15. mar 2017.

Paranormalne pojave: Regulatorno telo za elektronske medije

Stotinak zaposlenih u REM-u tokom izborne kampanje neće se baviti svojim poslom, čak ni onim koji je definisan samim nazivom ove institucija

REM_paranormalMože li se privid predstaviti kao stvarnost? Da je takva – po svojim obeležjima – paranormalna pojava u Srbiji ne samo moguća nego i održiva svedoči Regulatorno telo za elektronske medije, koje zapostavlja čak i dužnosti sadržane u samom njegovom nazivu.

Iako je po tome već poslovično poznato prenebregavanje obaveze da nadzire rad pomenutih medija u izbornoj kampanji – u vremenu kada je to najpotrebnije – već je mnogo više od uobičajenog nemara.

Nije, dakle, više reč samo o dopuštanju najbezočnijih komercijalnih proizvoljnosti – u neograničenom korišćenju vremena za nepodnošljivo duge reklame čak i u vestima – već o nečemu suštinski mnogo važnijem: obezbeđenju makar približno ravnopravnih uslova za sve predsedničke kandidate.

Ako je u samo jednom danu (9. marta) u Nacionalnom dnevniku TV Pink kandidatu za predsednika vladajuće stranke udeljeno 49 puta više vremena nego svim drugim kandidatima zajedno, tada se pre može govoriti o svetskom rekordu u podaničkoj uslužnosti nego o ravnopravnim uslovima.

Pa ko je taj koji treba da to uoči ako ne institucija koja je i osnovana da se o njima stara? Na to je, uostalom, obavezuje član 5 sopstvenog statuta u kome se kaže da je REM „regulatorno telo čiji je cilj očuvanje, zaštita i razvoj slobodnog mišljenja i izjašnjavanja u cilju zaštite interesa javnosti“.

Pa kako će se, dođavola, slobodno izjašnjavanje čuvati i održavati ako u elektronskim medijima za različito mišljenje ne postoji ni prostor ni vreme? Ako za to nadležna ustanova za odustajanje od nadzora pribegava grotesknom izgovoru da „nemaju parametre za softver“?

Da li je moguće da ne tako mali broj zaposlenih u njoj (od 70 do 100) nisu smislili uverljiviji izgovor za spasavanje nepovratno srozanog ugleda?

Ili im do toga nije ni stalo sve dok u ustanovi koja postoji samo kao privid čuvaju dobro plaćena mesta?

Nije ovde, nažalost, reč samo o moralnoj manjkavosti, što je, najzad, stvar ličnog izbora, već o zloupotrebi ovlašćenja i nadležnosti, što je već u domenu pravne odgovornosti. Nikakvi „parametri“ i „softveri“ ne mogu ih opravdati što su sebe izuzeli od nadzora nad elektronskim medijima – što je smisao samog njihovog postojanja.

Pa kako će se, dođavola, slobodno izjašnjavanje na izborima čuvati i održavati ako u elektronskim medijima za različito mišljenje ne postoji ni prostor ni vreme?

Ako to još čine u vreme izborne kampanje, kada je potreba za nadzorom ponašanja elektronskih medija najveća, šta se drugo može zaključiti već da su u dosluhu sa vlastima?

Moramo se, otuda, upitati kakva je svrha njihovog opstanka ako sami odustaju od obaveza zbog kojih su osnovani. Ako su već pristali da se u elektronskim medijima, koje bi tobože trebalo da nadziru, umesto stvarnog života nude samo prividi – kakvi su i sami postali – tada ne postoji ni jedan jedini razlog da i dalje postoje.

Može se razumeti da vlasti zbog toga neće patiti. Šta će im, uostalom, regulatorno telo za elektronske medije kada ionako gotovo sve sami nadziru. Ono što se ne može razumeti jeste ravnodušnost međunarodnih organizacija koje su stavile do znanja da će samo u ograničenom, skučenijem vidu nego ranijih godina, nadzirati izbore.

Zbog čega? Da li možda zbog toga što za tim nema potrebe? Što su izbori u Srbiji poslovično poznati po odsustvu bilo kakve krađe i drugih marifetluka? Što saopštenje nevladinih organizacija o ozbiljnom ugrožavanju izbornog procesa zbog vapijuće neravnoteže u zastupljenosti predsedničkih kandidata u medijima nema osnova?

U odgovoru na ova, ali i na mnoga druga ne manje važna pitanja čuli smo samo neuverljivo objašnjenje da nije bilo dovoljno vremena da se organizuje temeljnije praćenje. Pa zbog čega, tada, nisu na to upozorili? Za to je bar bilo dovoljno vremena.

Kada, prema tome, kandidat vladajuće stranke u dvostrukoj ulozi premijera i kandidata za predsednika kaže kako je „sam protiv svih“, u stvarnosti je, kao i obično, potpuno obrnuto, jer su sami protiv „svih i svega“ upravo opozicioni kandidati koji se suočavaju sa režimskim medijima, nepostojanjem regulacionog tela, zloupotrebom državnih funkcija u partijske svrhe i, najzad, blagonaklonošću međunarodne zajednice prema odsustvu čak i institucionalno obavezujućeg nadzora.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend