Kratka istorija propagande (3): Rađanje modernog društva i medija iz blata cenzure, sujeverja i huškanja

Ilustracija: Milan Dog

Do golemog koraka unapred u ljudskoj civilizaciji dolazi nakon otkrića – štampe. Hvala Johanu Gutenbergu, bilo je to u Majncu oko 1440. godine, iako su investitorska braća Kinezi štampali još u 11. veku (a otkrili su i papir, papirni novac, tapete i toalet-papir). Ali bio je to i veliki korak unapred (ili pak unazad?) u istoriji propagande. Jer, reči i slike su odjednom mogle da se prenose i šire do tada nezapamćenom lakoćom i nezamislivom brzinom.

Nastupa proliferacija političkih i verskih pamfleta, argumenata, polemika, nagovaranja, propagacija i, uopšte, dijaloga i javne sfere koji su, ako je verovati Habermasu, zapravo stvorili moderno društvo. Pa i čitavu galaksiju, kako veli Makluan. I zato, razmislimo dvaput kada danas olako cipelarimo tzv. tradicionalne ili štampane medije kao zastarele, važi?

Za samo nekoliko godina, pokretne štamparske prese pojavljuju se kao poslovične pečurke posle delovanja kumulonimbusa, i to u Bazelu (1466), Rimu (1467), Veneciji (1469), Parizu (1470), Budimpešti (1473), Londonu (1480), pa i na Cetinju (1494, i prvi put na Balkanu). Ovo je bila istinska informaciona revolucija – internet pre interneta, i društvene mreže pre društvenih mreža. Godine 1518. odštampano je 150 raznih dela na nemačkom jeziku, a 1520. bilo ih je već 990. U 16. veku štampanje se udesetostručilo. I nova era u propagandi je mogla da počne.

Gutenbergova galaksija: štampanje i propaganda

Martin Luter je svojih čuvenih i rukom napisanih „95 teza“ možda zakucao na vrata katedrale u Vitenbergu (1517), ali se one nedugo zatim pojavljuju – u štampi. I u tome je kvaka ili ceo kunst. Za samo nekoliko godina, Luterovi pamfleti postaju dostupni i „viralni“ širom Nemačke u vrtoglavih 300.000 primeraka. Iako je Vormskim ediktom naređeno njihovo – spaljivanje, ta definitivna forma cenzure.

Bez štamparske prese, moguće je da njegove ideje, reforma, kritika ili „jeres“ ne bi otišle dalje od zidina grada Vitenberga.

Markiz de Sad, kasnije poznatiji po prezimenu koje kumuje jednoj seksualnoj praksi, ali i filozof koji je danas nedovoljno poznat kao paradigma cenzure. Njegova je putena i vrcava književnost zabranjivana, a on je živeo kao mučenik za slobodu govora

Naravno, odgovorila (mu) je i Rimokatolička crkva sa antireformatorskim pamfletima i osnivanjem spomenute Kongregacije za širenje, odnosno propagandu vere (Congregatio de Propaganda Fide) 1622. godine, i kada ova ključna reč ulazi u javni diskurs. Bio je to prvi veliki „propagandni rat“ u istoriji.

Štampa je širila i druga učenja osim Luterovih – po prvi put je masovno štampana Biblija, a prvi put je (na latinski jezik) preveden i Kuran, odštampan u Bazelu 1542. godine. Štampana su i dela antičkih filozofa, pre svega Aristotela, ali i zloglasna i destruktivna dela poput čak 29 izdanja Malleus maleficarum (Veštičji čekić) između 1487. i 1669. I što je legitimizovalo progon „veštica“, tu evropsku masovnu paniku, kolektivnu maniju ili ranu teoriju zavere u kojoj je ubijeno oko 50.000 ljudi, mahom žena.

Kratka istorija propagande (1): Od zida u pećini do zida na Fejsbuku

Mnoge ideje su, dakle, postale dostupnije, ali i zaraznije ili toksičnije nego ikada ranije. Dolazi do uspona istinski masovnih medija. Pa i do uspona astrologije u njima, što je odurna tradicija koju po novinama nastavljamo i danas. Uzgred, i jedna od najranijih i najpopularnijih upotreba štampanja bila je za štampu – pornografije. I koja je zapravo podstakla pismenost u Evropi, hvala golim tetama na tome.

Prelazak sa pisanja i prepisivanja na štampu pokretnim slogom intenzifikovao je propagandne ratove, te zaoštrio dotadašnja trvenja između krune i vlastelina, među verama, među državama, kao i između crkve i države. Naime, papske bule do tada su pažljivo prepisivale one posebno odabrane skupine monaha.

Ali, zahvaljujući štampanju, poruka je odjednom mogla da bude kontrolisana na samom izvoru, kao i da pristigne do mnogo većeg broja ljudi u nekom društvu. Sve je to otvorilo novi prostor za propagandna ubeđivanja svih vrsta, uključujući tu i novu ratnu propagandu. Gutenberže, jebem te radoznala!, što bi se reklo.

Književna i novinarska glorifikacija ratovanja se, poput ratnog požara, tada širi po čitalačkoj publici, raspaljuje maštu ili dramatično utiče na popularnu imaginaciju evropskih građana. I na način na koji to dotadašnji propagandni spomenici, reljefi ili slike (o kojima je bilo reči na Cenzolovci), fiksirani u vremenu i prostoru, nikada ranije nisu mogli.

Na primer, nemilosrdne i brutalne karikature pokazuju se kao veoma delotvorno sredstvo za prenošenje političkih ideja nepismenom stanovništvu. Usmerene na vođe drugih i neprijateljskih država, pa i na čitave narode, stereotipne karikature o Drugome su propagandno uticale na iskustvo građana kojima je trebalo objašnjenje za ratnu bedu koja ih je snašla.

Međudržavni i međuverski ratovi upravo zato postaju i masovniji i smrtonosniji, poput npr. Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648), kada je postradalo i do bukvalno polovine tadašnje populacije u mnogim regionima Evrope.

Papa Urban VIII je 1627. osnovao Collegium Urbanum kao svojevrsni „trening centar“ za novu generaciju katoličkih propagandista, i sa izdašnom diskrecijom u pogledu metoda koje će isti koristiti na terenu.

Dakle, ključnu ulogu u regrutovanju topovskog mesa za ovakve i slične klanice naroda odigrala je – propaganda. Medijska propagacija ili huškanje za rat, cara i otadžbinu, a sve među tanko obrazovanim stanovništvom, podložnom sujeverju i autoritetima. Da, i ovo zvuči krajnje poznato.

Zatim, čuveni kardinal Rišelje, poznat i kao onaj zlikovac iz Tri musketara, dalekovido je pokrenuo osnivanje prvih zvaničnih kraljevskih ili državnih novina, Francusku gazetu (La Gazette de France) 1631. godine. Bio je to nedeljni časopis na četiri strane „za kraljeve i moćnike“ – sve kako bi propagandno reklamirao njihove politike i stavove.

Ključnu ulogu u regrutovanju topovskog mesa za klanice naroda odigrala je – propaganda. Medijska propagacija ili huškanje za rat, cara i otadžbinu, a sve među tanko obrazovanim stanovništvom, podložnom sujeverju i autoritetima. Zvuči krajnje poznato

Ovaj primer ubrzo su sledile i ostale evropske vlade, i usledio je ogroman rast štampane političke propagande na Starom kontinentu. Vrhunsku propagandu poduzimao je i apsolutistički monarh Luj XIV, prozvan Kralj Sunce, i koji je državu popularno poistovećivao – sa samim sobom.

Ipak, štampa je tada bila i (p)ostala izvesni akter slobode. I, nakon osnivanja gomiletine novina, magazina i časopisa u Velikoj Britaniji, Zakon o štampi iz 1662. godine nastojao je da ostvari državni monopol na vesti, koje bi tada kontrolisao jedan vladin ili skupštinski cenzor. Otprilike identično kao i Vučićevo Ministarstvo informisanja iz 1999, jedno 300 godina kasnije.

Tim povodima, britanski pesnik i mislilac Džon Milton objavljuje Areopagitiku, vrhunski tekst o slobodi govora, mišljenja i izražavanja, a koji se i danas čita kao neobično savremen. Pod pritiscima javnosti, ovaj mrski zakon prestao je da važi 1695, što je godina koju verovatno možemo smatrati godinom uspostavljanja slobode štampe u istoriji sveta. Pojavljuju se i prvi otvoreno „opozicioni“ listovi, poput Nedeljnog žurnala (Weekly Journal) 1716. ili Zanatlije (The Craftsman) 1726. godine.

A gde smo mi u našoj Republici pristigli više od tri stoleća kasnije?

„Neka jedu kolače“? Propaganda u doba prosvetiteljstva

Od Gutenberga do danas, kada god je država formulisala neke „zajedničke“ ili „nacionalne interese“, ona je koristila propagandu. I metode koje su umnogome slične savremenoj propagandi. Na primer, neobično modernu antipapsku propagandu poduzimao je još Henri VIII, u personalnom nastojanju da se oženi Anom Bolen, i da postane poglavar britanske crkve.

A u doba Englesko-španskog rata (1585–1604) i Španske armade, i španski kralj Filip II i engleska kraljica Elizabeta I organizovali su državnu propagandu na upadljivo savremen način. Pa je i čuveni engleski komandant i istraživač ser Volter Rajli kukao i zapomagao zbog – „lažnih vesti“, odnosno zbog španskog propagandnog izveštaja o tekućim bitkama na sledeći način: „Nije ni čudo što Španac, lažnim i klevetničkim pamfletima, savetima i pismima, nastoji da pokrije sopstvene gubitke i da umanji čast drugih… objavljujući na raznim jezicima, u štampi, lažne vesti o svojim velikim pobedama protiv našeg carstva, šireći ih ovako po Francuskoj, Italiji i drugde.“

Zahvaljujući štampanju, poruka je odjednom mogla da bude kontrolisana na samom izvoru, kao i da stigne do mnogo većeg broja ljudi. Sve je to otvorilo novi prostor za propagandna ubeđivanja svih vrsta, uključujući i ratnu propagandu

A propaganda je i – stvorila Ameriku. To jest, Sjedinjene Američke Države kao prvu nezavisnu republiku na svetu ili u modernoj istoriji. Američki revolucionari, taj Frenklin, Vašington, Džeferson i ostali sa zelenih novčanica, bili su neobično svesni potrebe za propagandnim „osvajanjem umova i srca“ građana. Kako su političke elite američkih kolonija počele da zagovaraju nezavisnost ili otcepljenje, shvatile su da moraju imati masovnu podršku za tu stvar, i propaganda beše ključna u toj kampanji ili vojno-političkoj strategiji. Na primer, u jednom pismu iz 1818. američki „otac osnivač“ i drugi predsednik SAD Džon Adams naveo je sledeće:

„Narod Amerike bio je vaspitan u pravcu uobičajene naklonosti prema Engleskoj kao svojoj matičnoj zemlji. Ali, kada je Engleska postala okrutna poput Ledi Magbet, bratske naklonosti prerasle su u ogorčenje i užas. Ova radikalna promena principa, stavova i osećanja ljudi bila je ona stvarna Američka revolucija. U tom cilju, veoma je poželjno da se naši mladi intelektualci prihvate jednog mukotrpnog, ali i zabavnog zadatka traženja i prikupljanja svih onih zapisa, pamfleta, novina, koji su bili doprineli tome da se promene pogledi naroda, i koji su ih pretvorili u samostalnu naciju.“

Vešti propagandni slogani (kao npr. „Sloboda ili smrt“ iz 1775), pamfleti (poput Pejnovog Zdravog razuma iz 1776), štampani mediji ili novine, karikature, popularne pesme, umetnost i književnost – bila je to jedna sistematska i koordinisana propagandna akcija u pravcu ostvarivanja američke nezavisnosti među američkim prosvetiteljima, vođena paralelno sa bitkama ili samim Ratom za nezavisnost.

Centar antibritanske propagande bio je grad Boston, izvesni bostonski Komitet za korespondenciju, ali i listovi poput Bostonske gazete (Boston Gazette), uz predstavljanje „Bostonske čajanke“ kao događaja od mnogo većeg simboličkog nego realnog ili istorijskog značaja.

Kratka istorija propagande (2): Deder hleba, igara, tabloida i – rata

Bitka se uvek prvo tukla za naklonost i podršku stanovništva, a vodeći narativ bila je – borba protiv tiranije. S tim u vezi, možda i nije neobično što su Britanci i Amerikanci, pa i dan-danas, oni najveći teorijski (kao i praktični?) eksperti za propagandu.

Naravno, izuzetni propagandni napor poduzeli su – francuski revolucionari krajem 18. veka. I koji nisu bili samo grubi ili populistički govornici pred gladnim i besnim ruljama, već i mislioci koji su i te kako razumeli značaj propagandnih simbola (poput crvene, bele i plave trobojke, „slobode, jednakosti i bratstva“ kao poruke, ili pak Marseljeze kao pesme) kao sredstva za prenošenje komplikovanih ideja u jednostavnom obliku.

Šablon je bio i ostao isti – eksplozija karikatura, pamfleta i književnosti koji kritikuju stari režim i zagovaraju buržoasku revoluciju, kao medijska eksplozija pre, ali i posle konačnog udarca i juriša na Bastilju (1789).

Dakle, u osvit revolucije, pojavljuje se na stotine propagandnih pamfleta, od kojih je najpoznatiji bio Sjejesov „Šta je treći stalež?“ (1789). A istaknuti antireligijski propagandista, kao npr. u vrhunskom pamfletu Francuzi, još jedan napor ako želite da postanete republikanci! (Filozofija u budoaru, 1795), bio je i jedan Markiz de Sad, kasnije poznatiji po prezimenu koje kumuje jednoj seksualnoj praksi. Ali i filozof koji je danas nedovoljno poznat kao paradigma cenzure, odnosno čija je putena i vrcava književnost bila zabranjivana, a on je kao mučenik za slobodu govora – bio proveo život iza rešetaka ili po sanatorijumima.

Uzgred, i jedna od najranijih i najpopularnijih upotreba štampanja bila je za štampu – pornografije. I koja je zapravo podstakla pismenost u Evropi, hvala golim tetama na tome

I sad, još u kultnom Filozofskom rečniku (1764) Volter je u odrednici „Sloboda štampe“ umanjivao značaj književnosti, prepoznavši rastući uticaj štampe, odnosno medija ili – propagande. Dok za Monteskjea, koji se takođe osvrće na propagandu u Duhu zakona (1748), „U slobodnoj naciji, vrlo je često pitanje da li pojedinci razmišljaju dobro ili loše; dovoljno je da oni rasuđuju – iz ovoga proizlazi sloboda. A u despotskoj vlasti, podjednako je pogubno razmišljati dobro ili loše. Ako neko uopšte razmišlja, ovo je dovoljno da se vlast uzdrma.“

Drugim rečima, demokratske vlasti jednostavno moraju tolerisati slobodu štampe, nezavisno od njihove kritike, pošto je u pitanju ponajbolja mera demokratije, pisalo se o tome još u 18. veku.

Najzad, istinski majstor propagande ovog doba bio je Napoleon Bonaparta, i koji je prosvećene ideje po Evropi širio ognjem, mačem, kao i – masovnim medijima.

Autor možda najpoznatije „lažne vesti“ u istoriji bio je niko drugi do veliki filozof Žan-Žak Ruso (Ispovesti, 1782), i koji je bukvalno izmislio da je Marija Antoaneta izgovorila čuveno „Neka jedu kolače“. A propaganda o njenom navodno skarednom i promiskuitetnom ponašanju činila je glavnu temu tadašnjih „tabloida“ ili „žute štampe“.

Pokretne štamparske prese pojavljuju se kao poslovične pečurke… Ovo je bila istinska informaciona revolucija – internet pre interneta, i društvene mreže pre društvenih mreža

Robespjerov zloglasni Komitet za javnu bezbednost organizovao je posebne klubove i udruženja, i štampao posebne žurnale, samo da bi propagirao određene ideje.

A novinar i orator Žan-Pol Mara bio je propagandista koji je jasno prepoznao neophodnost da se ideje prosvetiteljstva i revolucije „prevedu“ na jezik koji će mase razumeti. Hm, biće da ima neke ironije u tome da vrednosti prosvetiteljstva, moderne demokratije, te prava i slobode čoveka i građanina verovatno ne bi ni bile moguće bez – izdašne propagande!

Ipak, kao u slučaju zloglasnog Zakona o štampi u Engleskoj (1662), te u okvirima revolucionarne borbe protiv političke tiranije u Americi i Francuskoj krajem 18. veka, zvanična cenzura po sebi nije bila dovoljna da bi sprečila protok subverzivnih ideja u štampi. Pa čak ni De Sadove filozofske pornografije.

Kratka istorija propagande (4): Svi smo mi propagandisti i svi smo mi žrtve propagande

U doba prosvetiteljstva, samo postojanje rigoroznog sistema medijske cenzure bilo je vodeći lokus kritike starog režima od strane intelektualaca, kao i od strane novinara. U Engleskoj je štampa bila ostvarila slobodu da kritikuje vlast, postavši iritantna smetnja, ali i svojevrsni prostor za različita mišljenja i nekakav dijalog. U Francuskoj se za ovu slobodu borilo na ulici i na barikadama.

Ali moderno društvo i moderni mediji – i kolumne i karikature – bili su rođeni. I više nije bilo povratka nazad. I tako sve do pojave najnovijih masovnih medija, radija i televizije u 20. veku, odnosno iskustva dva svetska i onog jednog hladnog rata – sa dramatičnim posledicama po propagandu. Pa je i u savremenom dobu propaganda tu da ostane.

(Nastaviće se…)