Lokalna propagandna mreža Informera i Aloa stigla i u Šabac 
Miloš Medenica: Uputstvo za upotrebu 
Bez para za Boom 93 i eBraničevo u Požarevcu, sumnjaju da je razlog praćenje studentskih protesta 
Bjeletić o napadu u Pirotu: Opkolili su nas i napali još pre nego što sam izvukla mikrofon 
Skandalizovanje s predumišljajem 
Ovde niko nije hteo da prikaže film “Quo vadis, Aida”, a ja sam ga prikazao prošle godine na jednoj novinarskoj projekciji u bioskopu “Fontana” na Novom Beogradu, jer smatram da novinari i kritičari moraju da imaju priliku da ga sami procene, kao i druga važna ostvarenja, snimljena ovde, u regionu, ili bilo gde u Evropi.
"Kada bi RTS prikazao "Quo Vadis, Adida" to bi značilo da je rat gotov i bio bi veliki napredak. Ali RTS je pod kontrolom političkih snaga koje ne žele da se završi rat, opstaju na pričama o sukobu. Nek me demantuju", rekla je za N1 rediteljka filma Jasmila Žbanić.
Uoči sudske presude navodnim izvršiocima ubistva novinara Slavka Ćuruvije počinjenog 1999. godine, neki od njegovih najbližih saradnika osvrću se na njegovu karijeru i objašnjavaju zašto je on bio meta režima Slobodana Miloševića.
Donošenje uredničkih i reporterskih odluka o načinu i fokusu izvještavanja s ciljem stvaranja prilika da društvo u cjelini razmotri nenasilne odgovore na konflikt, predstavlja ideju o mirovnom novinarstvu. To u praksi znači da se prikazuju pozadina i kontekst sukoba, slušaju sve strane, istražuju skriveni planovi, i nudi se osnova za analizu sadržaja iz akademskih krugova. Tako kaže teorija.
Ušao sam u Vukovar neposredno po padu grada, 18. novembra 1991. Oružje je zaćutalo; detonacije i rafali su se čuli još samo u potmuloj daljini. Bio sam u grupi s prvim civilima, predstavnicima Crvenog krsta i Lekara bez granica. Ali još pre nego što smo kročili na tlo Vukovara, počela je da me hvata jeza. Nisam imao pojma šta se tu odigralo, samo sam osetio poprište velikog, neoprostivog varvarstva.
Na Tv Hepi koja se emituje na nacionalnoj frekvenciji, sinoć su u emisiji “Na pravom mestu” gostovali advokat Milorada Ulemeka Legije Aleksandar Kovačević, funkcioner SNS Siniša Vučinić i Dragan Vasiljković poznatiji kao kapetan Dragan.
Milorad Vučelić, višegodišnji medijski stub režima Slobodana Miloševića, čelnik Radio Televizije Srbije (RST) u vreme ratne propagande koja je vođena sa njenih kanala šireći međunacionalnu mržnju, poneo je najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve (SPC).
Tema koja na prostoru Zapadnog Balkana ne prestaje biti aktuelna i o kojoj se još uvijek piše i diskutuje i iz etničkih pozicija, interpretativnih glasova, ali i kroz činjenično izvještavanje, pokazuje koliko je rat iz devedestih dio svakodnevice. Haotičnu sliku o prošlosti prenose i kreiraju i mediji, slijedeći matricu u kojoj nema niti institucionalnog niti sistemskog suočavanja sa prošlošću.
Poslednjeg dana jula 1991. godine Narodna skupština Srbije usvojila je Zakon o radiju i televiziji. Trebalo je da to bude prvi savremeni zakon o radiodifuziji, ali nije bilo tako.
Tekst “Zašto nismo?” objavljen je u zborniku “Nikome se ne ponovilo - Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”, koji je priredila Ajla Škrbić a izdavači su Inicijativa mladih za ljudska prava, Forum ZDF Srbija i NDN Vojvodine.
Na mnogo načina može se postati nepoželjna osoba. To postaješ i kada pričaš neistine.
Trudim se još uvek da gledam napred sve misleći da sam još mlad i da će biti vremena da se razmišlja o prošlosti.
Trideset godina – za jedan ljudski život mnogo, za zemlju i njenu istoriju i ne mora da bude sem ako to nisu ovakve tri decenije kao ove poslednje u kojima živimo.
Deveti mart 1991. smatram najznačajnijim datumom u mojoj profesionalnoj karijeri, koja sa malim prekidom kad sam ostao bez posla zbog čuvenog Šešeljevog zakona o informisanju (ko li tada beše ministar) traje još malo pa pola veka. Tog dana sam postao direktor „Borbe“!
Više od 100.000 građana na Trgu republike, vodeni topovi, tenkovi, konjica, gumeni meci, obračuni policije sa demonstrantima… Tako je izgledao Beograd pre tačno 30 godina, kada su u organizaciji SPO održane prve masovne demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića.
Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noćI odrasli znajućI da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje.
„Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu ‘Srbi’, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave“. Mira Furlan, Pismo sugrađanima, 1.11.1991.
Na online konferenciji „Sud javnosti bez javnosti u sudnici“ predstavljeni su predlog praktične politike Fonda za humanitarno pravo „Analiza ključnih problema i preporuke za unapređenje odnosa sa javnošću institucija nadležnih za procesuiranje ratnih zločina u Republici Srbiji“ i istraživanje javnog mnjenja „Obaveštenost građana Srbije o ratovima ’90, ratnim zločinima i suđenjima optuženima za ratne zločine“, koje je sproveo Demostat.
Od 1998. do 2005. godine na Kosovu i Metohiji ubijeno je i nestalo 17 srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika, samo zbog toga što su bili na novinarskom zadatku. O tome ćute privremene institucije u Prištini, UNMIK, KFOR, međunarodna zajednica, istražni organi i sudovi. Sagovornici RTS-a su pesimistični po pitanju rasvetljavanja zločina i navode da najviše boli to što nijedna međunarodna misija na KiM do sada nije dala nijedan odgovor.
„Uglavnom biće ljepota vratit milo za drago. Ko zna možda ova korona ipak nešto dobro donese. Vrijeme da naplatimo sa kamatama“ – glasi jedan od komentara na portalu www.depo.ba, a koji prati vijest pod naslovom April '92: Kako ni(smo) naivno ušli u rat i napad na Sarajevo. „Плаче ова држава за Лазаревићем, тачка” – poruka je komentara objavljenog na portalu www.frontal.rs.
