Hoće li pasti slobodni mediji: Vučić i njegovi već likuju i slave

Zatvoriti svaki prozor. Ne ostaviti nijedna otškrinuta vrata. Zavezati svaki jezik koji govori drugačije. Preoblikovati svaki mozak koji misli sopstvenim vijugama. Ućutkati suprotno mišljenje. Slobodu dozirati na kašičicu kako baš ne bi izgledalo da smo se pobratimili sa Kim Džong Unom. Zatrti pravo na slobodu javnog govora. Pretvoriti ljude u zombije sa instiktom da pođu za sendvičom, flašicom vode, nekoliko crvenih banknota i sa usađenim strahom od osvete i posledica zbog eventualne neposlušnosti i ulaze u autobuse bez voznog reda kako bi statirali na režiranim skupovima vladara. Kupovati ljudske duše i krasti glasove. Ponižavati sirotinju sa kilogramom brašna i litrom ulja, istovremeno otvarajući prostor svojim tajkunima da se besramno bogate.

Glumiti poštenje i skromnost u odeždi vrednoj godišnje plate jednog radnika. Slati batinaše da zavode red po ulicama, lokalnim skupštinama, na fakultetima i da prete, lome glave i razbijaju izloge. Tući i zatvarati studente i građane koji su se usudili da se pobune protiv terora. Ubijati univerzitete. Otpuštati profesore. Pomilovati batinaše. Krčmiti državne resurse, što za spoljno-političku podršku, što za sopstveni džep. Dovesti zemlju u poziciju da i okruženje i svet na nju gleda kao na kužno mesto, sve pričajući o najvećem ugledu koji je Srbija ikad imala. Izdati, u nekoliko navrata, Srbe sa Kosova, a onda studente nazivati Kurtijevim plaćenicima. Besramno manipulisati njihovim nezavidnim položajem, nemoći i tužnom perspektivom. Od centra Beograda napraviti lavirint haosa, a na obali Save izgraditi zabranjeni grad za novu elitu uzdignutu na opljačkanom budžetskom i prljavom stranom novcu. Prethodno bespravno srušiti sve što im je smetalo i što im se našlo na putu.

Postavljati neuke a poslušne na važna mesta. Uštrojiti policiju i posmenjivati profesionalce na njenom čelu, a dovesti tzv. lojaliste, da ona više ne može da radi svoj posao. Sramnim zakonima udariti na tužilaštva koja su iz očaja pokušala da bezakonju stanu na put. Ozakoniti besramnu korupciju i javašluk koji su, u konačnici, počeli da odnose nevine ljudske živote. Sipati otrovni govor mržnje i netrpeljivosti, dok na kraju nisu uspeli da gotovo u potpunosti ljude podele na „naše“ i „njihove“, pri čemu su ovi prvi izdajnici i neprijatelji, a drugi patriote i branitelji srpstva i države bez ostatka. Dovesti seljake do stadijuma da mleko prosipaju po asfaltu, a onda im slati agente BIA da ih „urazume“…

E, ovome i mnogo čemu sličnom smo pisali i izveštavali mi iz dojučerašnje Junajted medije, prolazeći višegodišnju golgotu i noseći epitete izdajnika, plaćenika i ustaša. Napadani smo, ljagani i proganjani, ponižavani na predsednikovim pres konferencijama, lomljene su nam kamere, neki su dobijali i batine, obasipani smo besmislenim tužbama, pa više i ne brojimo ročišta na koja idemo, o svakodnevnim pretnjama da i ne govorimo. U tom ambijentu smo radili svoj posao sa iskrenom željom da se nešto promeni na bolje, da u začađavelu mehanu uđe svež vazduh, da se ljudi oslobode i počnu da raspolažu sopstvenim životima, da se zakoni i Ustav sa papira vrate u praksu, da prestane mržnja, da ukažemo na anomalije, da stradalima i poniženim pružimo priliku da kažu svoju muku, da ih učinimo vidljivim, trudili se da budemo glas slobodnih građana.

Jesmo li, možda, trebali da žmurimo na studentske proteste i šetnje? Jesmo li trebali da se pravimo da ne znamo šta se događa u Gornjim Nedeljicama i Jadru? Jesmo li trebali da ćutimo na otimačinu zgrada starog Generalštaba i besramne falsifikate koje su taj lopovluk pratili? Jesmo li trebali da se pravimo ludi oko afere Jovanjica i pišemo kako je tamo Aleksandar Vulin zaista okopavao i zalivao paradajz? Jesmo li trebali da pišemo kako su u Konjuhu, zapravo, bile bale deteline? Jesmo li autobuse sa uvezenim glasačima iz Republike Srpske trebali da predstavimo kao turističku posetu beogradskoj Areni? Jesmo li trebali da prebrišemo snimke bestijalnog divljanja (para)policije u Valjevu avgusta prošle godine? Jesmo li trebali da prećutimo kada su studenta Bogdana Jovičića odveli vezanog lisicama na očevu sahranu?

Jesmo li trebali da narodu prenesemo da je famozni „ćacilend“ u Pionirskom parku zaista „istureno odeljenje“ studenata koji hoće da uče, a ne paramilitarni kamp u kojem su obitavali kriminalci i dovođeni statisti – koji su se trkali u godinama robije i godinama starosti? Jesmo li?

Mislim da nismo. I nismo. Ono što smo radili i što još uvek radimo ostaće kao profesionalno svedočanstvo jednog zlog doba, uzurpatorskog uzleta jednog čoveka koji se ni u čemu osim u bolesnom vlastoljublju nije ostvario (a i vlast mu je drugi doneo i poklonio), političko-moralnog posrnuća našeg društva i države i njihovih glavnih junaka, a, bogami, i svojevrsna istorijska optužnica, ako se ikad ovo društvo osvesti i dođe sebi i pameti. I niko od nas se neće stideti zbog onoga što je radio i svako od nas će moći da pogleda u oči i našim čitaocima i gledaocima, na kraju, i svojoj i svoj našoj deci.

E, sad šta će i kako će novo rukovodstvo u okviru nove firme uraditi, ne znam, a nisam siguran da i oni do kraja znaju. Vučić i Vučićevići već slave, možda znaju više od nas, možda i od Upravnog odbora Adria News Network-a, ali se nadam da neće napraviti konkurenciju Informeru. Bilo bi šteta kad su se tako dobro učvrstili i u rejtingu i u neviđenom profesionalizmu.