30. nov 2021.

Kratka istorija propagande (1): Od zida u pećini do zida na Fejsbuku

Tabloidi i tabloidne televizije besramno hvale uspehe vlasti i još besramnije napadaju pojedine opozicione lidere, susede, Evropu i Zapad. Vučić se propagandistički predstavlja kao borac, spasilac, pobednik, žrtva, marljivac, asketa, student, štreber, poliglota, enolog, ljubitelj domaće kuhinje... Ali nije to ništa novo. Propagandisti su oduvek nastojali da nam prodaju nešto, od zubne paste do – rata. Nasušna potreba da se rukovodi stavovima, ponašanjima i osećanjima stanovništva matora je koliko i svaka organizovana politička zajednica

Ilustruje: Milan Dog

Uskoro će izbori, i režimska propagandna mašinerija deluje i gazi punom parom. Tabloidi i tabloidne televizije besramno hvale uspehe vlasti i još besramnije napadaju pojedine opozicione lidere, susede, Evropu i Zapad. Aleksandar Vučić se propagandistički predstavlja kao borac, spasilac, pobednik, žrtva, marljivac, asketa, student, štreber, poliglota, enolog, ljubitelj domaće kuhinje, poznavalac toponima, vrhunski govornik, sipač istine.

Ali nešto je mnogo zloslutnije od ovog instagramerskog predstavljanja sopstva u najboljem svetlu bez filtera, odnosno dobro uvežbanih nastupa sa „Da narodu bude jasno“ lajtmotivom.

Naime, svedočili smo i svedočimo i krajnje propagandnim najavama rata, haosa, državnog udara, atentata i zloglasno sličnog u tabloidnim medijima. A sve to radi stvaranja određene slike stvarnosti, propagacije stavova, i osećanja konstantne ugroženosti kod našeg Petra Petrovića, odnosno u našoj Republici ili pak javnoj stvari (Res publica).

Uz staroškolski govor mržnje, u kojem su Albanci „Šiptari“ i „teroristi“, Hrvati i Crnogorci „ustaše“, antiratna Druga Srbija „izdajnici“ i „lažna elita“, a svi oni i Drugi patološki mrzitelji Srba koji „Nam“ esencijalno rade o glavi. Najzad, politički neistomišljenici predstavljeni su kao doslovno tajkuni, fašisti, lopovi, prostaci, ludaci, ubice i izdajnici. U pitanju jeste vokabular ratne propagande par excellence.

Umesto ozbiljne filozofije ili književnosti, ovi su drevni tekstovi samo i isključivo propagandno svedočili o nadnaravnim uspesima faraona, i ni o čemu drugom. Hm, naši bi faraoni i njihovi medijski moguli bili prezadovoljni

Ali nije to ništa novo. Propagandisti su oduvek nastojali da nam prodaju nešto, od zubne paste do – rata. Istorija propagande je stara koliko i civilizacija, a verovatno i još starija. Nasušna potreba da se rukovodi stavovima, ponašanjima i osećanjima stanovništva matora je koliko i svaka organizovana politička zajednica, i koliko svaki medij za širenje informacija – i tako od zida u pećini do zida na Fejsbuku.

Otvorenu propagandu činili su još čuveni Demostenovi govori ili Filipike protiv Filipa Makedonskog u Atini 352. godine pre nove ere. Rani hrišćanski apostoli i misionari takođe su bili – propagandisti. Suočen sa opozicijom ili sa protestantima, papa Grgur XV osnovao je baš Kongregaciju za širenje, odnosno za propagandu vere (Congregatio de Propaganda Fide) još 1622. godine.

Taj latinski pojam i nije imao negativni prizvuk sve do grubo nacionalističkih propagandnih kampanja u Prvom svetskom ratu. Na primer, kada su Sjedinjene Američke Države objavile rat Nemačkoj 1917. godine, američki predsednik Vudro Vilson osniva tzv. Komitet za javne informacije sa jasnom namerom da isti proizvodi „lažne vesti“, odnosno da širi propagandu. A Centralni komitet sovjetske Komunističke partije 1920. godine takođe osniva svoje Odeljenje za agitaciju i propagandu, odnosno za Agitprop. Namera je bila da se proizvode književna dela, filmovi, predstave i slično koji propagiraju komunizam i svetsku revoluciju.

Ipak, deluje kao da propagande, dezinformacija i tzv. lažnih vesti nikada nije bilo više nego danas. A da li je zaista tako? Jedan od glavnih razloga za tekuću baražnu paljbu propagandista svakako je vrtoglavi razvoj masovnih medija, odnosno sredstava za masovnu komunikaciju. Štampa, radio, filmovi, televizija i internet naprosto jesu i ključna sredstva propagande. Baš kao što dotični i finansijski zavise od jednog veoma specifičnog oblika propagande, a koji nazivamo i kojem tepamo – reklame. I zato, ponekad se valja vratiti u prošlost radi one celovite, kao i razborite slike. Propaganda je i jedna drevna veština ili umeće. Pa onda, ako je istorija učiteljica života – hajde da i naučimo nešto!

Šta je propaganda?

Ali prvo, šta je uopšte propaganda? Iz perspektive savremenog informaciono-komunikacionog doba, propaganda implicira nešto zlo i naopako. Ona je uzrok ratova i nasilja, ako ne i zlokobnija od samog rata – pošto truje i uništava ljudsku dušu, a ne samo ljudska tela. U pitanju je kancer koji ispira mozak ili izjeda razumnu političku zajednicu. Epidemija dezinformacija koja preti našim mentalnim sposobnostima da rasuđujemo, slobodno odlučujemo, odnosno mislimo svojom glavom, zar ne?

Za istoričara Garta Džoveta i komunikološkinju Viktoriju O’Donel (Propaganda i ubeđivanje, 2018; sedmo izdanje), propaganda predstavlja „Namerni i sistematski pokušaj da se oblikuje percepcija, manipuliše spoznajom i usmeri ponašanje, tako da bi se postigao učinak kojem propagandista teži“. Sociolog Đuro Šušnjić je propagandiste nazvao ribarima ljudskih duša. Zvuči jezivo.

Dok prema Hedliju Kantrilu, svojevremenom profesoru psihologije sa Prinstona i predsedniku Instituta za analizu propagande, i još 1938. godine, propaganda predstavlja sledeće:

„Izražavanje mišljenja ili delovanje pojedinaca ili grupa, namerno dizajniranih tako da utiču na mišljenje ili delovanje drugih pojedinaca ili grupa, a u odnosu na unapred određene ciljeve.“

Biće da ima neke medijske ironije u činjenici da je i ono prvo pismo na svetu, klinasto pismo po glinenim pločicama, zapravo bilo upotrebljeno jedino za – medijsku propagandu… Pa sigurno nije bilo korišćeno za nekakvu mrsku poeziju ili društvenu kritiku, zlo i naopako

I to je otprilike sve. U tom smislu, propaganda ostaje relativno neutralan pojam, iako „sebična“ i „nekritička“ aktivnost, pošto zaista (zlo)upotrebljava ljudska osećanja i oslanja se o veštine ubeđivanja, umesto racionalnog rasuđivanja. I koja koristi emocionalno prenapučene simbole poput slobode, jednakosti, pravde, boga, naroda, žrtve, patriotizma, naše dece.

Propagandu zato nije lako definisati. Većina društvenih naučnika slaže se u tome da svaku propagandu odlikuju nekakve ideje, ponašanja ili vrednosti koje se namerno propagiraju. U tu svrhu, ona koristi specifične reči, kao i specifične zamene za reči, poput crteža, slika, grafikona, pesama i vojnih parada.

Jer naravno da se propaganda koristi povodom kontroverznih pitanja, a posebno u ratu. Ali se ona upotrebljava i radi promocije ili naprosto propagacije onih stvari koje su generalno prihvatljive i relativno nekontroverzne. Dakle, postoje razne vrste propagande: ratna, politička, ideološka, verska… Od onih sebičnih, lažnih, zavodljivih i manipulativnih poduhvata, sve do krajnje iskrenih i dobronamernih promocija nesumnjivo i dokazano dobrih stvari – poput npr. vakcinacije protiv kovida 19. Da, i to jeste propaganda, budimo iskreni.

U tom smislu, propaganda može biti i dobra i loša, u zavisnosti od društvenih vrednosti i svetonazora osobe koja tu propagandu procenjuje. Ona može biti i prikrivena ili otvorena, emocionalna ili racionalna, iako je u igri najčešće kombinacija ta dva, odnosno vešti amalgam pozivanja na logiku ili razum, i na osećanja.

Uz to, propaganda je neodvojiva od tzv. populizma. Još u osvit Drugog svetskog rata (1938) spomenuti američki profesor Kantril navodi sledeće:

„Gospodin Gebels ima jedno pravilo propagande, a to je da treba da posmatramo svet očima masa.“

Propaganda je zato kao pornografija – teško je možemo definisati, ali je svi prepoznamo kada je ugledamo. Valjda? Upravo zato nam i može i mora pomoći – istorija.

Drevna propaganda

Ako pobliže pogledamo još u paleolitsku ili praistorijsku umetnost u pećinama poput Lasko ili Altamira, ugledaćemo veoma impresivne i fantastične prizore jarosnih bikova i konja, kao i ljudskih figura sa zategnutim lukovima i strelama. Arheolozi i antropolozi i dan-danas raspravljaju, te lome svoja akademska koplja o društvenoj funkciji ove vrhunske pećinske umetnosti. Da li je ona bila tek dekorativna, da li je magijska ili religijska, ili je možda imala da nešto proslavi i promoviše? Da ubedi i da impresionira? Da propagira uspehe lidera u lovu i/ili u ratu? Drugim rečima, da li je možda u pitanju bio najraniji primer – propagande?

Ipak, do stvarnog uspona propagande dolazi tek sa usponom tzv. civilizacije, odnosno organizovanih političkih struktura, klasa, gradova, trgovine, zakona i šatro civilizovano sličnog. Dakle, nekakve centralne vlasti po otkriću poljoprivrede pre oko 9.000 godina, nasuprot komotnom lovu i sakupljanju (a koje smo, uzgred, sretno obavljali čitavih 190.000 godina pre toga!).

U pitanju je kancer koji ispira mozak ili izjeda razumnu političku zajednicu. Epidemija dezinformacija koja preti našim mentalnim sposobnostima da rasuđujemo, slobodno odlučujemo, odnosno mislimo svojom glavom

Termini propages, kao i cultura, i vode poreklo od te poljoprivrede, odnosno od kultivacije zemljišta (cultivare), te od razmnožavanja, rasprostiranja ili reprodukcije (propagare) pripitomljenih biljaka ili poljoprivrednih – kultura. Filozof i teoretičar propagande Nenad Fišer zato i vispreno tvrdi da se još u Edenskom vrtu susreću onaj prvi propagandista (zmija) i njegova prva žrtva (Eva). Ali šta je ovaj mit ako ne zgodna alegorija o prelasku sa blaženog lova i sakupljanja na mrsku poljoprivredu ili na ubogu proizvodnju hrane?

Ali tada je trebalo ubediti građane da slušaju vlast, da savijaju kičmu, i da biblijski rmbače u znoju lica svoga. Upravo zato, još u drevnoj Mesopotamiji kao ikoničkoj kolevci civilizacije, formulišu se i one prve propagandne strategije radi baratanja odnosom između političke elite i nekakvog naroda.

Slike i prizori na građevinama i zidovima, omogućene napretkom u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu, odigrale su ključnu ulogu u veličanju bogova i vojnih pobeda tadašnje vlasti. Dakle, drevni Sumeri, Akađani, Asirci i Vavilonci okamenjuju pobede svojih vladara svojim klinastim pismom, dekoracijama i vajarskim poduhvatima.

A sve su to bili drevni – masovni mediji. Sačuvane epske kraljevske pesme i priče bile su jasni primeri ratne propagande, osmišljene isključivo da hvale i da veličaju vojna dostignuća ili sećanje na određenog vladara, ništa više i ništa manje.

I sad, biće da ima neke medijske ironije u činjenici da je i ono prvo pismo na svetu, klinasto pismo po glinenim pločicama, zapravo bilo upotrebljeno jedino za – medijsku propagandu. I za dosadne birokratske spiskove sledovanja i poreza. A da li to zaista treba da iznenađuje? Pa sigurno nije bilo korišćeno za nekakvu mrsku poeziju ili društvenu kritiku, zlo i naopako!?

Nasušna potreba da se rukovodi stavovima, ponašanjima i osećanjima stanovništva matora je koliko i svaka organizovana politička zajednica, i koliko svaki medij za širenje informacija – i tako od zida u pećini do zida na Fejsbuku

Naravno, i egipatski faraoni su razvili svoju karakterističnu propagandu u kamenoj formi spektakularnih javnih spomenika poput sfingi i piramida, a kako bi propagirali svoju besmrtnu moć i vaskoliki prestiž. I kada su najzad prokljuvljeni hijeroglifi, arheolozi su potajno osetili razočaranje.  Umesto ozbiljne filozofije ili književnosti, ovi su drevni tekstovi samo i isključivo propagandno svedočili o nadnaravnim uspesima faraona, i ni o čemu drugom. Hm, naši bi faraoni i njihovi medijski moguli bili prezadovoljni.

Najzad, kao najraniji i prvi pouzdani primer propagande u svetskoj istoriji navode se izvesni Behistunski natpisi iz 515. godine pre nove ere, a koji svedoče o političkom usponu persijskog cara Darija Velikog na vlast. Prema tom čuvenom reljefu na jednoj steni u današnjem Iranu, Darije je bio hrabro ubio uzurpatora i razne pobunjenike (dakle, pobio političku opoziciju?), te vešto preuzeo tron. I sve to uz božiji blagoslov, naravno.

Slično tome, u drevnoj Indiji se u 3. veku pre nove ere pojavljuje veoma zanimljiv politički tekst Artašastra koji detaljno razmatra ulogu političke propagande. Kao i tajnih službi i uopšte značaj prikupljanja bezbednosnih informacija sproću političkih protivnika. Zvuči poznato?

Dok kineski filozof Konfučije u svojim Izrekama još u 5. veku pre nove ere takođe ističe centralni značaj onog javnog govora koji ima – moć da ubedi ljude. Za njega, ubeđivanje je bilo neobično važno, sve da bismo nekako naveli ljude da vode smislene živote u skladu sa tradicionalnim društvenim normama. Sve da bi ljudi poštovali porodicu, zajednicu i vlast. A taj konfučijanizam bio je dominantna kineska filozofija sve do sredine 20. veka.

Konačno, i drevni kineski general Sun Cu je u svom (danas) veoma popularnom i gotovo samopomoćnom priručniku Umeće ratovanja iz 5. veka pre nove ere otvoreno tvrdio sledeće: „Ratovanje se u celini zasniva na prevari“. Jer „kada smo blizu neprijatelja, moramo ga navesti da veruje da smo daleko; a kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu“.

Ratovanje (dez)informacijama je ostalo ključno, i nekad i sad.

(Nastaviće se…)

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend