Život i smrt u Srbiji

Ubuduće, Vukosavljević bi svakome živom trebalo da se obrati kao da je taj njegov adresat već umro. Smrt adresata čini od Vukosavljevića boljeg čoveka. Pošto je Dragoljub Žarković umro, Vukosavljević je napisao „da je Žarković kao novinar bio hrabar bez jarosti, kritičan bez jetkosti, iskren bez zlobe, želeo je i uspevao da bude glas razuma u horovima nerazumnih, poštovali su ga i politički i ideološki neistomišljenici… Ostaće upamćen kao analitičar, novinar i urednik britkog pera, velike erudicije i postojanog karaktera. Više nego dovoljno za jedan časno pređen profesionalni i životni put“.

Samo par nedelja ranije, za tog istog Žarkovića i redakciju Vremena na čijem je čelu on bio, Vukosavljević kaže da nisu u stanju da razumeju, da lažu i da su tendenciozni, da ne umeju logično da misle, da se „bave patetičnom demagogijom“. A uz sve to i nanose štetu maloletnom licu. Malo pre toga, Vukosavljević je podneo i prekršajnu prijavu protiv Vremena sa Žarkovićem na čelu, izjednačivši tako ovaj magazin i njegovog glavnog urednika sa notornim tabloidima i njihovim glavnim urednicima. Šta se to promenilo za samo par nedelja, da je Vukosavljević stubokom promenio mišljenje o Žarkoviću?

Žarković je umro. Ali, to što je umro, ne čini ga ni boljim novinarom ni boljim urednikom. Sve što je Vukosavljević za Žarkovića napisao, Žarković je zaista i bio za svog života. Samo je za Vukosavljevića on sve to postao posle svoje smrti. Tako Vukosavljević, sa mesta ministra kulture i informisanja, zapravo šalje poruku i demonstrira obrazac kojim se vodi tekući režim u Srbiji: samo je mrtav novinar dobar novinar. Može se ovaj stav i poopštiti: samo je mrtav neistomišljenik poštovanja vredan neistomišljenik. Neka se čitalac priseti šta su sitne duše na čelu tekućeg režima govorile o Oliveru Ivanoviću za života i pošto je on ubijen.

Ne može se prenaglasiti simbolika oličena u obraćanju ministra kulture i informisanja živom i mrtvom Žarkoviću. Da ponovimo, kako to i dolikuje, Vukosavljević kao ministar kulture demonstrira za tekući režim poželjne obrasce ponašanja. Pored toga što ih demonstrira on ih i utvrđuje. Kako se ponaša Vukosavljević, tako radi čitav režim. Iz ugla tog režima, u Srbiji treba da žive isključivo podanici. Svi ostali treba da umru da bi ih režim tretirao kao poštovanja vredne osobe. Ideali jednakosti i ravnopravnosti u Srbiji se primenjuju samo na mrtve. Jedino je zagrobni život u Srbiji dostojan življenja, iz ugla tekućeg režima.