Ivan Ivanović je odbio da bude upakovan u čarapu ispod Vučićeve jelke

“Ono što je istinski zastrašujuće je što među onima koji su pozdravili njegovu odluku nije bilo nikog ko se tome začudio. Niko nije pitao odakle mu ideja da nas u novoj godini čeka još mračnija medijska slika od ove koju imamo i još agresivnije ponižavanje novinara. Kako to da je svima sve unapred jasno i da nema potpitanja? Možda zato što je načinom na koji je promenjen vlasnik TV ‘Prve’ i ‘O2’ jednim udarcem u dva koraka poniženo sedam miliona građana. Ideja da ‘Telekom’ nekom Srđanu Kopernikusu da našu lovu za kupovinu novogodišnjeg poklona Aleksandru Vučiću u obliku dve televizije nije ništa drugo nego poniženje. To je ono što je svima jasno i zbog čega je Ivan Ivanović zaslužio poštovanje koje prevazilazi okvir profesionalnog čina. Odbijanjem da bude upakovan u čarapu ispod Vučićeve jelke, Ivanović je ukratko uvažio sve građane Srbije. Samopoštovanjem na koje se odvažio pokazao je poštovanje prema svakom građaninu. Nije Ivan samo odbio da učestvuje u stvaranju iluzije da postoji sloboda govora, odbio je još nešto mnogo važnije. Odbio je poslušnost sistemu koji nas uči mudrosti opstanka: ‘Ja se tu ništa ne pitam’. Nije ‘Telekom’ pitao nikog od nas šta da kupi Predsedniku. Kupili su mu ono što su sami procenili da bi on najviše voleo da dobije. Za onoliko para koliko su sami izračunali da bi građani bili spremni da ulože u tu ‘dragičku’. I šta mi sad tu možemo? Razume se da Ivana Ivanovića niko nije imao razloga da pita kome bi on voleo da bude darovan. Šta bi bilo razumnije nego da je i on rekao: ‘Šta ja tu mogu’. Sa tačkom i bez znaka pitanja. Umesto toga je rekao: ‘Dosta je’. Ipak postoje stvari gde se svako od nas još nešto pita. Ako ne možemo da učestvujemo u odlukama koje neko donosi o nama bez pitanja, možemo da pitamo sami sebe da li pristajemo da takve odluke poštujemo. I onda da odlučimo. Neko će odlučiti da je bilo DOSTA, a neko drugi da još nije dosta. Kakva god da je odluka, ona zaslužuje poštovanje onog trenutka kad postane lična. ‘Zašto to nije rekao ranije?’ Nikada nisam čula da je takvo pitanje postavio bilo ko ko je ikada u životu učinio bilo šta odvažno. Po pravilu tu primedbu stavljaju oni koji nikada nisu rekli ništa – ni ranije, ni kasnije. Niti će ikada reći. Niko nije nadležan da bilo kome propisuje dan i datum kada će nešto izgovoriti. Niti je bilo ko obavezan da učini ono što je uradio Ivanović. Koliko ovaj tekst jeste izraz mog ličnog divljenja prema gestu Ivana Ivanovića, toliko nije primedba Zoranu Kesiću. Važno mi je da ovo napišem.”

(Blic, 26. 12. 2018. godine)