Srbija u slobodnom padu na listi Reportera bez granica: Iz grupe „problematičnih“ po medijskim slobodama pala među „teške“ 
Uskršnji doručak u vili Jovane Jeremić 
Pavol Salaj iz Reportera bez granica: U Srbiji su pretnje novinarima podstaknute napadima najviših predstavnika vlasti 
U javnosti prepoznatljiv kao negator genocida u Srebrenici: Ko je Dejan Ristić, novi ministar za informisanje? 
„Kineski zid“ Dejana Nikolića Kantara još čeka na rušenje 
Tribina „Borbaši govore“, koju organizuje list Danas“, održana je u Kombank dvorani u Beogradu, a povod je to što je na današnji dan 1922. godine izašao prvi broj lista Borba, čiji su novinari 1997. godine osnovali list Danas.
Možda su posleratni karijeristi zaista nosili u džepu presavijenu Borbu tako da se dobro vidi njen crveni logo.
List Danas poziva sve zainteresovane da prisustvuju tribini povodom 100 godina od prvog broja „Borbe“. Tribina će biti održana u subotu 19. februara u 18 časova u Kombank dvorani, ulaz je slobodan, a prenos možete pratiti uživo na portalu i društvenim mrežama Danasa.
„Poslednji put o novinarstvu sam ozbiljno razgovarala s Tirketom, nekoliko meseci pre nego što će otići“, kaže Radmila Stanković u drugoj epizodi podkasta Bermudski trougao. „I evo sad."
Pre 20 godina list Danas je kroz serijal tekstova pisao kako su rešavana stambena pitanja vedeta državne televizije.
U to vreme bilo mi je veliko olakšanje ako je zateknem da sedi tamo – nju, koleginicu Kseniju Janković. Svakodnevni radni zadatak mi je bio da napravim simbolični politički krug po centru Beograda.
O knjizi u kojoj se neko i sam pominje, trebalo bi da je, u principu, neukusno pisati. Utoliko pre ako je onaj ko o knjizi piše prijatelj sa autorom, a još i više ako lično poznaje gotovo sve one koji se pominju u tekstu. U takvoj situaciji prihvatio sam se recenzije knjige Dušana Mašića »Talasanje Srbije« svestan da bi svako ko bi o njoj pisao, bio u istoj situaciji. Jer, nije samo zgodna fraza tvrdnja da je Mašićeva knjiga - knjiga o svima nama.
Ima mnogo Dušana, ali jedan je Mašić, i zato smo ga svi tako zvali prethodne 33 godine – više od polovine naših života.
Ovaj uvod u novu knjigu BIRN-a „Last Despatches“, objavljena u znak sjećanja na novinare i medijske radnike koji su poginuli tokom i neposredno nakon balkanskih ratova, osvrće se na pitanje zašto su sukobi 1990-ih bili tako smrtonosni za reportere.
Povodom brojnih zahteva RTS-u da se emituje film „Quo vadis, Aida?“, ovogodišnji trostruki dobitnik nagrada Evropske filmske akademije, u Dnevniku nacionalnog Javnog servisa sinoć je emitovan prilog iz koga je ostalo nejasno hoće li ovo ostvarenje posvećeno genocidu u Srebrenici biti prikazano na nacionalnoj televiziji ili neće.
Tokom ratova devedesetih na prostoru nekadašnje Jugoslavije poginulo je 155 stranih i domaćih medijskih radnika.
Ovde niko nije hteo da prikaže film “Quo vadis, Aida”, a ja sam ga prikazao prošle godine na jednoj novinarskoj projekciji u bioskopu “Fontana” na Novom Beogradu, jer smatram da novinari i kritičari moraju da imaju priliku da ga sami procene, kao i druga važna ostvarenja, snimljena ovde, u regionu, ili bilo gde u Evropi.
"Kada bi RTS prikazao "Quo Vadis, Adida" to bi značilo da je rat gotov i bio bi veliki napredak. Ali RTS je pod kontrolom političkih snaga koje ne žele da se završi rat, opstaju na pričama o sukobu. Nek me demantuju", rekla je za N1 rediteljka filma Jasmila Žbanić.
Uoči sudske presude navodnim izvršiocima ubistva novinara Slavka Ćuruvije počinjenog 1999. godine, neki od njegovih najbližih saradnika osvrću se na njegovu karijeru i objašnjavaju zašto je on bio meta režima Slobodana Miloševića.
Donošenje uredničkih i reporterskih odluka o načinu i fokusu izvještavanja s ciljem stvaranja prilika da društvo u cjelini razmotri nenasilne odgovore na konflikt, predstavlja ideju o mirovnom novinarstvu. To u praksi znači da se prikazuju pozadina i kontekst sukoba, slušaju sve strane, istražuju skriveni planovi, i nudi se osnova za analizu sadržaja iz akademskih krugova. Tako kaže teorija.
Ušao sam u Vukovar neposredno po padu grada, 18. novembra 1991. Oružje je zaćutalo; detonacije i rafali su se čuli još samo u potmuloj daljini. Bio sam u grupi s prvim civilima, predstavnicima Crvenog krsta i Lekara bez granica. Ali još pre nego što smo kročili na tlo Vukovara, počela je da me hvata jeza. Nisam imao pojma šta se tu odigralo, samo sam osetio poprište velikog, neoprostivog varvarstva.
Na Tv Hepi koja se emituje na nacionalnoj frekvenciji, sinoć su u emisiji “Na pravom mestu” gostovali advokat Milorada Ulemeka Legije Aleksandar Kovačević, funkcioner SNS Siniša Vučinić i Dragan Vasiljković poznatiji kao kapetan Dragan.
Milorad Vučelić, višegodišnji medijski stub režima Slobodana Miloševića, čelnik Radio Televizije Srbije (RST) u vreme ratne propagande koja je vođena sa njenih kanala šireći međunacionalnu mržnju, poneo je najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve (SPC).
Tema koja na prostoru Zapadnog Balkana ne prestaje biti aktuelna i o kojoj se još uvijek piše i diskutuje i iz etničkih pozicija, interpretativnih glasova, ali i kroz činjenično izvještavanje, pokazuje koliko je rat iz devedestih dio svakodnevice. Haotičnu sliku o prošlosti prenose i kreiraju i mediji, slijedeći matricu u kojoj nema niti institucionalnog niti sistemskog suočavanja sa prošlošću.
Poslednjeg dana jula 1991. godine Narodna skupština Srbije usvojila je Zakon o radiju i televiziji. Trebalo je da to bude prvi savremeni zakon o radiodifuziji, ali nije bilo tako.
