24. nov 2021.

Monika Levinski i cena javnog blaćenja: Prva žrtva masovnog onlajn nasilja danas se bori protiv nasilnika na mrežama

Bilo je potrebno da stasaju nove generacije neopterećene dugom senkom američkog predsednika Bila Klintona, da se učvrste novi pokreti protiv nasilja nad ženama i da se pojave društvene mreže, pa da „afera Monike Levinski“ počne da se posmatra drugim očima. Planetarno ozloglašena devojka sada je, 23 godine kasnije, prepoznata kao nulta žrtva globalnog nasilja na internetu i bori se za prava onih koji su se sa nasiljem suočili

Monika Levinski na pozornici TED-a (foto: Jutjub snimak ekrana)

Poslednjih dvadesetak godina ceo svet ju je, zahvaljujući tabloidnim medijima, znao kao devojku „lakog morala“, „zavodnicu“, „radodajku“ i „kurvu“. Pristojniji mediji u Americi često su je nazivali samo „ona žena“. Njena fotografija s beretkom na glavi i dalje se često koristi u pričama o nedozvoljenim vezama.

Gotovo dve decenije i sam skandal je u Sjedinjenim Državama nosio njeno ime, tako da su, bez obzira na to što je u pitanju bio odnos dve osobe, mediji uglavnom pisali o „aferi Monike Levinski“.

Bilo je potrebno da stasaju nove generacije neopterećene dugom senkom 42. američkog predsednika, da se učvrste novi pokreti (pre svih #MeToo), da se pojave društvene mreže koje su omogućile i da se u javnosti čuje i glas obespravljenih i manjina, pa da „afera Monike Levinski“ počne da se posmatra drugim očima.

Nastanak virtuelnih bacača kamenja

Promeni je doprinela i sama Monika Levinski, koja se u poslednjih nekoliko godina vratila na američku i svetsku scenu. Najpre je to uradila esejom u magazinu Veniti fer (Vanity Fair), u kome je prvi put opisala šta je mislila i osećala kada je 1998. kao 22-godišnja devojka stupila u vezu sa svojim šefom, 27 godina starijim Bilom Klintonom.

Taj tekst je 2014. godine nominovan za Nacionalnu nagradu za magazine (National Magazine Award), jednu od najprestižnijih nagrada za pisano novinarstvo koju dodeljuju Američko udruženje urednika i Škola novinarstva Univerziteta Kolumbija.

U intervjuima koji su usledili rekla je da je osećala kako joj je „njena lična priča bila oduzeta“ i da je odlučila da na kraju istupi u javnosti zato što je želela da se konačno čuje i njen glas.

Eksperiment merenja aktivnosti moždanih talasa sportskih navijača ustanovio je da ljudi generalno osećaju veće zadovoljstvo u trenucima u kojima protivnička ekipa gubi nego kad tim za koji navijaju pobeđuje

Danas Monika Levinski radi kao borac za prava žrtava na društvenim mrežama i internetu, a sebe s pravom naziva nultom žrtvom internet nasilja. Njen nastup na pozornici TED-a 2015. godine (TED – Technology, Entertainmet, Design – konferencija na kojoj govornici predstavljaju inovativne ideje) pod nazivom „Cena javnog blaćenja“ (The Prise of Shame) otvaran je više od 20 miliona puta i spada među najgledanija izlaganja u istoriji ove kompanije i pored toga što su tamo govorile i mnoge druge poznate ličnosti, kao što su Stiven Hoking, Džejmi Oliver ili Bil Gejts.

Ovaj video-klip do sada je preveden na 41 jezik (uključujući hrvatski), pa je i svetska javnost imala priliku da prvi put sagleda aferu iz novog ugla, uključujući Monikine navode kako je „preko noći od potpuno nepoznate devojke postala širom sveta javno osramoćena osoba“, prva ličnost u svetskim razmerama koja je gotovo momentalno „izgubila reputaciju na globalnom nivou“.

Afera se odigravala, kako je i sama Levinski naglasila, upravo u trenutku kada je internet počeo da se masovno koristi, tako da su se po prvi put najvažnije vesti prvo objavljivale na vebu, a tek onda u štampi, na radiju ili televiziji.

To je, prema rečima Monike Levinski, dovelo do toga da je po prvi put „žurba da se osudi, potpomognuta tehnologijom, proizvela gomilu virtuelnih bacača kamenja“.

U nastupu na pozornici TED-a Monika je navela kako su se „razni izvori razbacivali njenim fotografijama na internetu… i postavljali onlajn reklame“, što je sve imalo za cilj da se popularišu tekstovi u novinama i prilozi na radiju i televiziji, dodajući, sasvim duhovito: „Sećate li se jedne moje slike, na kojoj, recimo, nosim beretku? Priznajem da sam grešila, posebno u trenucima kad sam nosila tu beretku.“

15 minuta srama

Danas je Monika Levinski jedna od najtraženijih govornica kada su u pitanju teme poput negativnog ponašanja na društvenim mrežama i na internetu. Autorka je nagrađivanih kampanja, jedna je #ClickWithCompassion ili „Saosećajni klik“, u kojoj su ljudi upućivani na to da razmisle pre nego što na nešto kliknu, a druga #DefyTheName ili „Odbrani ime“, u kojoj je pozivala ljude da vrate kontrolu nad svojim imenom na internetu nakon što su doživeli nasilje na mreži.

Afera se odigravala u trenutku kada je internet počeo da se masovno koristi, tako da su se prvi put najvažnije vesti prvo objavljivale na vebu, a tek onda u štampi, na radiju ili TV-u. Prvi put je „žurba da se osudi, potpomognuta tehnologijom, proizvela gomilu virtuelnih bacača kamenja“

U intervjuu koji je nedavno dala za Offline Podcast sa Džonom Favreuom pod nazivom „Kultura otkazivanja, nasilje i javno blaćenje“ (Cancel Culture, Bullying and Public Shaming) pričala je i o novom dokumentarnom filmu koji je producirala, pod nazivom „15 minuta srama“ (15 Minutes of Shame) i koji je odnedavno dostupan u SAD na kanalu HBO.

Ovaj dokumentarac donosi mišljenja stručnjaka i ispovesti ljudi koji su žrtve napada na društvenim mrežama. Teza dokumentarca je da su platforme, s jedne strane, pozitivna pojava, budući da daju glas nevidljivim grupama i pojedincima koje niko ne zastupa u javnosti, dok sa druge strane pomažu dehumanizaciju ljudi, svodeći stvarne ličnosti na jednodimenzionalni tvit ili post i tako ih čine lakim metama.

U filmu je citiran veći broj istraživanja, uključujući eksperiment merenja aktivnosti moždanih talasa sportskih navijača. Ustanovljeno je da ljudi generalno osećaju veće zadovoljstvo u trenucima kad  protivnički tim gubi nego kad onaj za koji navijaju pobeđuje.

U međuvremenu je snimljen i serijal Impičment: Američka krimi-priča, koji detaljno opisuje pakao koji je Monika Levinski preživela u vreme kada se afera pojavila u medijima. Ovaj serijal se upravo prikazuje na Televiziji Foks i može se pogledati i na kablovskim mrežama u Srbiji.

Foto: snimak ekrana, Jutjub

Platforme nas namerno teraju u krajnosti

„Mnogo toga nećemo moći da promenimo jer je to stvar ljudske prirode“, smatra Monika Levinski i dodaje kako je devedesetih proživela „cunami negativne energije“. Otuda njena želja da pomaže žrtvama nasilja na internetu.

„Kampanja Saosećajni klik nastala je iz potrebe da upotrebimo klikove na način da se drugi osete bar malo bolje. Kada vam prete ili govore loše stvari o vama na društvenim mrežama, to vas čini nevidljivim. Ako vam neko u tom trenutku kaže nešto pozitivno ili vam pošalje prijatnu, pozitivnu poruku, to može baš mnogo da znači“, rekla je Levinski za podkast Offline dodajući da se i sama uvek trudi da bude svesna toga koje sadržaje otvara na internetu.

Danas Monika Levinski radi kao borac za prava žrtava na društvenim mrežama i internetu, a sebe s pravom naziva nultom žrtvom internet nasilja

„Kada uđemo u neku zgradu, ne pitamo se da li smo tu bezbedni, pretpostavljamo da su arhitekte uradile svoj posao. Slično je i sa platformama. Ne pitamo se koliko smo tamo bezbedni. Ali u filmu 15 minuta srama pokazali smo kako nas platforme namerno čine ljutitim, kako nas teraju u krajnosti… tu još uvek nema zakona koji se odnose na bezbednost.“

„To nije kao što platforme kažu samo javni trg (public square) na kome se razmenjuju informacije. Jer na trgu ja ne bih mogla da ti tek tako priđem i bez posledica te udarim pesnicom u stomak, a to je na društvenim mrežama moguće“, rekla je Levinski.

Kako je za podkast Offline navela Levinski, o vremenu u kome se odvijala afera vezana za njeno ime donedavno nije bila napisana nijedna istorijska knjiga čija bi autorka bila žena.

„Tek oko 2010. godine sam i sama počela iz kulturološkog ugla da posmatram ono što mi se dogodilo“, rekla je Monika Levinski.

Pomenuta u 128 rep pesama

Upravo zahvaljujući internetu, skandal u kome je učestvovala nije nikada nestao iz žiže javnosti. Od kraja devedesetih godina pa sve do danas bar je jednom dnevno negde u svetu bila objavljena priča o njoj. I sama je primala mnoge negativne i preteće poruke, ali su joj, kaže, tim draža bila pisma koja je nedavno dobila od grupe religioznih žena. U pitanju su javna i privatna izvinjenja koja Levinski prima od ljudi koji su je ranijih godina, a pod uticajem medija, bez razmišljanja osuđivali.

Onlajn magazin The Cut sproveo je istraživanje koje je pokazalo da se Monika Levinski spominje u bar 128 rep pesama (ne uključujući remikse) i da su, između ostalog, u pitanju pesme na engleskom, poljskom, nemačkom, španskom i francuskom jeziku. Ali kao i u životu, i u muzici je tek sa stasavanjem mlađih generacija narativ o njoj promenjen.

Tako Niki Minaž (Nicki Minaj) u 12 svojih pesama sebe naziva „Niki Levinski“ i repujući, između ostalog, „Seks igrica kinki / Crni me zovu Pinki / J…m se sa predsednicima / Ja sam Niki Levinski“ insinuira da joj nijedan muškarac, ma koliko bio moćan, ne može odoleti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend