Vida Petrović Škero: Profesionalci koji kritikuju vlast prolaze toplog zeca prljavih medijskih kampanja

Svi koji se danas usude da javno kritikuju vlast – lako postaju meta kampanja u prorežimskim glasilima. Najčešće uz uvrede, neistine, govor mržnje.

Čak i kada neko posle toga na sudu dobije tabloide, satisfakcija je minimalna. Efekat medijske kampanje, međutim, već je uveliko postignut: podnosilac tužbe je javno satanizovan i diskreditovan.

„Ovo je realna opasnost za gušenje vladavine prava, širenje nepoverenja građana u institucije i ljude. Medijske kampanje umnogome služe i zaplašivanju onih koji bi da izgovore svoje mišljenje. Takvim kampanjama počelo je urušavanje školstva, nauke, zdravstva”, kaže za Cenzolovku Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije.

„Poslušnici politike isteruju eminentne profesore, sudije, tužioce, lekare, sportiste… Profesionalci u svim strukama, ako nisu lojalni vlasti ili bar ćutolozi, prolaze toplog zeca prljavih medijskih kampanja i otklanjaju se iz sistema. Opasnost je da će društvo, ako takvo spinovanje javnosti ne uspemo da zaustavimo, ostati bez profesionalaca u institucijama, rušiće nam se kuće, stanice, bolnice, škole, mostovi, putevi.”

I Petrović Škero se, kao članica Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu u kom je stradalo 16 ljudi, našla na meti kampanje tzv. „NVO hidre” – mreže organizacija, medija i pojedinaca optuženih da u interesu i finansirani novcem stranih službi rade na destabilizaciji Srbije.

Sagovornica Cenzolovke ovu kampanju vidi kao „uobičajenu zloupotrebu provladinih medija kao poslušnika vlasti za stvaranje negativne slike kod građana o ulozi civilnog društva, udruženja građana, građanskih pokreta, medija koji se nisu potvrdili kao provladini, naročito istraživačkih”.

„Ovakvo delovanje se proteže i na sve pojedince koji imaju stav koji ne zadovoljava potrebe vlasti i zavisnih institucija. Kampanja se uvek pojačava kada se otkrića grupa, organizacija ili pojedinaca približavaju nosiocima vlasti sistematski povezanih u korupciji”, kaže ona i dodaje:

„Vlast korumpira provladine medije i pojedince u institucijama da vode ili učestvuju u ovakvim kampanjama. U njima se koriste netačne tvrdnje, lažni podaci. I kada se sudskim putem utvrdi da su u kampanji iznošene netačne, lažne tvrdnje, cilj kampanje se donekle postiže. Kod naroda, budućih glasača, se satanizuju ’nelojalisti’ – ličnosti i organizacije koje svojim radom otkrivaju prljavštine ljudi iz vlasti i sistem korupcije. Tako se uništava moralni, stručni integritet svakog ko bi mogao da doprinese promeni loše vlasti.”

Kako se od ovakvih kampanja brane pojedinci koji se nađu na meti, kako izgledaju postupci za zaštitu prava koje s jedne strane pokreću mete kampanja protiv prorežimskih glasila, a kako oni koje pokreću političari i moćnici protiv kritičkih medija – samo su neke od tema koje Vida Petrović Škero godinama analizira za redovne izveštaje Slavko Ćuruvija fondacije o zaštiti slobode izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije.

Izveštaj koji je SĆF objavila ove godine potvrđuje ranije nalaze: iste povrede zakona se često ponavljaju u istim medijima, sudske presude i niske odštete uglavnom ne menjaju medijsku praksu, a postupci protiv medija – iako su po zakonu hitni – često traju godinama.

Govor mržnje je postao svakodnevica

Cenzolovka: Godinama analizirate kako sudovi postupaju kada pojedinci tuže medije zbog kršenja njihovih prava, npr. povrede časti i ugleda. Da li u slučajevima kada sudovi presude da je medij prekršio nečije pravo uočavate sličan obrazac: u smislu ko su njihove mete, zbog čega, kako ih tabloidi diskredituju i slično?

Vida Petrović Škero: I dalje se u sudu najviše traži zaštita časti, ugleda i dostojanstva. Uočava se povećano kršenje prava na privatnost tužilaca i njihovih porodica. Kršenje prezumpcije nevinosti je konstanta, broj predmeta se niti smanjuje, niti povećava. Tužbe estradnih umetnika protiv medija postoje u većem broju, ali nema bitnih promena u broju takvih predmeta. Postoji povećanje kršenja prava maloletnih lica. Ovakav odnos prema građanima pokazuje da se profesionalizam u novinarstvu sve više urušava, i ono što analiza pokazuje je da se to uočava kod istih medija koji sve više postaju žuta štampa. Govor mržnje postaje svakodnevica, skoro pa normala. Ne poštuju se zakonske norme i etički kodeks novinara.

Očigledno je da živimo u periodu u kome su nasilničko ponašanje, pretnje i govor mržnje u stalnom porastu. Ovome doprinose režimski novinari i urednici medija. Bilo kakav kritički govor o vlasti u medijima se označava kao da se radi o „tajkunskim medijima“, „stranim plaćenicima“, „stubovima terorističkih organizacija“, „lažnim novinarima“, „trovačnicama građana“, „fabrikama zla“, „ustašama“. Najčešće mete su opozicioni političari, aktivisti, studenti, profesori, kulturni radnici koji imaju kritičke osvrte na institucije.

Ovakvo stanje dovodi do stalnog povećanja broja tužbi u medijskim sporovima. Od jula 2024. zaključno sa decembrom 2025. u upisnik za medijske sporove upisano je novih 2.480 predmeta. Sudska praksa je dosta ujednačena, sudovi sude na osnovu zakona, međunarodnih konvencija koje su uglavnom implementirane u naše zakone. Ali se uočava i kvalitetnija primena evropskih standarda; ne samo što se navode presude suda, nego se i primenjuju kao norme koje se obrazlažu.

Uočava se da se smanjuje broj tužbi koje su podneli novinari, uglavnom zbog povrede časti, ugleda i dostojanstva. Ono što je interesantno, od ukupno 14 podnetih tužbi, bilo je devet protiv Informera tj. lica odgovornih po zakonu za taj medij. Smanjenje broja tužbi radi zaštite svojih prava pred parničnim sudom očigledno ukazuje da novinari gube veru u adekvatnost tj. delotvornost ovakve vrste zaštite.

Cenzolovka: I ove godine u izveštaju Fondacije Ćuruvija zaključujete da nije retko da isti mediji iznova objavljuju iste ili slične informacije o istim ljudima, iako su ranije zbog takvih tekstova već osuđivani. Kada mediji to urade ponovo, naknada štete onima koji su ih tužili se ne povećava. Kakav efekat postižu sudske presude ako ne utiču ni na izveštavanje, a ni na odštetu koju dobijaju mete medijskih napada?

Petrović Škero: Postala je uobičajena pojava da isti mediji objavljuju potpuno iste uvredljive, često i neistinite informacije o političarima, funkcionerima ili samo javnim ličnostima. Iz presuda se može utvrditi da se u odnosu na istog tužioca u isto vreme u različitim medijima objavljuju tekstovi potpuno iste sadržine, kao da ih je napisao isti autor. Tužilac podnosi tužbe po kojima se usvajaju tužbeni zahtevi. Broj pravnosnažnih presuda se stalno povećava. U njima se najčešće utvrđuje povreda časti i ugleda.

Ovakvo postupanje provladinih medija ukazuje na očigledno postojanje negativnih medijskih kampanja protiv određenih ličnosti, koje su nedopustive za profesionalni rad.

Konstatuje se i da isti mediji u periodu od više godina protiv istog tužioca, najčešće opozicionog političara, ponavljaju iste neistinite tvrdnje, što je isti sud već utvrdio.

Neshvatljivo je da u takvoj situaciji isti sud stalno dosuđuje istu visinu nematerijalne štete, neretko i manju. Dosuđena šteta se više ne može smatrati adekvatnom naknadom prilagođenom učestalosti i težini ponovljenih povreda.

Takvo postupanje, koje tolerišu i advokati tužilaca, omogućava da presude nemaju potreban efekat da se povećanjem naknade obezbedi adekvatnija satisfakcija tužiocu, a tuženima ukaže na nedopustivost takvog izveštavanja. Sudska presuda u takvoj situaciji gubi svoju delotvornost i kod građana stvara utisak nemoći delovanja institucije.

Mediji koji krše Kodeks više krše ljudska prava

Cenzolovka: Uočili ste i da milionske odštete traže oni koji tuže kritičke medije. Kako izgledaju postupci protiv njih i po čemu se razlikuju u odnosu na postupke protiv prorežimskih tabloida?

Petrović Škero: Ako se utvrdi da je tužiočev zahtev za utvrđenje kršenja prava osnovan, sud odlučuje o visini zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete. Ona predstavlja satisfakciju za pretrpljeni duševni bol koji je tužilac trpeo zbog kršenja njegovog prava. Šta je veoma uočljivo? Najviši zahtev protiv jednog provladinog medija bio je 3,9 miliona dinara. Postavio ga je funkcioner. Najviši postavljeni zahtev za naknadu štete protiv nadležnih lica u novinama Nova bio je u visini od 11 miliona i 750 hiljada dinara. Od ukupno 24 tužbe u još šest su zahtevi opredeljeni na iznose veće od milion dinara. Da bi se razumela disproporcija u visini zahteva mora se uočiti da u svim ostalim analiziranim predmetima nije bilo toliko zahteva većih od milion dinara.

Najviši postavljeni zahtev je protiv odgovornih lica u redakciji KRIK-a, koji se bavi isključivo istraživačkim novinarstvom i izveštavanjem o krivičnim postupcima za koje postoji veliko interesovanje javnosti – iznosio je 320.000,00 funti. Odnosi se na materijalnu i nematerijalnu štetu.

Tako visoki zahtevi uvek rezultiraju sumnjama da se radi o SLAPP tužbama što je veoma teško dokazati. Naši zakoni još uvek nemaju norme za uređenje postupanja suda koje bi omogućile sudijama da utvrđuju osnovanost takvih tvrdnji tuženih. Za sada će samo sudska praksa moći da razrešava te probleme, a takvih parnica je sve više.

U najvećem broju zahteva šteta se dosuđuje u znatno nižim iznosima od traženih: u proseku u rasponu od 40 do 60 hiljada dinara. Šteta ne može biti utvrđena šablonski, ali ne može biti ni bitno različita. U poslednje tri do četiri godine sud nije bitno promenio praksu u dosuđivanju visine štete, bez obzira na visinu postavljenog zahteva. Ceneći standard sadržan u zakonskoj normi da funkcioneri moraju da trpe pojačane kritike u vezi sa obavljanjem njihove funkcije, sud se ujednačeno ponašao po tužbama podnetim od strane političara i funkcionera i pozicije i opozicije.

Šteta dosuđena u najvišem iznosu je 500 hiljada dinara, u predmetu u kome je tužilac jedno lice koje nije javna ličnost, a kršeno je pravo na privatnost uz grubo kršenje obaveze novinarske pažnje.

Pravnosnažno okončani postupci ukazuju na razlike u uspehu tužilaca u parnici u zavisnosti od medija protiv koga je postupak vođen. Konstatuje se da mediji za koje Savet za štampu utvrđuje da krše Kodeks novinara i novinarki Srbije ujedno češće krše i prava građana.

Senzacionalizam postaje pravilo

Cenzolovka: Medijski sporovi su po zakonu hitni, a prema analizi SĆF prosečno traju oko dve godine; najduži je trajao duže od šest. Ako je neko danas izložen intenzivnoj medijskoj hajci, a pravo na odštetu dobije tek za nekoliko godina – da li to uopšte može da se smatra satisfakcijom i zašto? Šta mu se dešava u međuvremenu?

Petrović Škero: Da se zapitamo kako se ostvaruje hitnost. U Višem sudu u Beogradu, jedinom u Srbiji koji sudi ovu vrstu predmeta, ne postoje specijalizovana veća koja postupaju samo u ovoj vrsti sporova. I pored relativno skorih izbora novih sudija, preopterećeni su jer postupaju i u parnicama iz porodičnih odnosa, autorskih prava, mobinga i drugih odnosa iz njihove nadležnosti. Ovakva nadležnost onemogućava im da realizuju sve propisane rokove iz Zakona o javnom informisanju i medijima koji su kraći od rokova predviđenih opštim procesnim zakonom. Kao što ste rekli, postupci u proseku traju oko dve godine. Uočeno je da uglavnom duže od proseka traju postupci u kojima su tužioci funkcioneri i estradni umetnici. U njima se najčešće ne održavaju ročišta zbog sprečenosti tužilaca da pristupe sudu. Suđenja se zbog istih razloga odlažu na duže vremenske periode. Prosečno vreme za izradu presuda je 15 do 30 dana, umesto zakonom propisanog roka od 8 dana. Stranke ne traže, pa predsednik suda ne koristi svoja ovlašćenja da predmet preusmeri zbog nerazumnih rokova drugom sudiji na rad.

Uočava se da na dužinu postupka utiče i činjenica da tuženi u velikom broju izjavljuju žalbu na prvostepenu presudu i kada je samo delimično usvojen zahtev za iznos koji je niži od proseka. Protiv odgovornih lica u novinama „Novosti“ utvrđeno je kršenje prava u svim donetim presudama, a za „Informer“, „Srpski telegraf“, „Alo“ i „Republiku“ utvrđena je osnovanost zahteva u proseku za 93% predmeta. Potvrđeno je preko 90% presuda. Često u veoma sličnim situacijama, uz detaljno iznete razloge zašto je usvojen zahtev tužilaca, mediji na isti način ponavljaju kršenje prava novih tužilaca. Stiče se utisak da presude nemaju nikakav uticaj na promenu negativne prakse u njihovom radu. Protiv tuženih nerežimskih medija podneto je manje tužbi, a usvojeno je manje od 50% od ukupnog broja zahteva.

Analiza je pokazala da većina medija sve više krši prava građana i da se moraju primeniti mnogo efikasnije mere koje će sankcionisati ovakvo funkcionisanje medija, medijskih radnika koji sve više zloupotrebljavaju slobodu govora i pravo na vrednosni sud. Senzacionalizam postaje pravilo medijskog delovanja.

Cenzolovka: Kritikovali ste način na koji mediji objave presudu kada izgube spor. To su najčešće samo uvodni deo i izreka presude, bez obrazloženja iz kog bi javnost zapravo mogla da razume šta je tačno bilo nezakonito i zašto je sud tako odlučio. Kada se presuda objavi na takav način i to nakon nekoliko godina procesa, može li uopšte da umanji štetu zbog ranije objavljenog teksta?

Petrović Škero: U najvećem broju tužbi protiv medija, tužioci podnose sudu pored zahteva za utvrđenje kršenja nekog od njihovih prava i naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove i zahtev za objavljivanje presude u mediju tuženih, u skladu sa odredbom Zakona o javnom informisanju i medijima. Šta čini pismeni otpravak presude reguliše odredba Zakona o parničnom postupku koja navodi da presuda sadrži uvod, izreku i obrazloženje. Imajući u vidu da u Zakonu o javnom informisanju i medijima zakonska odredba poznaje samo obavezu objavljivanja presude, ostaje pravno pitanje da li sud ima mogućnost da ograniči ovlašćenje tužioca koji traži objavljivanje presude, a ne njenog dela. Ovo pitanje postaje sve aktuelnije jer je u poslednjem izveštaju, koji se odnosi na vremenski period od jedne godine i šest meseci, u samo dve presude usvojen zahtev da se objavi cela presuda. Imajući u vidu da je prosek trajanja ove vrste parnica preko dve godine, da se u izreci najčešće ne označava niti naslov osporenog teksta, niti sporni navodi, ovakva obaveza gubi svaki smisao. Čitaoci više ne znaju šta je pisalo u tekstu, tužilac kome su kršena prava nema satisfakciju da se sazna da je objavljena vest bila netačna, da je novinar i glavni urednik postupao suprotno dužnoj novinarskoj pažnji, neretko samo sa željom za senzacionalizmom, negativnom kampanjom, urušavajući standarde profesionalnog novinarstava. Ne poštuje se pravo građanina koji je dobio neku netačnu informaciju da o tome bude obavešten. Šteta zbog takvog teksta ostaje neotklonjiva.

Ovakvo postupanje suda je skoro postalo pravilo, svake godine je sve manji broj objavljenih presuda. U više od 95 odsto presuda samo se delimično usvaja zahtev, što naravno ima posledicu i na troškove postupka. Može se čak steći utisak da se štiti medij od troškova za objavljivanje ili da sud ne želi da upozna javnost s razlozima za donetu odluku.