Deliblatska peščara gori – tužilaštvo preti: Kako je izgledalo izveštavanje pod pretnjom kazni

U sredu, 5. avgusta, nešto posle podneva, izbio je požar u Centralnoj zoni jedinstvene peščare u Evropi – Deliblatske. Samo tog dana, požar se proširio na blizu 700 hektara.

Danas, krajem avgusta, znatno je mirnije, ali požar je još uvek aktivan. Prema procenama portala Klima 101, izgorelo je oko 11.000 hektara šume i niskog rastinja. Štetu za biodiverzitet, životinjske vrste i zemljište nije moguće proceniti dok se požar u potpunosti ne sanira, ali je jasno da je ogromna.

Brojni novinari i novinarke izveštavali su sa lica mesta, odlazili u sela i naselja pogođena požarima, prenosili svedočenja ljudi koji tamo žive i koji su se borili sa požarom. Svoj posao su radili u izuzetno stresnim i opasnim okolnostima.

Miloš Zekić, izveštač N1, jedan je od novinara koji je više dana proveo u ugroženom području. Za Cenzolovku opisuje da se situacija menjala iz sata u sat, i da je tokom rada tamo imao neka od težih uključenja koja pamti. Pre svega zbog vetra koji je raznosio pepeo i pesak, što je disanje i govor tokom uključenja činilo mnogo težim.

„Bezbednost ekipe bila je na prvom mestu i stali smo na razumnu i bezbednu distancu. Ali dok smo čekali uključenje, pa i kada smo pušteni u program, vatra je zbog jakog vetra došla na svega nekoliko desetina metara od nas, a vatrogasaca nije bilo u blizini. Morali smo da se tokom uključenja povlačimo ka vozilu“, kaže on.

Kaže i da mu se više puta desilo da posle nekoliko sati oseti da „reči jedva izlaze“ te da je i pored toga nastavljao da radi, prvenstveno zbog svesti o tome da je možda jedini novinar na tom mestu, i da ima odgovornost da pravovremeno prenese informacije.

I Darija Stjepić, novinarka Mašine, opisuje istu neizvesnost.

„Nekoliko puta sam išla u peščaru i svaki put suštinski nisam znala gde ću moći da budem, koliko ću moći da pratim, da li ću uopšte biti blizu požara. Informacije su se smenjivale iz minuta u minut. Konstantno smo bili u kontaktu sa njima, da bismo pre svakog odlaska čuli gde je najkritičnije i kuda uopšte možemo da prođemo“, kaže Stjepić.

A pored tog stresa izveštavanja u okolnostima gde ne znaju ni šta se tačno dešava, ni gde, nakon petnaestak dana stalnih požara, i stalnog rada, pojavio se još jedan faktor – beogradsko Više javno tužilaštvo.

Oni su u saopštenju objavljenom 22. avgusta saopštili da će njihovo Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala uputiti policiji zahtev radi identifikacije i procesuiranja osoba koje na društvenim mrežama šire lažne vesti o požaru u Deliblatskoj peščari.

U najavi nije bilo objašnjenja niti primera toga šta se smatra lažnim vestima, a ni naznake da li se ova najava može odnositi i na medije. Tako nejasna, mogla je biti shvaćena i kao zastrašivanje svih onih koji kritički govore o reakciji države na požare.

Stalna atmosfera straha

Upravo ta neodređenost, kažu sagovornici Cenzolovke, i jeste problem.

U Mašini su se, kaže Stjepić, zapitali odnosi li se najava i na njih.

„Nismo je doživeli kao upozorenje, ali definitivno jesmo razmišljali da li se odnosi i na nas, pošto nije bilo jasno da li se odnosi na medije ili na pojedince na društvenim mrežama, pogotovo što Mašina funkcioniše kroz terensko izveštavanje na mrežama“, kaže ona.

Do autocenzure, dodaje, ipak nije došlo.

„Nastavili smo da radimo kao i do tada, jer smo se i pre toga trudili da izveštavamo tačno i istinito“, kaže Stjepić.

Zekić kaže da kod njega reakcije nije ni bilo.

„Znam da sam izveštavao profesionalno i verno prenosio stanje na terenu, kao i kolege iz redakcije koje su poštovale Kodeks novinara Srbije. Nema govora o širenju panike. Ta vest mi je, narodski rečeno, na jedno uvo ušla, a na drugo izašla“, kaže on.

Atmosfera straha, dodaje on, nije nova.

„Ona se kontinuirano stvara, ciljano kod kolega koji teže da posao obavljaju časno. Takve najave tome doprinose. Ali to ne sme da utiče na način na koji izveštavamo. Leđa nam čuva naš rad“, kaže Zekić.

Neprijatnosti koje su doživele novinarke

Pojedini novinari opisuju i to da od nadležnih nisu uvek dobijali punu sliku, ni jasan put do ugroženih mesta. Stjepić kaže da je doživela da joj nadležni ograničavaju pristup, kao i da je primetila različit tretman medija.

Policija je zatvarala prolaz kroz najugroženija mesta, a kružile su priče da je potrebna potvrda od opštine Kovin ili štaba za vanredne situacije.

„Pitala sam policajce koji su obezbeđivali ulaze kako mogu da dobijem tu potvrdu, ali nisu umeli da mi objasne. Videla sam da su neki mediji ulazili, pa sam pitala kako je moguće dobiti odobrenje. Rekli su mi da ne znaju“, kaže Stjepić.

Ekipa je brzo odustala i do ugroženih lokacija dolazila preko meštana.

Zekić sa istih tih policijskih punktova nosi pozitivnije iskustvo.

„Rad nam je ograničavan radi bezbednosti. Ali kada bismo dan ranije zatražili dozvolu od MUP-a za snimanje iz bližeg ugla, dobili bismo je“, kaže on.

Novinarke su imale i drugu vrstu problema.

„Ženama novinarkama teže je da dolaze do informacija, jer se često objektivizuju“, kaže Stjepić.

Dodaje da, kada su ona i njena koleginica tražile kontakte od nekih meštana, dobijale su komentare u vidu „šale“.

„Šalili su se na račun toga ko sme da nam da broj telefona jer će nečija žena biti ljubomorna, ili kako to da žena traži muškarcu broj telefona. To nam nije prijalo i nije bilo na mestu, jer smo radile svoj posao“, kaže Stjepić.