03. nov 2018.

Ritam naručenog zločina

Novine neće prestati da izlaze, neće biti ni mnogo groznije, predsednik Srbije živeće sa teško shvatljivim bremenom nepristajanja. Na realnost da ga ne vole svi, jednom i na činjenicu da ga ne voli upadljiva većina. Što ne znači da će izgubiti vlast. Novinari će pisati, zar to nije najlepši posao. Isto, verovatno, misle i plaćeni huškači među njima.

Tekst državnog nedeljnika Ilustrovana politika pod kretenoidnim naslovom (pažljivo, ne govorimo o naslovnici) “Medijska udruženja imaju važnija posla od medijske tragedije”, važan je iskorak u vertikali pretnji koja od dolaska Aleksandra Vučića na vlast, nije odnela nijednu žrtvu. Čeljusti krvoloka razjapljene su na naslovnoj strani, “Psi su pušteni” konstatuje uredništvo “Ilustrovane”, atmosfera je pripremljena, novinari su dočekali vaskrslog Đorđa Martića, glodura Ekspresa u vreme intervencije NATO i ubistva vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa Slavka Ćuruvije.

Ponovo su na jednoj strani Amerikanci, jednom već pobeđena sila, koji, eto, zagrevaju bombardere, a na drugoj narod, sjedinjen u zajedničkoj degutantnoj ljubavi prema Vođi. Na strani zavojevača je i šačica domaćih izdajnika, novinara i urednika, dospela na pozicije uz pomoć aviona NATO; dolarima plaćeni, čine sve da razapnu predsednika, to obogotvorenje iskonskih težnji ka slobodi i već opipljivom blagostanju. Sporednu ulogu iskusni promoter narodnih interesa, namenjuje izvesnom Skotu, oficijelnom zastupniku lovaca – bombardera, na radnom mestu ambasadora SAD, čije je  ukazivanje, uz uvrede i falsifikate, tek povod za obračun sa tiskano – virtuelnim izlivima izdajstva i pohlepe.

Finalno odrbrojavanje

Sve ovo govori da je Srbija ušla u period odlučnog obračuna dva autoriteta: autoriteta ekselencije sa, u srpskom jeziku, višeznačno zvučnim imenom – Skota i predsednika Srbije Aleksandtra Vučića. Pri tome je Skot autoritet u korumpiranoj javnoj i medijskoj sferi a Vučić je nesporni autoritet u zajednici u Srbiji.

Zašto se sve ovo događa i zašto je ova medijska hajka na predsednika prerasla u medijski pogrom?

Pa zato što oni koji su do svojih čelnih u medijima a podno nogu ambasadora došli tomahavcima i avionima Amerike i NATO, sada bi da te pozicije sačuvaju. Oni, verni ambasadoru, osećaju se ugroženi rastućim autoritetom Aleksandra Vučića u narodu. Osećaju se nesigurno u svom služenju ambasadoru čiji su interesi suprotni interesima ovog naroda. Njih, koje su do sadašnjih pozicija dovele NATO trupe i pare, sada traže status službenih lica da bi ih od čitalaca gledalaca i slušalaca, od ovog naroda kome je Vučić autoritet, čuvala policija ove države, čijeg bi predsednika da razapnu. Bolesno.

Naložiti, napisati, pročitati, ubiti

U redu, provaljeni smo, navodnike je trebalo metnuti ispred reči (boldovana kao suvišna pomoć)“sve”; manjak zareza ćemo proknjižiti budžetu, iz kojeg se finansira Politika.a.d, (državna kasa), za gramatičke greške optužićemo  “awaks” iz kojeg se jasno detektuju. Jer, ko bi sporio da “njih sada traže status”.

Za kolonoskopske avanture novinarčine od integriteta, nema prepreke, dozvoljeno je sve što nije izričito zabranjeno.

[povezaneprice]

Provejava, utisak je, izvesna nostalgija za vremenom kolektivnog otpora (uz one pomenute izuzetke, te nekoliko masovnih grobnica i manje od milion prognanih Albanaca) do pobede, u onoj baraci. Za vremenom u kojem si mogao da napišeš tekst, prenese ga Milanović (Dragoljub), a dokazani izdajnik – zna Mira – završi u haustoru, sa 17 projektila u leđima.

Svi su priznali, ali ne sve: u nečije ime Dragan Hadži Antić, direktor Politike, naložio je Đorđu Martiću da objavi smrtnu presudu Ćuruviji; ovaj je u zaboravljenim katakombama pronašao Miroslava Markovića kako rediguje izveštaj o dolasku Kisindžera, te mu kazao šta i kako treba da napiše. Da se “fokusira” na ličnost Slavka Ćuruvije.

Priznaje Miroslav, pripisujući sebi uspeh karijere, da je, eto, potegao, makar i na nenaoružanog.

Smrt u najavi i odjavi

Nije trud bio uzaludan, Slavko Ćuruvija je ubijen. Država ga ubila, u patriotskom medijsko-banditskom sadejstvu.

U međuvremenu, Martić se pred Sudom rugao mrtvima, po vlastitoj savesti i pameti: “Slavko Ćuruvija je osporio lidersku poziciju nekih ljudi u opoziciji, a u igri je bio veliki novac. Pa neće Vukojević i Spasojević (bivši pripadnici Zemunskog klana) da dozvole da im on pokvari planove”. To je izgovorio, a onda morbidno poentirao, i izustio je da je Ćuruvija “osporio” liderstvo u opoziciji Zoranu Đinđiću.

Politika je u maju prošle godine objavila njegove uspomene i promišljanja. O državnom trošku, u kreativnom iskoraku urednika Žarka Rakića.

Roto presuda Slavku Ćuruviji po dikciji i nepismenosti identična je presudi iz “Ilustrovane”; kao da tu ima i nekih izdajnički nedostajućih zareza (da, nema ih), a dikcija je dramatično identična. Kako je odjeknuo taj martićevski ditiramb smrti (da se igramo skrivača, evo odmah navodnika): “Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko ‘svog’ lista ‘Dnevni telegraf’ učinio zaista sve što je ‘bilo potrebno’ kako bi ‘demokratskom zapadu’ i ‘zabludelim Srbima’, objasnio kako treba da se ‘dozovu pameti’ i okrenu se budućnosti koja je, jasno, ‘na zapadu’. Kada je potom taj isti “slobodar” Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoć u ‘borbi protiv’ ‘diktature u Srbiji’.”

A šta tek o njemu pišu

Kakva presuda. Nije kraj: “Video sam naslovnu stranu i, kao predsednik Srbije i običan čovek, to osuđujem. To nije javni diskurs kakav želimo i nadam se da se to neće ponavljati, bar ne u medijima u čijem vlasništvu udeo ima država.”

To je izustio predsednik Srbije o naslovnici “Ilustrovane”. Ostalo znate.., evo kako me napadaju (slede nazivi listova čije su naslovne strane ispod pseće čeljusti sa naslovne strane).

Novine neće prestati da izlaze, neće biti ni mnogo groznije, predsednik Srbije živeće sa teško shvatljivim bremenom nepristajanja. Na realnost da ga ne vole svi, jednom i na činjenicu da ga ne voli upadljiva većina. Što ne znači da će izgubiti vlast.

Novinari će pisati, zar to nije najlepši posao. Isto, verovatno, misle i plaćeni huškači među njima.

“Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali. (Miroslav Marković: “Ćuruvija dočekao bombe”, “Ekspres”, 11. april 1999.)”

Koliko fotografija vidi Aleksandar Vučić, ministar informisanja u vreme Ćuruvijinog ubistva, iznad teksta Đorđa Martića.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend