramo.“ 

Tokom 2018. ta igra je, baš kao i premijerkin govor, bila prljava, cinična, bezobzirna i vođena s pozicija puke sile.

Gori, gori – kuća! 

Milan Jovanović u izgoreloj garaži (foto: Cenzolovka / Perica Gunjić)

U noći između 11. i 12. decembra zapaljena je kuća novinara Milana Jovanovića u Vrčinu. Kao novinar portala Žig info on je detaljno istraživao kriminalne radnje lokalnih vlastodržaca i očigledno naleteo na nešto što je nekog ozbiljno uzdrmalo. 

Iako su u vrlo kratkom roku uhapšene osobe osumnjičene za ovo delo, novi šok usledio je nakon što je saopšteno da je saučesnica u spaljivanju kuće sklopila sporazum sa tužilaštvom i dobila šest meseci kućnog pritvora. Upitan o tome, Aleksandar Vučić je objasnio da neće da komentariše takvu kaznu „jer veruje u nezavisnost pravosuđa“, dok je samo par dana ranije Jovanović poručio da se plaši za sopstvenu bezbednost jer nalogodavac nije uhapšen.

Kao što to već u životu biva, i iz ovog zla izašlo je neko dobro. Pre svega, javnost je – nažalost, posle pokušaja ubistva – konačno mogla da shvati da tu oko nas žive novinari koji nisu šire poznati, koji se ne pojavljuju u gledanim TV emisijama, koje premijerka nikada neće pozvati na koktel, ali koji su u svojoj srži upravo to – novinari. U sedamdesetoj, na malo poznatom portalu, u maloj sredini, do poslednje mrve pepela svoje uništene imovine, Milan Jovanović pokazao je i javnosti, ali i svojim kolegama šta je ovaj posao, s koliko bi ga strasti trebalo raditi i kakva je cena poštenja i beskompromisne borbe. 

Osim toga, bilo je i primera solidarnosti. Urednik Nedeljnika Veljko Lalić novčani deo nagrade „Aleksandar Tijanić“ ustupio je upravo Jovanoviću, dok je u akciji Slavko Ćuruvija fondacije do sada prikupljeno skoro dva miliona dinara.

Večna tema strategijska 

Ana Brnabić i Suzana Vasiljević sa predstavnicima udruženja (foto: FoNet/Slobodan Miljević)

Nakon skoro jednogodišnjeg rada na novoj medijskoj strategiji, državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Saša Gajović je 27. marta slavodobitno saopštio da je taj dokument završen i da je „sada kod nadležnih organa na oceni“. Zahvaljujući brojnim bizarnim i po medije pretećim odredbama nacrta tog dokumenta, svi su se nekako ponadali da će „nadležni organi“ shvatiti da je vrag odneo šalu i odbaciti makar deo spornih odredaba, ako ne i sugerisati da se posao počne iz početka, sa svim relevantnim akterima. Ali, „nadležni organ“ je nepunih mesec dana kasnije učinio mnogo više od toga.

Na sednici Nacionalnog konventa, usred srpskog parlamenta, pred zblanutim i neobaveštenim predstavnicima nadležnog Ministarstva za kulturu i informisanje, vest o formiranju radne grupe za izradu nove strategije saopštila je – medijska savetnica predsednika Suzana Vasiljević. Ovim je postupkom pre svega prekršen Ustav koji ni predsedniku (pa ni njegovim uposlenicima) ne daje pravo mešanja u rad na zakonskim ili predzakonskim aktima, kao ni pravo mešanja u medijske poslove. Osim toga, poniženo je Ministarstvo, a Aleksandar Vučić je od svojih evropskih partnera – umesto opomene da krši svoja ustavna ovlašćenja i meša se u poslove u kojima mu nije mesto – dobio tapšanje po ramenu i konstantne pohvale za kooperativnost i dobre namere. 

Kako bilo, formirana je nova radna grupa, nacrt nove strategije predstavljen je stručnoj javnosti 17. i 18. decembra, ali je neizvesno da li će i u kojoj meri predviđena rešenja biti promenjena. 

Ustav, podrazumeva se, retko ko i pominje. Baš kao što je i retko kome jasno koji će nam đavo uopšte strategija ako nema ni slobode, ni mira, a ni primene već postojećih medijskih zakona. 

[povezaneprice]

Planirani susreti 

Sastanku premijerke Ane Brnabić sa predstavnicima novinarskih udruženja i asocijacija (NUNS, UNS, Asocijacija medija, ANEM, AOM, RAB Srbija i Sindikat novinara Srbije), koji je održan 23. maja, prvi put je prisustvovala i Suzana Vasiljević, medijska savetnica predsednika Srbije. Zahvaljujući tome, može se reći da je upravo tog dana predsednik Srbije – istina posredno – postao aktivan učesnik i aktivan pregovarač na medijskoj sceni. 

Baš kako je i najavljeno, bio je to „prvi u nizu planiranih susreta“, pošto se ista ekipa sastajala više puta tokom godine – kasnije pod firmom dijaloga između nečega što se zove Koordinaciono telo za saradnju s medijima i Tima za dijalog (u kojem su predstavnici novinarskih udruženja i asocijacija). 

Različite su teme bile na stolu tokom tih redovnih randevua, posle svakog od njih objavljivano je i nekakvo saopštenje, ali bilo kome van grupe prisutnih, teško je, verovatno i nemoguće, objasniti koja su im tačno dostignuća i da li je sve to imalo neke svrhe. 

Neka od novinarskih udruženja koja učestvuju u dijalogu (NUNS, Asocijacija medija, NDNV, Lokal press, ANEM i Asocijacija onlajn medija) predala su Vladi 13 zahteva koji se tiču već poznatih problema na medijskoj sceni. Dva meseca nakon toga, 22. oktobra, udruženja su uputila vremenski oročene zahteve, ali do trenutka pisanja ovog teksta i samog kraja godine, od te rabote opet nije bilo ništa. 

Naprotiv, umesto rešenja već postojećih, u međuvremenu su se pojavili novi problemi i novi pritisci, pa je pitanje da li će i u kojoj formi ovaj dijalog biti nastavljen. 

Za razliku od novinara, prilično podeljenih po pitanju smisla razgovora s osobama koje su direktno odgovorne za stanje u medijima, situacija s „druge strane stola“ sasvim je drugačija: nije bilo sastanka s međunarodnim zvaničnicima a da Aleksandar Vučić, Ana Brnabić ili neko od njihovih saradnika nije pomenuo „dijalog“ kao nesumnjivi znak da Vlada pokušava da reši probleme i da daje sve od sebe da uspostavi kvalitetan odnos s medijima. 

Pliva patka preko Save…

Olivera Zekić (foto: FoNet, Nenad Đorđević)

Modu pisanja otvorenih pisama – koju je tako uspešno započeo i održao Željko Mitrović – ove godine preuzele su dve žene: Suzana Vasiljević i članica Saveta REM Olivera Zekić. 

Suzana Vasiljević je pisma pisala Evropskoj federaciji novinara, članovima Medijske koalicije, a pred kraj godine jednom nedeljno se javno obraćala i uredniku Danasa Draži Petroviću, koji joj je isto tako jednom nedeljno odgovarao.

S druge strane, Olivera Zekić je pisma pisala kome je stigla – ministru Vladimiru Vukosavljeviću, ili Slaviši Lekiću, na primer. Takođe, često se oglašavala raznim povodima (što je veliki pomak u odnosu na „gluva i nema“ vremena u Savetu REM), a u ime REM-a čak je dočekala i delegaciju opozicije, održavši im vatreno predavanje o zakonima, medijima i politici. Ipak, u antologiju rada REM-a, pa i u ličnu antologiju ove članice Saveta, sasvim sigurno ulazi pismo generalnom direktoru RTS-a u „slučaju regler“.

Na ovom mestu i s ove distance, više uopšte nije ni bitno kako su, zašto i u čije ime nastupale Suzana Vasiljević i Olivera Zekić – sve su to nijanse, anegdotice koje će jednog dana možda biti smešne ili zabavne. Bitno je, međutim, da su svojom aktivnošću ove dve žene dodatno pogoršale i inače lošu političku atmosferu zbog koje mediji i jesu u čabru u kojem su. Svako ko se usudio da lane nešto što se jednoj ili drugoj ne bi dopalo, mogao je da očekuje frontalni napad u kojem se nisu birale reči, u kojem nije bilo nikakve milosti i u kojima je poništena i poslednja ideja o političkoj neutralnosti institucija koje zvanično ili nezvanično predstavljaju.  

Sloboda kao takva 

Iako ni premijerka, ni predsednik, ni predsednikova savetnica, ni bilo ko ko je blizak srpskom dvoru ne priznaje da u Srbiji postoje bilo kakvi pritisci na medije, zvanična statistika NUNS-a navodi da su od početka 2018. zabeležena čak 93 slučaja napada i pritiska na novinare ili medije. Nema svrhe ni da počnemo s nabrajanjem: od šestomesečne svakodnevne inspekcije u Južnim vestima, preko svakodnevnog šikaniranja novinara nezavisnih medija (bilo u režimskim medijima, bilo u govorima predsednika, bilo u parlamentu), do već standardne zabrane reklamiranja ili ukidanja sredstava na državnim ili lokalnim konkursima. Nema zapravo zla za koje u ovom ili onom trenutku nije javno optužen ovaj ili onaj novinar, ovaj ili onaj medij. 

U tom smislu, vrhunac verovatno predstavlja Ilustrovana politika koja se 1. novembra pojavila s naslovnom stranom na kojoj su Vreme, NIN i Danas upoređeni s puštenim psima, a čitava stvar ilustrovana je fotografijom razbesnelog psa. Ni to nije bilo dovoljno, pa se nastavilo s hajkom na Ljiljanu Smajlović i (zasad) završilo s naslovnom stranom na kojoj je jedno umetničko delo obrađeno na nezapamćeno vulgaran način.

Posle prve jezive naslovne strane, Suzana Vasiljević je podnela ostavku u Nadzornom odboru Politike, dok je posle druge, ostavku na mesto urednika podneo Goran Kozić. Sve to, međutim, nije promenilo gorak ukus da živimo u vremenu zla u kojem najgori udarci mogu stići sa potpuno neočekivanih strana i u kojem ne postoji ne samo profesionalni fer-plej nego ni najbazičnije vaspitanje. 

Posebno je bio zapažen i skandal u vezi s karikaturama Predraga Koraksića Koraksa na kojima su predstavljeni Hitler i Gebels kako na flašicu hrane dvojicu naprednjačkih poslanika, a što su „nadležni organi“ doživeli kao poređenje Hitlera sa Aleksandrom Vučićem. Medijsko-politički rat time izazvan trajao je još neko vreme, medijska zajednica je nizom prigodnih skupova podržala rad Koraksa i njegovog kolege Dušana Petričića, što je novinare i aktiviste dodatno zbližilo i što je svakako pozitivan efekat u suštini bizarnog, banalnog skandala koji nije bio potreban ni vlastima, ni inače izmrcvarenim medijima. 

Godina se isto tako bizarno i završava. U javnost je 24. decembra procurio mejl kojim se službenicima beogradskog aerodroma nalaže da nedeljnike NIN, Vreme i Nedeljnik, kao i „novine sličnog sadržaja“ koje putnici slučajno ostave „momentalno sklone“ i „ne izlažu na policu“. Kao reakciju na ovu meru, na aerodromu je grupa novinara, urednika i aktivista organizovala podelu proskribovanih novina, ali je izostala svaka druga iole ozbiljnija reakcija medijske zajednice ili onih koji su s medijskom zajednicom u stalnom „dijalogu“. 

Lažne vesti

Suzana Vasiljević (foto: Jutjub snimak ekrana)

Kada je 26. juna ministar Nenad Popović obznanio da je predsedniku Vučiću prosledio predlog o formiranju radne grupe za odbranu od lažnih vesti, sigurno je da su mnogi pomislili da se radi o najlažnijoj od svih ikada objavljenih lažnih vesti. Stvar je, naime, bila previše bizarna čak i za srpske okolnosti. Čovek kojem je ne zna se ni kako ni zašto dodeljen resor za inovacije i tehnološki razvoj naveo je da je lažna vest o zatrovanoj beogradskoj vodi, koja je tih dana bila aktuelna, „samo proba za neke buduće lažne vesti“ i da je zato neophodno da se „uspostavi pravni i institucionalni okvir kako građani ne bi bili izloženi lažnim vestima“.

Srećom, reakcija stručne javnosti bila je više nego burna: bilo je malo onih koji se povodom tog pitanja nisu oglasili, a praktično nije bilo osobe (van Vlade i vlasti) koja je imala razumevanja za ovakvu inicijativu ministra čiji posao, obrazovanje i radno iskustvo nemaju ama baš nikakvu vezu s medijima.

Od toga, dakle, nije bilo ništa. Ali, ne lezi vraže!

Samo pet meseci nakon Popovića, sa sličnom, isto tako briljantnom idejom oglasila se ni manje ni više nego neizbežna – Suzana Vasiljević. Na dvodnevnoj plenarnoj sednici Venecijanskog kluba, ona je saopštila da „Srbija jača kapacitete za rano otkrivanje lažnih vesti“, ali i da „lažne vesti imaju za cilj da destabilizuju i ugroze društvo i podriju evropske vrednosti“.

Od svih ljudi na planeti, baš je osoba koja je direktno i lično odgovorna za lavovski deo stanja u medijskoj zajednici, na međunarodnoj konferenciji izgovorila da je „medijsko okruženje u Srbiji podložno raznim uticajima i da se često ponaša veoma neodgovorno“. I zato je valjda tu ona, da se umeša u rešavanje problema.

Zasad nije poznato šta „jačanje kapaciteta“ tačno znači, ko će se, kako, kada i da li uopšte naći pred sekirom novouspostavljene dvorske inkvizicije, ali je sasvim jasno da ova ideje neće propasti i nestati poput one slične ministra Popovića. Jer, a na štetu slobode govora i medija, medijska savetnica je, bar do sada, vrlo savesno i efikasno realizovala ono što bi najavila i ono što je naumila.

Gazda 

Srđan Milovanović (foto: You Tube printscreen)

Nakon što je Telekomu prodao podružnice svog kablovskog operatera, vlasnik korporacije Kopernikus, Srđan Milovanović́, kupio je televizije Prva i 02. Milovanović, koji je inače brat jednog viđenijeg člana SNS-a, od Telekoma je dobio čak 200 miliona evra, dok je dve televizije kupio za dvadesetak miliona manje.

Novi gazda najavio je da neće biti promene uređivačke politike, ali pošto ove dve televizije i inače nisu bogzna koliko objektivne – teško da će to negativno uticati na opštu medijsku atmosferu. S druge strane, politička pozadina novog vlasnika, kao i činjenica da je dve medijske kuće indirektno kupio „od naših para“ i da mu je ostao još popriličan „kusur“, dovoljan su dokaz da na domaćem medijskom nebu ništa nije čisto, jasno i transparentno. 

Pozajmica i priključenija

Skupština NUNS (foto: Perica Gunjić / Cenzolovka)

Nakon što je Cenzolovka objavila tekst o pozajmici koju je beogradski Medija centar dobio od Dragana Đilasa, u Nezavisnom udruženju novinara Srbije došlo je do unutrašnjih trzavica. 

Nakon sastanka tek izabranog Izvršnog odbora i stavova koji su o tom pitanju tamo izneti, autorka ovog teksta podnela je ostavku na članstvo u tom telu, a koleginica Danica Vučenić u Sudu časti NUNS-a. 

Tokom leta došlo je do novih nesuglasica, da bi u oktobru bila održana vanredna skupština udruženja na kojoj su pale teške reči i na račun kolege Vladimira Kostića koji je napisao tekst o pozajmici, baš kao i na račun više drugih aktera u čitavoj toj priči. 

Tokom decembra ostavke u Izvršnom odboru NUNS-a podneli su Biljana Stepanović, Slobodan Arežina, Tanja Jakobi i Anđela Milivojević, ali su njihovi razlozi ostali zvanično nepoznati.

Konačno, 26. decembra saopšteno je da je IO „konstatovao da dugogodišnje negativno finansijsko poslovanje Medija centra predstavlja veliku opasnost za opstanak NUNS-a“. Zato je, kako je navedeno, odlučeno da NUNS i MC „započnu pregovore o ustupanju osnivačkih prava“, tj. pregovore o ustupanju Medija centra. Zbog neslaganja s ovakvom odlukom, i Jelka Jovanović je podnela ostavku na mesto članice Izvršnog odbora. 

Groblja i bolnice

Iako niko nikada neće uspeti da dokaže međusobnu povezanost situacije u medijima sa bolesničkim kartonima i umrlicama novinara – na ovom je mestu teško izbeći činjenicu da je i ove godine, na vrhuncu snage i iz punog zdravlja, umrlo nekoliko kolega. Isto tako, ne bi trebalo zaboraviti da ima redakcija u kojima je polovina zaposlenih obolela od karcinoma, da se prikupljala pomoć za kolegu Peđu Obradovića obolelog od leukemije, da se žučno i bubrežno kamenje u novinarskom esnafu više i ne ubraja u ozbiljne bolesti, baš kao što se ne broje srčane bolesti, kliničke depresije ili degenerativna neurološka oboljenja. 

Ne može se, dakle, dokazati, ali život pod višegodišnjim političkim i ekonomskim pritiskom, uglavnom u besparici, uz obavezna tri-četiri posla kako bi se preživelo, nesolidarnost i stalno sukobljavanje s kolegama, umor od večno istih tema i večno istih tekstova, konstantan progon i strah, verovatno su učinili svoje i bar malo doprineli utisku o fizičkom odumiranju ili propadanju „u našim redovima“. 

Zbog toga, sasvim je sigurno da na idućem novogodišnjem koktelu kod premijerke neće biti nekih ovogodišnjih gostiju, a da će se o mnogima od nas samo još pričati. Ako nas se iko uopšte bude i sećao. 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend