Ukrajinski novinari: Izveštavanje dok vam raketiraju kuću (2)

„Svaki put kada vidim nešto strašno pomislim – dođavola, nikada nisam video ništa strašnije. A onda vidim još strašnije, i još mnogo toga”, kaže za Cenzolovku 27-godišnji ratni reporter Jehor Romahlo. 

Rat je počeo tri meseca nakon što se iz redakcije u Dnjepru, gde je i studirao novinarstvo, pridružio velikom timu ICTV facts (deo velike nacionalne kompanije Starlight Media) u Kijevu. Rusija je napala Ukrajinu. Snimao je raseljena lica, posledice ruske invazije u Kijevskoj, Sumskoj i u Černigovskoj oblasti. 

A od jeseni 2024, kao i svaki ratni reporter, nosi moralni teret svedoka. 

„Otišao sam u Donjecku oblast. Pripremio sam se i fizički i moralno. Shvatio sam i da mi je potrebno da mogu nešto dobro da uradim sa ovim poslom, da ispričam priče momaka koji su dugo odsutni od kuće, da kroz moje priče pozdrave porodicu, kažu ženi koliko je vole. Nažalost, bilo je situacija da nekoga snimim, ali sledeći put kada dođem više nije živ. Snimljeni materijal tada postaje neka vrsta sećanja na heroja, oca, sina”, priča Jehor Romahlo. 

Novinari u ratu, osim opasnosti, izloženi su najjezivijim scenama. 

„Mrtva tela, ljudski ostaci, nikada se ne navikneš na to. Samo naučiš kako da na to pravilno reaguješ. Reaguješ na to kao na svoj rad, da to treba da postane deo materijala koji treba da preneseš publici”, objašnjava Jehor Romahlo i nastavlja: 

„Takođe, veoma je teško videti momke i devojke sa povredama, amputacijama. Snimao sam priču u pravcu Limana, nismo znali da će biti napada i ranjenih. Razgovarao sam sa lekarima kada je prošla senka trojice muškarca. Dvojica srednjih godina i jedan mlađi. Na istoj poziciji skoro godinu dana, a jedina komunikacija sa spoljnim svetom im je radio. U njihovim očima vidite da su spolja živi, ali su definitivno nešto izgubili iznutra. Kažu: Sada se lečimo i nastavićemo da se borimo. Moramo da zaustavimo neprijatelja!”

Bespomoćni pod dronovima

„Pod stresom ste zbog činjenice da je vaša sopstvena bezbednost već ugrožena. Morate da radite, brinete se za svoju kuću i istovremeno razmišljate da rešite problem”, kaže za Cenzolovku 22-godišnja Polina Palamarčuk iz Sineljnikova, iz Dnjepropetrovske oblasti, novinarka Suspiljnog (originalan naziv: „Suspilne”) nacionalnog javnog servisa.

„Rat me je zatekao na poslu, nisam ni razmatrala da dam otkaz. Samo sam radila. Bilo je teško, jer nisam imala iskustva, plus opšte okolnosti: eksplozije, opasnost… U devetom mesecu rada otišla sam na teren u delove Hersonske oblasti. Sarađivali smo sa vojskom, išli smo i u Harkovsku, Donjecku oblast i Zaporoški pravac. Želela sam da pokažem život vojske, jer ko bi drugi to radio ako ne mi? Ako to ne snimimo, neće se znati. To je glavna motivacija”, nastavlja ona.

Opasnost na terenu je prepreka koju je potrebno pametno i efikasno savladati, ističe. 

„Razmišljam o bezbednosti. Pratim onlajn četove iz naselja gde putujemo, sirene, vesti o granatiranju, da li možemo da promenimo rutu ako zatreba. I za četiri godine nije bilo trenutka kada smo bili pod stvarnom pretnjom, jer se veoma pažljivo pripremamo i ne dovodimo sebe u situaciju da moramo da iskačemo iz auta. Kada shvatimo da je opasnost blizu, ne rizikujemo živote. Radije ćemo doći drugi put.”

Ipak, zbog prošlogodišnjeg naglog razvoja dron tehnologije, izveštavanje je za ukrajinske novinare postalo neuporedivo opasnije. Novinari ubijeni 2025. stradali su od FPV dronova od optičkih vlakana. 

Kada se ovi dronovi vizuelno uoče, kasno je da se pobegne. S druge strane, po međunarodnom humanitarnom pravu, čim novinar uzme u ruke oružje, gubi svoj zaštićen medijski status i smatra se borcem. 

„To je veoma veliki problem i ukrajinski novinari dosta govore o tome. Novinari ne smeju da dobiju oružje u ruke, ne mogu da obore dron, već moraju da budu u pratnji nekoga ko to može, na primer, iz vojne pres službe. Pored toga, poznati detektori dronova, kao što su Čujka ili Cukorok, ne mogu se kupiti za novinare. U državnim medijima to mora biti zvanična kupovina, pa postoje i tehničke poteškoće da se to učini”, objašnjava Polina Palamarčuk i potcrtava:

„U septembru smo sa volonterima otišli u Kostjantinovku, tada već pod jakim granatiranjem. Oni su kupili detektor da bi mogli da vide dronove, ali isto nisu mogli da imaju oružje sa sobom. Mi smo bespomoćni. Sve što nam je rečeno da uradimo je da u tom trenutku obučemo pancir, stavimo kacigu, imamo komplet prve pomoći, i ako bude nešto na putu, ako čujemo neke čudne zvuke, da brzo istrčimo iz auta i pobegnemo. U stvari, cela odgovornost za spasavanje vašeg života je isključivo na vama lično.”

Tokom četiri godine rada, najteže joj je bilo kada je 4. aprila 2025. ruska vojska raketom pogodila igralište u Krivom Rogu. Rojters je izvestio o telima ubijenih i debelom snopu sivog dima koji se podizao do neba. Ubijeno je 19 osoba, od toga devetoro dece. 

„Bio je to jedan od najtežih zadataka, emocionalno, moralno i fizički. Težak trenutak je bio i kad je moj rodni grad pogođen, 2024. godine. Ruska raketa je pogodila pravo u kuću. Poginuli su baka, majka i dvoje dece. Samo je jedan dečak preživeo. Držala sam se nekako, ali je kap prelila čašu kada sam ugledala psa kako leži na ruševinama. Očigledno je imao potres mozga. Shvatila sam da je došao do svoje kuće, ali nje više nema. I on leži na ruševinama. To je bio jako, jako emotivan trenutak, a ja moram da izveštavam.” 

Kada smo razgovarali sa Polinom, linija fronta se ponovo pomerala prema njenom rodnom Sineljnikovu, 50 kilometara od Dnjepra. Grad je važan železnički čvor. Ruski dronovi su uništavali infrastrukturu. 

Poltava iz koje izveštava Oleksandar Krumin, 42-godišnji novinar, više puta je bila meta napada. Najgori je bio 3. septembra 2024. godine, kada su rakete pogodile zgradu lokalne obrazovne ustanove. Ubijeno je 59 osoba, povređeno 328, a 16 se i dalje vode kao nestali. Još jedan pakleni dan bio je 1. februar 2025, kada je ruska „raduga H-22” pogodila ulaz stambene zgrade. Ubila je 15 osoba. Grad povremeno napadaju dronovi, a još češće preleću iznad grada. 

„Srećom, niko od mojih kolega nije ozbiljno povređen u ruskim napadima. Jednom je udarni dron pao 200 metara od moje kuće, ali smo srećom ostali nepovređeni. Ja reagujem na signale za vazdušnu uzbunu i pokušavam da se sklonim sa porodicom. Nemam posebnu zaštitnu opremu”, objašnjava Krumin.

Jehor Romahlo je iz Kamjanske, u Dnjepropetrovskoj oblasti. Na listi psihički, emotivno i etički izazovnih zadataka za njega je i izveštavanje o potragama za ostacima tela ubijenih Ukrajinaca, civila i vojnika. Dodaje da se između 70-80 hiljada osoba i danas vode kao nestali. 

„Porodice žele da saznaju šta se dogodilo, a odgovornost novinara je, podvlači, da pažljivo izveštavaju i budu svesni da će se tek nakon DNK testa znati o kome je reč”, ističe naš sagovornik. 

Novinarstvo je studirao na Dnjeprovskom nacionalnom univerzitetu „Oles Gončar“, a kroz praksu je naučio da je za novinare u ratu važno da na terenu budu – dozirano. 

„Dve nedelje sam na frontu, pa se vratim u Kijev na mesec dana. Pomaže da se mentalno ‘prebacim’ ili da pokušam, jer jasno je da to funkcioniše odmah. Nemoguće je potpuno se isključiti iz rata, ali shvatam da ako se previše prenapregnem, neću moći da se vratim. A to sebi ne mogu da dozvolim. Nemam na to pravo.” 

Borba protiv hakera i propagande 

Oleksandar Krumin, na poltavskom TV kanalu PTV, čiji samo Jutjub kanal ima više od milion pretplatnika iz različitih zemalja sveta, vodi direktne prenose o aktuelnoj situaciji u Ukrajini i svetu. 

U Detektor Mediji, nevladinoj organizaciji čija je misija borba protiv lažnih vesti, promovisanje slobode medija, osnaživanje kvaliteta novinarstva i obuka građana kako da se zaštite od propagande i dezinformacija, prate i da li se nacionalni i regionalni mediji pridržavaju novinarskih standarda. 

„Veliku pažnju posvećujemo pobijanju ruske propagande. Isto radimo i na PTV-u. Ruski propagandisti će uvek širiti laži. Živimo i borimo se protiv toga. Hakerski napadi na ukrajinske medije se dešavaju redovno. Na kraju krajeva, Rusija vodi hibridni rat, u koji ulaže milijarde dolara. Stoga smo navikli da živimo u režimu stalnih pretnji”, objašnjava Krumin. 

„Kao i svi Ukrajinci, ne samo mi novinari, u uslovima rata, učili smo kako da percipiramo informacije. To je bila opšta obuka iz informacione higijene”, dodaje Jehor Romahlo. 

Rat je sa nama zauvek 

Jehor Romahlo je širom Ukrajine prepoznato i uvaženo lice ratnog izveštača. Polina Polomarčuk takođe ima bazu „obožavalaca”. Oleksandar Krumin redovno dobija komentare podrške na Jutjub kanalu. 

Ovaj rat je, kaže Krumin – sa nama zauvek.

„Niko ne može da čeka kraj, stavi život na pauzu. Moramo da kažemo svetu o genocidu koji je agresor počinio nad našom zemljom, zabeležimo ratne zločine. Moram i da obezbedim potrebe svoje porodice, svog sina.” 

Naši sagovornici rat nikome ne žele kao novinarsko iskustvo.  

„Čuo sam da je ponekim novinarima koji žive u mirnim zemljama, bez sukoba, profesionalni izazov da se isprobaju kao ratni dopisnici. Mladim medijskim stručnjacima u Evropi želim da nikada ne moraju da snimaju rat. Verujte mi, to nije iskustvo koje želite, niti profesionalni trenutak koji vam je potreban. Rat je najgora stvar koja postoji na ovom svetu”, zaključuje Jehor Romahlo razgovor za Cenzolovku.