Ukrajina: „Dešavalo se više puta da više ne postavljate pitanja, samo slušate“, ukrajinska novinarka Hana Černenko

Hana govori sa Međunarodnom i Evropskom federacijom novinara (IFJ-EFJ) kako se njen novinarski rad promenio tokom prošle godine, i razmišlja o ulozi novinara u zonama sukoba, trenutnim potrebama ukrajinskih medijskih radnika i kako se kristalizovala solidarnost među ukrajinskom novinarskom zajednicom.

Rat sa Rusijom sada pokrivate iz ukrajinskog grada Harkova. Da li ste bili ratni reporter pre ruske invazije pre godinu dana?

Zapravo, nisam bila kada uporedim svoj rad sa radom nekih drugih kolega. Od početka rata sa Rusijom u regionu Donbas u istočnoj Ukrajini 2014. godine, napravila sam dva putovanja u region. Tu je sve počelo. Napravila sam jedno od putovanja u oblast Luganska, koja se nalazi u Donbasu, sa vojnicima 92. brigade. Kako dolazim iz tog kraja, bio je tako čudan osećaj, da sam prvi put posle mnogo godina bila tako blizu svom rodnom gradu. Drugi put smo putovali sa dobrovoljcima na liniju fronta sa zapada Ukrajine. Napravili smo priču o kvalitetu pancira.

U Harkovu smo izveštavali o problemima vezanim za rat: raseljeni ljudi iz Donbasa, vojnici kojima je bilo potrebno lečenje, porodice poginulih i dostignuća vojnika. Međutim, ovo se ne može porediti sa onim što rade ratni novinari, izveštavajući pod vatrom na linijama fronta.

Koji su najveći izazovi sa kojima se suočavate kao novinar koji izveštava sa prve linije fronta? Postoje li neki posebni izazovi sa kojima se suočavate kao novinarka?

Snimala sam izveštaje sa prve linije fronta u mesecima kada je Harkov bio grad na liniji fronta. U to vreme su zauzeta sela u predgrađu Harkova, a Rusi su stajali nekoliko stotina metara dalje od mesta gde smo radili. Otišla sam i u grad Kupijansk, u okviru Harkovske oblasti, kada je polovina već bila oslobođena u septembru 2022. godine, a ostatak je još bio pod ruskom okupacijom. U rovovima smo, međutim, napravili samo nekoliko hitaca.

Problemi sa kojima sam se suočila bili su prvenstveno vezani za lične strahove i emocije. Grad, selo koje je još juče bilo bezbedno, koje ste nekada smatrali prijatnim zaleđem, gde ste maštali da sagradite kuću pored jezera, odjednom postaje mesto žestokih borbi. Da biste mogli da obavljate svoj posao u ovim uslovima, morali ste da prihvatite i prevaziđete svoje strahove i strepnju.

Težak izazov za koji nisam sigurna da sam još prevazišla je potreba da naučim kako da komuniciram sa ljudima koji su doživeli gubitak. Nažalost, dešava se da dođete na lice mesta, i sve je haotično, civili su uplašeni i u stanju šoka… I teško mi je da idem da intervjuišem ljude u ovim okolnostima.

Jednom, na periferiji Harkova, granata je pogodila privatnu kuću. Novinarska ekipa je bila tu da prati napad i prišli smo čoveku koji je sedeo u susednom dvorištu. Bila sam ubeđena da je komšija i započeo sam razgovor sa njim. Ispostavilo se da je živeo u toj porušenoj kući. Granata je eksplodirala u prostoriji pored njega i ubila njegovu majku. Požalila sam što sam započeo ovaj razgovor, ali on je nastavio da priča i priča. Trebao je da razgovara. Desilo se više puta da više ne postavljate pitanja, samo slušate.

Drugi put sam napisala članak o gradu Izijum u Harkovskoj oblasti. Pedesetak ljudi umrlo je u skloništu ispod srušene kuće, u kojoj je živela veoma prijateljska porodica. Pozvali su članove svojih porodica da se sakriju u njihovo sklonište. I na kraju je stradala sedmočlana porodica, a preživeo je samo jedan čovek, najstariji od njih. Čovek je preživeo zahvaljujući udarnom talasu koji ga je bacio i nije pao pod ruševine. I tako mi je pričao o svojim poginulim rođacima: troje unučadi, ćerki, ženi, zetu i ženinoj tetki. Postavila sam mu neka pitanja, ali da li sam imala pravo na to? Da li je etički? To su bila pitanja koja sam sebi postavljao tokom razgovora. Međutim, čovek nije prestajao da govori, trebalo je da razgovara. Vi kao novinar svakako igrate ulogu u ovim situacijama. Stoga se pitam kako je ispravno ime za našu ulogu? Jesmo li mi ispovednici? Psiholozi? Ili samo par ušiju koje slušaju i duša koja pruža podršku?

Ukrajinski novinari takođe imaju tehničkih problema. Moraju da nauče vojni rečnik da bi razumeli i pravilno imenovali projektil, oružje ili položaj vojnika. Neophodno je naučiti kako da obezbedimo svoju bezbednost (prva pomoć, časovi samopomoći) i da razumemo kako i kada možete da pokrijete napade neprijatelja. Na primer, nemate pravo da odmah prijavite udar municije, kako neprijatelj ne bi saznao gde je pogodio i ne bi ponovo pogodio hitne službe koje rade na licu mesta ili na sopstvenoj poziciji. Sve se to moralo brzo naučiti u prvim nedeljama rata. Bilo je važno shvatiti da informacije koje dajete moraju biti bezbedne za ljude.

Razmišljajući o poteškoćama sa kojima bi se novinarke mogle suočiti, na sreću, nisam naišla ni na koje. Nisam doživela nikakvu diskriminaciju ili nepoštovanje prema meni kao novinarki. Moji odnosi sa muškim kolegama i vojnicima uvek su zasnovani na međusobnom poštovanju i podršci. Neki novinari kažu da je vojska više zabrinuta za nas nego za sebe. Možda ponekad previše. Ali treba li ovo smatrati problemom? Osim toga, ja lično to doživljavam kao „preteranu“ brigu ne zbog toga što sam žena, već zbog toga što sam civil.

Kako je rat uticao na vaš novinarski rad? Možete li nam reći neke primere stvari u vezi sa vašim poslom koje su se promenile od ruske invazije na Ukrajinu 24. februara 2022?

Već prvih dana postalo je jasno da mi je za izlazak iz kuće potrebna zaštitna oprema: pancir i šlem. Tada ih nisam imala, a takva oprema je bila ključna za odlazak na severnu periferiju Harkova, iza koje su Rusi već stajali, ili kasnije za odlazak na oslobođene teritorije koje se graniče sa frontom. Veoma sam zahvalan Nacionalnoj uniji novinara Ukrajine (NUJU) i Hromadskom radiju koji su mi pružili sve što mi je potrebno da se osećam bezbedno.

Međutim, sada se više nikada ne osećamo sigurno kao pre rata. I to je promena koja utiče na naš rad.

Koncept timskog rada se promenio. Javni prevoz dugo nije radio, a morali smo da čekamo satima da uzmemo taksi. Snimatelj sa kojim sarađujem, Vladimir Pavlov, i ja živimo u različitim delovima našeg velikog grada. I desilo se da je on radio u svom uglu grada, a ja u svom, do kojeg se moglo doći peške. Volodimir je sticajem okolnosti postao novinar, – naučio je da obrađuje informacije i govori pred kamerama – a ja da snimam. Prvo sam to radila na mobilnom telefonu, a onda sam postala punopravni snimatelj i fotograf.

S tim u vezi, novinarska zajednica u Harkovu bila je prijatno iznenađena. Bilo je dosta prijateljski i pre rata, ali sada su svi znaci konkurencije nestali. Ispostavilo se da možete raditi sa snimateljem iz bilo kog tima.

Pored toga, promenile su se i teme o kojima izveštavamo. Danas je gotovo sve o čemu pišete ili snimate vezano za rat. Svi smo naučili da pričamo o smrti. Zbog sukoba, broj poginulih je značajno porastao. Prvog ranjenog videla sam 24. februara 2022. godine, a prve poginule, -bilo ih je mnogo, 1. marta, kada je srušena zgrada oblasne uprave. Kada je Harkov bio u opasnosti da bude okupiran, moji urednici su insistirali da radim anonimno. Bilo mi je čudno da se javljam na televiziji kao anonimna osoba. Dan kada su ponovo počeli da me zovu mojim imenom, bio je veoma radostan. Bio je to osećaj pobede. Sećam se da sam sebi rekla: „Nema više opasnosti, nismo okupirani, a okupirana teritorija će biti oslobođena!“

Koje su najhitnije potrebe ukrajinskih novinara godinu dana nakon ruske invazije na Ukrajinu?

Verovatno je mnogima najhitnija potreba da dobiju tehnički materijal koji će zadovoljiti ekstremne uslove. Kada vam se ruke tresu, lako možete ispustiti kameru. Pored toga, mnogi imaju zastarelu opremu i ona se brže kvari radeći u tako ekstremnim uslovima.

Takođe, mnoge novinare treba obučiti, i to ne samo o bezbednosnim i psihološkim efektima izveštavanja o ratu. Većina nas je već prošla kroz takve treninge. Druga važna potreba je učenje engleskog i drugih jezika kako bi se sarađivalo sa stranim medijima koji izveštavaju na terenu.

Lokalnim medijima je zaista potrebna pomoć. U Harkovu je zatvoreno nekoliko televizijskih i radio stanica. Ali situacija je izuzetno teška i za novine. Oni, posebno oni koji su se doselili na teritorije koje su danas postale frontovske ili oslobođene, prvi su kojima je potrebna pomoć. Mnoge lokalne novine našle su se na ivici opstanka, a mnoge su ugašene. Nažalost, u ratnim uslovima njihovi čitaoci često nemaju pristojnu alternativu izvora vesti.

Kako je zaštitna oprema koju je obezbijedio NUJU, uz podršku Fonda za sigurnost IFJ-EFJ i partnera poput UNESCO-a, bila korisna za pokrivanje rata?

Kao što sam pomenula, izvesno vreme u Harkovu nije bilo moguće izaći napolje bez pancira i šlema. Sada je lakše, ali je očigledno da su pancirci i danas potrebni – na primer, kada pišete priču o radu sapera [borbenih inženjera] ili vojske uopšte.

Kada je počeo veliki rat Rusije protiv Ukrajine, javili su novinari. koliko su mogli. Neki su izvadili svoje stare pancire sa dana snimanja u Donbasu, ali su bili izuzetno teški.

Tada je uz asistenciju IFJ-EFJ, Uneska, NUJU počela da stiže savremena zaštitna oprema. Danas imam dva kompleta – jedan iz NUJU i drugi sa Hromadskog radija. Oni su malo drugačiji i koristim ih za različite prilike.

Trenutno koordinirate grupu lokalnih reportera i popravljača. Možete li nam reći nešto više o poslu kojim se bavite i zašto su lokalni reporteri i fikseri posebno važni u ratnim vremenima?

Snimatelj Volodimir Pavlov je više angažovan kao fikser. Pomažem mu i pokrivam ga kada je potrebno. Nameštanje u Ukrajini je izuzetno neophodna vrsta aktivnosti jer strani novinari koji putuju u zemlju često ne razumeju lokalne realnosti. Neki se čak bave proruskim idejama, a ono što se ovde zaista dešava postaje za njih pravo otkriće. Naravno, domaće nijanse će stranim novinarima najbolje objasniti lokalni popravljač koji radi u Ukrajini.

Poslednjih meseci, prema mom zapažanju, poverenje u novinare, posebno lokalne, značajno je poraslo među stanovnicima Harkova. Zato su otvoreni za razgovor sa lokalnim novinarima sa zadovoljstvom. A kada predstavite kolegu iz inostrane publikacije, ljudi se prema njemu ili njoj odnose sa više poverenja. Uglavnom, ljudi su zahvalni stranim novinarima što se interesuju za naše probleme i pokrivaju ih.

Pored toga, strani novinari treba da razjasne bezbednosnu realnost – šta je bezbedno, a šta nije. Zaposleni u našim hitnim službama ne govore uvek dobro engleski. Španski, francuski i japanski su još veći problem. Dakle, popravljači pomažu stranim novinarima da izbegnu moguće nevolje.

Konačno, domaći popravljači pomažu stranim novinarima da reše svakodnevne probleme. Na primer, na početku rata bilo je apsolutno nemoguće pronaći otvoren hotel bez pomoći popravljača, kao i identifikovanja gde se nalazi grad i kako do njega doći.

U Harkovu je napravljen medijski centar koji je postao velika podrška stranim novinarima u njihovoj koordinaciji kako bi ljudi shvatili ko je za šta odgovoran. Pored toga, postoji i kancelarija Rojtersa koja pomaže stranim novinarima da prenose informacije.

Dezinformacije kao oružje u sukobima su uvek postojale. Međutim, društveni mediji su povećali svoj doseg. Kako se novinari nose sa ruskom propagandom i dezinformacijama u kontekstu ruskog agresorskog rata protiv Ukrajine?

Ukrajinski i harkovski novinari odavno su prestali da veruju informacijama iz proruskih izdanja i društvenih mreža. Naučili smo da proverimo informacije. Na primer, Rusi su širili „vesti“ o zauzimanju ovog ili onog naselja preko svojih Telegram kanala. Ali ove informacije su često lažne. Stoga možemo verovati samo vestima koje dolaze iz zvaničnih izvora. Komunikacija sa lokalnim stanovništvom je takođe važan izvor pouzdanih informacija – za ovo, naravno, morate biti na terenu

Harkovski novinari, uključujući i one koji vode lokalne Telegram kanale, postigli su dogovor među sobom da ni pod kojim okolnostima ne šire neproverene informacije. Pored toga, striktno se pridržavamo pravila da ne dostavljamo fotografije uništenja odmah nakon pogotka neprijateljske rakete. Treba sačekati nekoliko sati, najmanje tri da ne biste ugrozili sebe, stanovnike okoline i specijaliste hitne pomoći.

U Harkovskoj oblasti, novinari su dugo živeli po Hipokratovom principu „ne škodi“. Za novinara je najvažnije da ne pravi nevolje, da ne naudi, a time i da ne izgubi ime.