27. dec 2021.

Kratka istorija propagande (2): Deder hleba, igara, tabloida i – rata

Sve je bilo dozvoljeno i u antičkoj propagandi. I tada su tabloidno krivili i senzacionalistički klevetali za kukavičluk, razvrat, glupavost... Šta se promenilo i zašto ništa? Da li smo odmakli odatle i zašto nismo? I da li smo ikada postali moderni?

Ilustracija: Milan Dog

Od paleolita do neolita, arheologija medijske propagande u ljudskoj istoriji progovara i mnogo toga o nama kao sapijensima. Pre svega, o našoj veoma zavodljivoj prirodi kao ljudskih bića, odnosno kao relativno poslušnih ili bar krajnje pripitomljivih političkih životinja pod uticajem masovnih medija i prateće propagande. Onaj drevni i šatro civilizovani svet iz prošlog teksta analizirao je propagaciju političkog jednoumlja iz ljudske (pra)istorije. Jednog vođu, vladara, veru i državu, okamenjene u glinenim pločicama, tablama i tabloidima, te reljefima, hijeroglifima i vaskolikim piramidama, otprilike poput Beograda na vodi danas.

A umemo li bolje od toga?

Jer su već stara Grčka, pa i matori Rim bili i ubrzo (p)ostali nešto sasvim drugačije od takve propagandne matrice. I upravo zato Mediteran jeste svojevrsni mikrokosmos svega onoga što valja u ljudskoj civilizaciji. Dakle, jedno su bile teokratske diktature sa Bliskog istoka, a nešto sasvim drugo sporadične demokratije i republike zapadnog Sredozemlja.

Šta je verska propoved kao govorna forma ako ne ona čista i nepatvorena – propaganda?

Propaganda drevnih diktatorskih režima Sumera, Vavilona i Egipta, kao i drevne Persije, Kine i Indije, beše veoma gruba i jeftina. Vladari su tamo bili propagandno svemoćni, najmudriji, najveći, najseksi, besmrtni, hodajuća božanstva na Zemlji, otprilike kao i na tabloidnom Informeru ili TV Pinku. Dok propaganda klasične antike već postaje mnogo sofisticiranija, pa i jedno dragoceno umeće.

Naime, putujući učitelji, mudraci ili sofisti su na Mediteranu, i za novac, sada podučavali svoje sugrađane sledećim veštinama. Kako da se retorikom – dakle, jezičkim i propagandnim vratolomijama – odbrane na sudu, ali i da nametnu svoje ideje u demokratskoj raspravi ili društvenom dijalogu. Poput modernih pravnih savetnika, PR menadžera ili marketinških stručnjaka, 3 u 1, antički filozofi tada se izdašno angažuju na zadatku propagacije određenih (i novih) ideja, vrednosti i ponašanja, koristeći argumente, logiku i razum umesto tradicije i religije.

I ovo je bila propaganda. Ali je porodila krajnje važnu raspravu o granicama medijskih sloboda, odnosno slobode mišljenja i izražavanja. I sve to uprkos opozicionom izmišljanju novih bogova i kvarenju omladine, a koji su doslovno ubili jednog Sokrata.

Cenzura i propaganda u antičkoj Grčkoj

Neki od najvećih mislilaca antike i Zapada detaljno se bave upravo pitanjima cenzure, ali i praksom ubeđivanja građana polisa. Platon u Državi otvoreno zastupa cenzuru pesnika, kako bi osigurao da „Čuvari“ ili panduri nipošto ne budu izloženi skarednim i opasnim sadržajima, pošto „pesnici i sastavljači mitova najvećim delom govore rđavo o ljudima“. A to se već ne sme dozvoliti, zar ne?

Vladari zato moraju „bdeti nad tim da se u gimnastici i muzici ne provuku novotarije, mimo naših pravila“, i valja se „dobro čuvati svake promene u muzici jer su to opasne stvari; na području muzike se bezakonje lako i neprimetno rasprostire“ (Država, 424c). Uzgred, „muzika“ je zapravo celokupna umetnost i književnost sa istorijom (tj. domen onih devet grčkih muza). Krajnje nebiranim rečima, veli drug Platon:

Potrebno je vršiti nadzor i nad drugima koji nešto stvaraju, da bismo i njih sprečili u zloćudnom, raskalašnom, prostačkom i nepristojnom delanju koje bi mogli ispoljiti u oblikovanju ljudskih bića, građevina ili kakvih drugih tvorevina. A onom ko na takvu kontrolu ne pristaje, nećemo mu dozvoliti da se bavi tim poslom! Jer ne smemo dopustiti da se naši čuvari nadahnjuju rđavim likovima uzimajući svakodnevno i neopaženo od svuda po malo, kao stoka na lošem pašnjaku, taložeći tako u svojoj duši veliko zlo.“ (Država, 401b)

A ne zaboravimo i da, bar prema Vajthedu, čitava zapadna filozofija predstavlja „samo niz fusnota na Platona“. Vaistinu, koliko smo zaista odmakli od tog Platonovog Manifesta cenzure ili programa zatvorenog društva iz davnog, „zlatnog“, pa i još uvek živog 5. veka pre nove ere?

Uostalom, u demokratskoj Atini javno su spaljene knjige Protagore („O bogovima“), Anaksagora je bio proteran, a Sokrat spomenuto ubijen samo zato što „kvari omladinu“ poput influensera sa Instagrama i TikToka. Dok su već čuveni govori atinskog državnika i profesionalnog speech-writera Demostena protiv Makedonaca (Filipike) bili tipična, iako vešta i strastvena ratna propaganda, s namerom da motivišu građane na rat.

Međutim, zbog poveće istorijske distance, taj se Demosten danas smatra najvećim besednikom među besednicima – a ne za legendu ili ikonu agitpropa. Najzad, grčki vojskovođa Temistokle porazio je vojnu flotu Persijanaca upravo – veštim plasiranjem dezinformacija, odnosno lažnih vesti.

Dozvoljena je bila čak i propagacija proseravanja ili bulšita, rečima savremenog filozofa Harija Frankfurta. Jebeš istinu, radi se samo o tome da li je ubedljivo ili ne

Prvi odistinski teoretičar propagande bio je Aristotel. U Retorici, on sasvim precizno izlaže tehnike ubeđivanja, odnosno propagande. I tamo razlikuje sledeće strategije govornika ili propagandiste: etos (tehnika zasnovana na autoritetu ili osobinama govornika), patos (tehnika zasnovana na izazivanju emocija kod publike) i logos (tehnika zasnovana na logici argumentovanja).

Dok je, isto kao i danas, najefikasnija bila kombinacija sva tri pristupa ili tehnike: malo autoriteta, podosta emocija, uz dašak zdrave logike. Jasno je da su najveći mislioci Zapada bili ozbiljno zainteresovani za to kako tačno uravnotežiti zahteve demokratije ili vladavine naroda, odnosno slobode govora i izražavanja, sa onom nemilosrdnom realnošću vlasti, rata, ubeđivanja i – cenzure. A šta se zaista promenilo od tada?

I nimalo neobično, najpoznatiji Aristotelov učenik – the Aleksandar Veliki – bio je i vrhunski propagandista, podjednako kao i vrhunski vojskovođa. Primenio je niz psihološko-propagandnih strategija protiv neprijatelja, predstavljajući sebe kao golobradog boga, i obezbeđujući da helenska kultura (polako, ali sigurno) postane integralni deo osvojenih mu društava. Pa onda gradovi dobijaju njegovo ime (Aleksandrija), a njihove građevine, umetnost i kovanice ili novac – njegov lik.

Aleksandar je, dakle, sproveo višedimenzionalnu propagandnu kampanju kako bi postigao vojnu pobedu, ali i da bi vešto održao svoj ili pak grčki uticaj dugo nakon rata. U pitanju nije bio samo narcizam jednog arogantnog mladića i biseksualca već i promišljeno i školsko propagandno delovanje za nauk.

Hleba, igara i tabloida: propaganda u antičkom Rimu

Propaganda u antičkom svetu je svoj vrhunac najverovatnije doživela u starom Rimu. Matori Rimljani su bili izuzetni tvorci mitološke i političke propagande, a njihovi zapisi nam više govore o popularnim i populističkim stavovima građana i/ili aspiracijama vlasti nego o stvarnim istorijskim činjenicama.

Pošto je ratovanje predstavljalo integralni deo svakodnevnog života u Rimu, isto je bilo i sa izdašnom ratnom propagandom. Na primer, rimski i prorežimski istoričar Kvintije Fabije Piktor iz 3. veka pre nove ere pisao je svoju istoriju tako što je srčano branio ama baš sve aktivnosti svoje države. Upotreba ovakve propagande postala je ključna odlika celokupne rimske istoriografije.

Naime, rimski istoričari nikada nisu predstavljali Rim kao osvajača ili agresora. Rim je uvek samo branio svoje interese i osvajao tuđe zemlje kako bi varvarske narode spasao – od njih samih. Zvuči poznato? Prema zvaničnom narativu, Rim je pokretao ratove samo da bi sačuvao mir, isto kao u slučaju ratne propagande devedesetih i opsade Dubrovnika u 20. veku.

Prema zvaničnom narativu, Rim je pokretao ratove samo da bi sačuvao mir, isto kao u slučaju ratne propagande devedesetih i opsade Dubrovnika u 20. veku

U Rimu je zakovitlana i mnogo praktičnija propagandna veština u poređenju sa grčkom retorikom, tzv. eristika, kao veština raspravljanja i prepirke. Dok su stari Grci još i marili za nekakvu istinu i činjenice u dijalogu, eristika je već značila pobedu u raspravi nezavisno od istine, argumenata ili logike, isto kao na televizijskim predizbornim debatama danas. Dakle, dozvoljena je bila čak i propagacija proseravanja ili bulšita, rečima savremenog filozofa Harija Frankfurta. Jebeš istinu, radi se samo o tome da li je ubedljivo ili ne.

Poput Aleksandra, i Gaj Julije Cezar se suočio sa problematikom vladavine ogromnim i relativno neposlušnim carstvom. Kako navodi filozof i teoretičar propagande Nenad Fišer, obojica su shvatili da puko vojno prisustvo nije dovoljno, niti dugoročno održivo, te da su neophodni i kulturna asimilacija i preoblikovanje samog načina života i mišljenja građana. Da je neophodna propaganda.

Otuda svi ti rituali, spomenici, skulpture, ali i propagandno širenje pripovesti i legendi pod krinkom istorije. Ratne pobede su zatim postajale glavni izvor za dekorativne i slavljeničke motive u samom gradu Rimu, uključujući tu i propagandne natpise na spomenicima, freske po javnim zgradama, zarobljeni plen poput stubova i oružja, statue rimskih generala na Forumu, krvoločne igrokaze po Koloseumu i tome propagandistički slično.

Sve je to bilo i ostalo konstruisano da bi impresioniralo ljude, te da bi ulivalo poverenje i gradilo lojalnost prema vlasti kod građana. Gigantski spomenici, vojne parade, propagandna istorija, i navijački sport u službi države – stari su bar koliko i (rimska) civilizacija. A hvala smrtonosnom Vezuvu, kao i arheolozima sa četkicama i metlicama, danas znamo da su marketing i advertajzing postojali čak i u Pompeji.

Najzad, još jedan upečatljiv primer političke propagande iz ovog doba dolazi nam iz perioda rimskih građanskih ratova. Usred društvenih nemira, Marko Antonije i Oktavijan Avgust tada su gotovo tabloidno krivili, te senzacionalistički klevetali jedan drugoga za kukavičluk, razvrat, glupavost, luksuz, i za pijanstvo. Dakle, deder hleba, igara, tabloida i – rata. Šta se promenilo i zašto ništa?

Mimova, univerziteta i katedrala: propaganda u srednjem veku

Međutim, velika carstva antike i nisu bila stvarni majstori propagande svog doba. Ova laskava titula zasluženo pripada osnivačima i propovednicima velikih monoteističkih religija – hrišćanstva i islama, kao i budizma. Isus iz Nazareta sa apostolima i sledbenicima, prorok Muhamed sa saputnicima, i guru Sidarta Gautama ili Buda sa verovatno prvim hipicima, pokreću društvene pokrete koji ubrzo zavladavaju čitavim Zapadom i Istokom.

U tome su uspeli veštim propovedima i kampanjama preobraćanja, ličnim primerima mučeništva i stradanja, te viralnim slikama, mimovima, tekstovima, poslanicama ili, modernim rečnikom rečeno – propagandom. Tačnije, gotovo anarhističkom „propagandom delom“.

Jednostavne poruke o spasenju, u kombinaciji sa upečatljivim simbolizmom (poput npr. krsta, ribe ili raspeća), bile su moćno sredstvo komunikacije i propagande među nepismenom publikom u potrazi za boljim životom. A svi mi želimo jedan bolji život, zar ne?

Upravo zato, i sasvim tačnim rečima Nenada Fišera, „Za cjelovitije razumijevanje nastanka propagande kakvom je danas znamo, njenog urastanja u tkivo svakodnevnog života, najbolju polaznu tačku predstavlja evropski srednji vijek u kojem se postavljaju temelji propagande kao instrumenta masovne mobilizacije“.

Čuveni govori atinskog državnika i profesionalnog speech-writera Demostena protiv Makedonaca (Filipike) bili su tipična, iako vešta i strastvena ratna propaganda, s namerom da motivišu građane na rat

Propaganda je bila centralna taktika za uspešni prelazak hrišćanstva kao samo još jedne jevrejske sekte u nizu (videti pod Žitije Brajanovo Montija Pajtona) u onaj verski i politički mejnstrim. To jest, strategija za vešto osvajanje i umova i srca stanovništva i političkih elita, pa i samog rimskog cara Konstantina Velikog iz ovdašnjeg Niša.

S druge strane, uspeh islama par stoleća kasnije širio se i ognjem i mačem, ali i podjednako uspešnom (ratnom) propagandom. Sveštenici i propovednici tada održavaju redovne verske obrede, koriste vizuelne simbole i moćne mitove, a sve kako bi proizveli lojalnost i preobratili neprosvećene za svoju stvar.

Edenski vrt, Potop i Nojeva barka, Deset egipatskih zala, te Mojsijevo lutanje, Isusovo raspeće, Muhamedov beg iz Meke, transformacija princa Sidarte u Budu i tome slično, predstavljaju neobično zgodne pouke, mimove, ili fantastične bajke koje i dan-danas zaokupljaju ljudsku imaginaciju. Uzgred, i naši savremeni politički mitovi o vaskolikoj žrtvi, golgoti i patnji, bilo čitavog naroda ili mučenika i nacionalnih heroja, savršeno korespondiraju sa ovim propagandnim metaforama.

Vanserijski uspeh hrišćanstva, islama i budizma zato se može pripisati upravo sposobnostima, umeću ili talentu raznih propovednika u istoriji da inače kompleksne verske poruke, ljudima prenesu na što jednostavniji i ubedljiviji način. Uostalom, šta je verska propoved kao govorna forma ako ne ona čista i nepatvorena – propaganda?

Na primer, novozavetne Pavlove poslanice, kao prorežimska propaganda takođe. „Svaki čovek da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene“ (Rimljanima 13:1) i „Tako se valja pokoravati, ne samo od straha, nego i po savesti. Jer za to i poreze dajete“ (Rimljanima 13:5-6).

Dakle, dragi građani i rimska publiko, radije ćutite i trpite, plaćajte svoje poreze i carine, uz laskanje vlastima, jer tako je bogougodno. Vratiće vam se na onom svetu! A usput i žena da pokriva glavu, da ćuti u crkvi, i da ne raspolaže svojim telom i seksualnošću, zlo i naopako (Korinćanima 14:34-35).

Sjajni istoričar Žorž Dibi je evropski srednji vek nazvao dobom ili – Vremenom katedrala (1976). A šta su te evropske katedrale ako ne još jedan izraz verske propagande u kamenu, kipovima i vitražu? Poput egipatskih piramida, one pučanstvu očigledno svedoče o veličanstvenoj snazi religijske vere. Uzgred, neobično važnu ulogu u toj verskoj propagandi igrali su i – univerziteti, inače ključne srednjovekovne institucije. Univerzitet je bio pokušaj da se u konkretnoj formi i sholastičkom poučavanju realizuju određeni ideali života, ali i da se propagiraju određene ideje širom Matorog kontinenta.

Potrebno je vršiti nadzor i nad drugima koji nešto stvaraju, da bismo i njih sprečili u zloćudnom, raskalašnom, prostačkom i nepristojnom delanju koje bi mogli ispoljiti u oblikovanju ljudskih bića… (Platon, Država)

Poenta je, naime, bila u papskom nastojanju da buduće vođe ili društvene elite moraju da razumeju hrišćanska verovanja i tekstove na veoma naprednom nivou u poređenju sa dotadašnjim seoskim i crkvenim školama. I da ih zatim, poput profesionalnih propagandnih agenata, prenose, predaju ili propagiraju onim manje obrazovanim individuama u baš svakom selu i mrskom gradu. Doduše, ovako „licenirani“ (licentia ubique docendi) nastavnici i njihovi studenti tada ostvaruju pravo i na određene privilegije, a koje im omogućuju da autonomno obavljaju svoja istraživanja i akademske poslove uopšte. I to je suština te neke autonomije univerziteta koja se i danas (valjda) poštuje, pa odvažno oduzima titulu doktora nauka Siniši Malom.

Najzad, u srednjem veku, Krstaški ratovi su bili onaj ključni događaj u evoluciji ratne propagande. Ili nagovaranja ljudi da sasvim dobrovoljno postanu topovsko meso zarad viših i metafizičkih ciljeva, odnosno radi blagostanja u zagrobno boljem životu. Kako ističe Haroro Ingram iz Međunarodnog centra za kontraterorizam, tadašnji sudar hrišćanstva i islama stvorio je plodno tle za predstavljanje rata kao jednog „kosmičkog sukoba“ između „božje vojske“ nasuprot „silama zla“.

Papa Urban II zato 1095. godine održava ključnu propoved u kojoj poziva sve evropske hrišćane na (naravno) oslobođenje Svete zemlje od mrskih nevernika, odnosno od muslimana. Ovu propagandnu matricu će, tvrdi Fišer, slediti svaka slična i naredna agitacija masa u istoriji.

Pa, deder onda, idemo u boj! U slavu boga i hrišćanske nacije! Naša braća na Istoku su vaskoliko ugrožena, skrnave se naše svetinje, ali ne brigajmo uopšte jer – bog je sa nama (Nobiscum Deus, ili Gott mit uns, kao i u Trećem rajhu)! A beše tu i ovozemaljskih motivacija koje komotno reklamira papa Urban II: svi će borci primiti oprost grehova za svoje pljačke, silovanja i otuđene bele tehnike i video-rekordere po inače prebogatoj Svetoj zemlji.

Slično tome, i papa Inoćentije III koji proglašava onaj Peti krstaški rat u nizu 1213. godine, takođe izdašno savetuje sveštenstvo kako je tačno najbolje da propagandno „prodaju“ još jedan rat stanovništvu, pastvi ili stadu.

Naprosto, propaganda je bila i ostala osnovni modus operandi svake organizovane religije, svakog verskog vođe, propovednika ili misionara, samo što je danas ne doživljavamo kao takvu. Dakle, zahvalimo srednjem veku na propagandi. A da li smo odmakli odatle i zašto nismo? I da li smo ikada postali moderni?


(Nastaviće se…)

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend