19. dec 2017.

Vukašin Obradović: Sima Skener i Ana Brnabić

Vranjancima ne treba posebno predstavljati Simu Skenera. Za one koji nisu sa juga Srbije Sima je, pa hajde da kažem, biznismen. Mogla bi ova etikecija da se nijansira raznim pridevima, ali za poentu to i nije od presudnog značaja, pa bih izbegao detaljniji opis ove živopisne ličnosti.

Foto: Medija centar Beograd

Zašto je on važan u mom životu, a i šire?

Upoznao sam ga poodavno, još na početku novinarske karijere. U to vreme, pre tri decenije, Sima Skener je poslovao sa jednom firmom iz obližnjeg Vladičinog Hana. Imao je kamione i prevozio im robu. Upadne ovo preduzeće u nevolje, Sima i dalje tera širom ondašnje SFRJ njihove proizvode, dugovi rastu. Molio je i kumio da mu se plati, ali bezuspešno.

I šta će Sima Skener. Odluči da naplati dug, naravno na svoj način.

Natovari uredno šleper u Vladičinom Hanu i krene put Makedonije.

Epilog je bio u jednoj maloj vesti u rubrici “hronika” u ondašnjem Ekspresu.

“Kam ga kamion?”

“Nema ga kamion.”

“Beše tuj?”

“Beše.”

“Pa, kam ga kamion?”

“Nema ga kamion.”

Sima Skener je osuđen, ne sećam se više ni kazne jer je kamion sa sve robom jednostavno iščezao. Negde u Makedoniji.

Nekoliko dana kasnije, na nekoj proslavi, prilazi mi čovek. Poznanik mi predstavlja Simu Skenera. Pozdrav, kurtoazan osmeh, a onda, ne časeći ni časa, s neba pa u rebra:

“Kol’ko si para dobio da objaviš ono?”

Ja mlad, nadobudan, umal’ me šlog nije strefio.

“Molim!?”

Sima Skener vrlo smireno, čak sa osmehom, što me je još više zbunilo, ponovi pitanje:

“Slobodno kaži, šta ima veze, naši smo.”

Nastavim da se zgražavam, Sima da se raspituje, i to potraja sve dok se, prilično razočaran, Skener nije okrenuo i odlazeći sažaljivo me pogledao:

“Au, pa ti nisi u sistemu!”

Simu Skenera sam viđao i kasnije, u raznim prilikama i situacijama. Više ili manje uspešno, uz povremene akcidente, plovio je poslovnim vodama. Nisam mnogo obraćao pažnju na njega sve dok me, tu posle 2000. godine, nije zaustavio na ulici. U to vreme bila je aktuelna ona prva privatizacija medija. Sima me je opet poprilično šokirao predlogom da on i ja zajedno kupimo RTV Vranje.

Odgovorio sam mu uljudno da me to ne interesuje, a i nemam novca za jednu takvu investiciju.

“Šta će ti pare? Nemam ni ja žutu banku, a kupio sam već pet firmi. Razmisli, pa mi se javi”, odjavi se Sima.

Nije kupio RTV Vranje. Poslovni putevi su ga, po svemu sudeći, odveli na drugu stranu, a ja sam ostao u Vranjskim i pre dva meseca bio primoran da ih, posle 23 godine, ugasim.

Sa druge strane, evo recimo, čitam kako se Zemunske novine, uz malu pomoć Opštine Zemun od 5.000.000 dinara (slovima: pet miliona dinara), štampaju bez problema i dele besplatno na štandovima SNS.

Ili, sve vesti koje je sajt Brif trebalo da uradi za milion dinara, koliko je ove godine dobio od bečejske lokalne samouprave na konkursu za projektno sufinansiranje, zapravo su preuzete iz drugih medija.

Zanimljivo je da su na čak 16 medijskih konkursa Brifing Banat iz Pančeva i Brif media net iz Novog Sada inkasirali oko 277.000 evra građana Vojvodine.

I da ne nabrajam više jer se ponovo setih Sime Skenera. Pa Radoica Milosavljević, onaj što je pokupovao silne televizije po Srbiji, sitna je riba pljuckavica za mog sugrađanina koji je, kao što je navedeno, u glavi imao ono što je ovaj čika Raja iz Kruševca sproveo u delo posle 15 godina.

Oni koje nije izdalo strpljenje i stigli su čak dovde čitajući ovaj tekst, sasvim sigurno će se zapitati kakve veze ima naslov, odnosno Sima Skener i premijerka Ana Brnabić, sa ovim dosad napisanim?

Imaju, imaju i te kvake, barem što se mene lično tiče.

Ana Brnabić je izrekla a propos Vranjskih nekoliko poruka čija bi sublimacija mogla da se svede, summa summarum, na konstataciju da se ovaj sada već počivši regionalni nedeljnik nije snašao na tržištu uprkos neupitnoj pomoći Vlade Srbije.

Opet sam, kao i u onoj situaciji sa Simom Skenerom, osetio prve simptome cerebrovaskularnog insulta,ali, uprkos rizicima, odlučio da konačno počnem pažljivije da slušam pametne ljude, bili oni Sima Skener ili Ana Brnabić.

Samo se plašim da nije kasno jer:

“Kam gi Vranjske?”

“Nema gi Vranjske.”


Vukašin Obradović je novinar koji je od 1994. do 2017. bio glavni urednik lokalnog nedeljnika Vranjske. Ostalo je isključivo za ličnu upotrebu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend