Edvard Hasbruk o AI i autorskim pravima: Postoje kompanije koje sede na zlatnom rudniku, a mi želimo da povratimo ono što nam pripada

Objašnjavate da AI gura novinarski rad ka degradiranom obliku profesije. Kako danas vidite da se ta promena odvija?

Ono što sam juče rekao tokom okruglog stola jeste da su novinari, bilo da su zaposleni, frilenseri ili samostalni autori, svi pod pritiskom da koriste AI kao radni alat. Ili im se ta upotreba nameće, ili se od njih traži da proizvode više za isto vreme, ili su manje plaćeni pa zato moraju da rade brže samo da bi sastavili kraj s krajem. Oni koji objavljuju sopstveni sadržaj takođe moraju da proizvode više materijala kako bi privukli klikove, posetu i, samim tim, prihod od oglašavanja. Problem je u tome što taj pritisak podriva kvalitet rada koji se proizvodi.

„Pritisak da se koristi AI u sebi sadrži i prikriveni pritisak da se posao uradi lošije“

Ako zaista obavljate novinarski posao, dakle proveravate činjenice, lektorišete, uređujete, tražite druge izvore i proveravate poreklo informacija koje AI proizvede, onda zapravo ne štedite vreme. Pritisak da se koristi AI zato u sebi nosi i prikriveni pritisak da se posao uradi lošije. To utiče i na publiku. Čitaoci vide članke koje objavljuju mediji koje poznaju, ponekad potpisane imenom i prezimenom novinara, iako je sadržaj često velikim delom proizveden uz pomoć AI-ja. To duboko podriva poverenje u samo novinarstvo.

Da li smatrate da se to odnosi na sve oblasti novinarstva?

Ja uglavnom radim sa tekstom, ali to se dešava i sa slikom, videom i zvukom. Pogađa sve medije. Postoje različiti AI modeli u zavisnosti od formata, ali logika ostaje ista u svim oblastima.

A po vašem mišljenju, postoji li način da se tome suprotstavimo?

Da, ali to zahteva kolektivno organizovanje. Vidim dva suštinska stuba. Prvi je čvrst temelj autorskog prava, koji objedinjuje imovinska i moralna prava. U Francuskoj je ta tradicija naročito važna, jer moralna prava štite i novinare i javnost.

Upravo taj pravni okvir omogućava da AI kompanije dovedemo za pregovarački sto. Ali to nije dovoljno: potrebni su nam i kapacitet za kolektivno organizovanje, mobilizaciju i pregovaranje. Potrebno nam je i jedno i drugo.

Mislite li da će biti moguć neki balans između finansijskih interesa i produktivnosti?

Da, jer moramo prestati da mislimo da je novac jedina moć. Prava moć je u ljudima, naročito kada deluju zajedno. To je pouka koju nalazimo i u sindikatima i u mnogim drugim borbama. Ove kompanije deluju nedodirljivo jer raspolažu ogromnim količinama novca, ali bi isto tako vrlo brzo mogle i da propadnu. Postoji balon u njihovim berzanskim procenama, a nijedna od njih danas zapravo nije profitabilna. Ništa nije neizbežno. Ako se organizujemo, i dalje imamo moć da to promenimo.

Posle ovih prvih rasprava na IFJ-u, koju ste glavnu pouku izvukli za ovu borbu protiv AI-ja?

Glavna pouka je potreba za međunarodnim ujedinjavanjem. AI kompanije, kao i velike tehnološke firme, uvek traže zemlju u kojoj će im pravni okvir biti najpovoljniji. One mogu da presele svoja sedišta gde god im odgovara, tamo gde su pravila fleksibilnija ili gde je otpor slabiji. Zašto je toliko digitalnih kompanija u Evropi zvanično smešteno u Irskoj? Ne zato što se sav njihov posao obavlja tamo, već zato što im pravni okvir ide naruku. To znači da ono što se dešava bilo gde pogađa novinare širom sveta. Oni će uvek tražiti najslabiju kariku. Zato je međunarodna solidarnost od suštinskog značaja.

Vi ste u poziciji da procenite ekonomsku razmeru problema. Možete li objasniti kako?

Ja sam iz San Franciska. Kada biciklom idem do centra grada, prolazim pored kancelarija OpenAI-ja. Bukvalno su mi komšije. Tamo se veoma jasno vidi razmera ambicija i suma novca o kojima je reč. Mnogi ljudi još uvek ne shvataju kolike su razmere onoga što je već oduzeto stvaraocima. Kompanija Anthropic pristala je da isplati 1,5 milijardi dolara u nagodbi koja obuhvata samo mali deo radova kopiranih bez dozvole za obuku njihovog modela. To je predstavljalo oko 5% sadržaja koji su koristili.

Ako to ekstrapoliramo, jedna jedina kompanija već vrednuje taj rad na oko 30 milijardi dolara. Kada tome dodate konkurente, pa slike, video i audio sadržaj, govorimo o stotinama milijardi dolara izvučenih iz rada stvaralaca. Ja to zovem virtuelnom krađom nadnica. Ta cifra nije simbolična; to je vrednost koju oni sami priznaju. Zato, kada ponude nekoliko miliona, to možda deluje ogromno, ali je zapravo sitniš. Nije dovoljno pregovarati samo o delu budućih prihoda. Moramo tražiti i naknadu za ono što je već uzeto. Ove kompanije su moćne zato što sede na tom plenu. Zato ni pod kojim okolnostima ne smemo da odustanemo.