Pink u vestima prikazivao lažne izjave Save Manojlovića kreirane uz pomoć veštačke inteligencije. REM ne reaguje 
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara 
REM se probudio dve godine posle promocije nasilja u Zadruzi: Ipak pokrenut postupak protiv Pinka posle prijave SĆF 
Neponovljivi vajb pijanog teče koji na slavi vodi intelektualne debate u direktnom prenosu na Pinku 
Jedna reč menja sve: REM odbio predlog da vrati obavezu nacionalnih TV da imaju bar petinu kvalitetnog programa 
Tema koja na prostoru Zapadnog Balkana ne prestaje biti aktuelna i o kojoj se još uvijek piše i diskutuje i iz etničkih pozicija, interpretativnih glasova, ali i kroz činjenično izvještavanje, pokazuje koliko je rat iz devedestih dio svakodnevice. Haotičnu sliku o prošlosti prenose i kreiraju i mediji, slijedeći matricu u kojoj nema niti institucionalnog niti sistemskog suočavanja sa prošlošću.
Poslednjeg dana jula 1991. godine Narodna skupština Srbije usvojila je Zakon o radiju i televiziji. Trebalo je da to bude prvi savremeni zakon o radiodifuziji, ali nije bilo tako.
Tekst “Zašto nismo?” objavljen je u zborniku “Nikome se ne ponovilo - Genocid u Srebrenici i borba protiv zaborava”, koji je priredila Ajla Škrbić a izdavači su Inicijativa mladih za ljudska prava, Forum ZDF Srbija i NDN Vojvodine.
Na mnogo načina može se postati nepoželjna osoba. To postaješ i kada pričaš neistine.
Trudim se još uvek da gledam napred sve misleći da sam još mlad i da će biti vremena da se razmišlja o prošlosti.
Trideset godina – za jedan ljudski život mnogo, za zemlju i njenu istoriju i ne mora da bude sem ako to nisu ovakve tri decenije kao ove poslednje u kojima živimo.
Deveti mart 1991. smatram najznačajnijim datumom u mojoj profesionalnoj karijeri, koja sa malim prekidom kad sam ostao bez posla zbog čuvenog Šešeljevog zakona o informisanju (ko li tada beše ministar) traje još malo pa pola veka. Tog dana sam postao direktor „Borbe“!
Više od 100.000 građana na Trgu republike, vodeni topovi, tenkovi, konjica, gumeni meci, obračuni policije sa demonstrantima… Tako je izgledao Beograd pre tačno 30 godina, kada su u organizaciji SPO održane prve masovne demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića.
Deveti mart je bilo gubljenje nevinosti – ona tačka posle koje više nema nazad. Zemlja se nakon toga raspala u moru krvi, a mi smo preko noćI odrasli znajućI da više ništa neće biti isto. Posle se desio Vukovar, zatim Sarajevo, onda Srebrenica, Oluja, Kosovo i bombardovanje.
„Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu ‘Srbi’, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave“. Mira Furlan, Pismo sugrađanima, 1.11.1991.
Na online konferenciji „Sud javnosti bez javnosti u sudnici“ predstavljeni su predlog praktične politike Fonda za humanitarno pravo „Analiza ključnih problema i preporuke za unapređenje odnosa sa javnošću institucija nadležnih za procesuiranje ratnih zločina u Republici Srbiji“ i istraživanje javnog mnjenja „Obaveštenost građana Srbije o ratovima ’90, ratnim zločinima i suđenjima optuženima za ratne zločine“, koje je sproveo Demostat.
Od 1998. do 2005. godine na Kosovu i Metohiji ubijeno je i nestalo 17 srpskih i albanskih novinara i medijskih radnika, samo zbog toga što su bili na novinarskom zadatku. O tome ćute privremene institucije u Prištini, UNMIK, KFOR, međunarodna zajednica, istražni organi i sudovi. Sagovornici RTS-a su pesimistični po pitanju rasvetljavanja zločina i navode da najviše boli to što nijedna međunarodna misija na KiM do sada nije dala nijedan odgovor.
„Uglavnom biće ljepota vratit milo za drago. Ko zna možda ova korona ipak nešto dobro donese. Vrijeme da naplatimo sa kamatama“ – glasi jedan od komentara na portalu www.depo.ba, a koji prati vijest pod naslovom April '92: Kako ni(smo) naivno ušli u rat i napad na Sarajevo. „Плаче ова држава за Лазаревићем, тачка” – poruka je komentara objavljenog na portalu www.frontal.rs.
Nevladine organizacije ocenile su govor mržnje u Skupštini Srbije kao još jedan u nizu postupaka koji od parlamenta prave poligon za plasiranje neutemeljenih optužbi i napada na nezavisne medije, istaknute pojedince i sve one koji imaju kritički odnos prema društvu u Srbiji.
Umro je Grujica Spasović - Gruja.
Direktor Njuzmaks Adrije, jednog od medija u vlasništvu Junajted grupe, Slobodan Georgiev izjavio je da u Udruženju novinara Srbije nema novinara, osim „onih 10 do 15 koji koji će i sami otići narednih dana“.
Na današnji dan 1998. usvojen je „Šešeljev“ Zakon o informisanju, jedan od najsramnijih u istoriji ove zemlje, koji je poslužio tadašnjim vlastima da se brutalno obračunaju sa medijima i novinarima, drakonski ih kažnjavajući, oduzimajući i redakcijsku i ličnu imovinu. Tada su i zatvarani, dok je Slavko Ćuruvija ubijen nepunih šest meseci posle njegovog usvajanja
Univerzitet Kolumbija u Njujorku objavio je detaljnu analizu sudskog procesa koji se vodi zbog ubistva Slavka Ćuruvije. Dr Holi Džonson sa tog univerziteta za Cenzolovku kaže da se, za razliku od presuda zbog zločina nad novinarima u svetu, koje u prvi plan stavljaju slobodu izražavanja i važnu ulogu koju novinari imaju u društvu, u slučaju Ćuruvije to nije dogodilo
Predstavnici Udruženja novinara Srbije danas su kod obeležja „Tražimo ih“ gde su pre 22 godine na putu Velika Hoča–Zočište nestali novinari Radio Prištine Đuro Slavuj i Ranko Perenić, poručili da od rasvetljavanja sudbina ubijenih i nestalih novinara od 1998. godine na Kosovu i Metohije zavisi sloboda profesije.
Navršile su se 22 godine od otmice Đure Slavuja i Ranka Perenića, novinara Radio Prištine, kidnapovanih na putu Orahovac - Velika Hoča, nedaleko od manastira Zočište.
