12. apr 2022.

Kratka istorija propagande (4): Svi smo mi propagandisti i svi smo mi žrtve propagande

Svet je oduvek bio krcat propagandom. Propagandna mašinerija vlasti Aleksandra Vučića nije ništa novo, već nešto veoma drevno, antičko, srednjovekovno ili krajnje staromodno. Ona je pravilo, a ne izuzetak. Dok stvarni izuzetak, istorijsku novotariju predstavlja nezavisno ili objektivno novinarstvo. I zato ga moramo čuvati kao malo slobode na dlanu

Ilustracija: Milan Dog

U nedelju su bili izbori. I, Aleksandar Vučić je i doslovno iskakao iz frižidera, u svom šatroironijskom osvrtu na politički marketing, odnosno na – medijsku propagandu. Pa onda, u našoj minucioznoj istoriji propagande, nakon drevnog i antičkog doba, te čitavog srednjeg i novog veka, najzad premotajmo unapred u onaj 20. vek, odnosno u tekuću sadašnjost naših psihološko-propagandnih kompleta. Jer, između koješta dobrog i zgodnog, od Formule 1 do Vikipedije, u tom je stoleću nastupilo i raspojasano ludilo i nacionalističko krvoproliće, koncentrisano u dva svetska rata. Koje se izlilo i u tzv. hladni rat, a čije posve „tople“ recidive vidimo i danas, u agresiji Rusije na Ukrajinu.

Drugim rečima, usledila je nova vrsta rata među ljudima i državama – totalni rat. Obični muškarci i žene, svi ti robovi, kmetovi i proleteri – seljaci, radnici i (ne)poštena inteligencija, a koji ranije nisu bili golemo i personalno pogođeni ratovima koje su vodili profesionalni ratnici po udaljenim zemljama, sada postaju najdirektnije involvirani u događaje na frontu.

Rat je najednom postao stvar svakog člana društva ili javnosti. I jedna darvinistička borba za opstanak u kojoj se mobilišu celokupni resursi nacije, da bi se obezbedila pobeda ili izbegao poraz, te sačuvao život i eskivirala smrt. Dakle, svi oni vojni, ekonomski, industrijski, ljudski, psihološki, kao i – propagandni resursi jednog društva.

Preostaje nam jedino da odurnu rusku propagandu prepoznamo i denunciramo i u našoj zemlji i društvu. I da najzad pošaljemo taj Hladni rat i Berlinske zidove dođavola, u ime razuma, mira i slobode. Kao i slobode medija i izražavanja

U tom smislu, već propagandisti tzv. Velikog ili Prvog svetskog rata suočavaju se sa izazovima koji su bili veći, složeniji i globalniji nego ikad. Ali i koji, u svojoj osnovi, ostaju isti kao ranije. Nove tehnologije, i belosvetska ratna scena, značile su bržu i širu komunikaciju, iako je sama poruka ostajala identično ključna, baš kao i dotadašnje metode (pamfleti, posteri, karikature, govori).

S druge strane, u 20. veku dolazi i do pojave modernih masovnih medija (radija, filma, televizije i interneta), a krajem veka i do uspona tzv. onlajn društvenih mreža ili društvenih medija. I koje uzimamo zdravo za gotovo, a koji upadljivo menjaju stanje medijske stvari – u pravcu krajnje dostupne propagande na klik.

Dakle, ovu revoluciju u ljudskoj komunikaciji pratila je i revolucija u propagandi. Koja postaje sistemska, planska, birokratska i vaskoliko državna. Zbog nezapamćene i totalne destrukcije svega postojećeg u periodu 1914–1918. i 1939–1945, rat više nije bio gospodska igra ili samo sport između kraljeva i plemića. Ali se zato najzad pojavljuje i antiratna ili mirovna propaganda u književnosti, umetnosti i filmu – od Dobrog vojnika Švejka (1923) Hašeka, Na Zapadu ništa novo (1929) Remarka i Zbogom oružje (1929) Hemingveja, sve do Velike iluzije (1937) Renoara ili Velikog diktatora (1940) Čaplina.

U izvesnom smislu, ključna godina za savremene medije, i savremenu propagandu, bila je 1896, tačno u sam osvit 20. veka. Naime, te godine je lord Nortklif u Velikoj Britaniji osnovao prve masovne ili visokotiražne dnevne novine, čuveni Dejli mejl.

U pitanju je bio prvi „tabloid“ na svetu, svesno namenjen novoj generaciji tek opismenjenih ljudi iz relativno nižih društvenih slojeva. Usledile su brojne imitacije, kao npr. u Sjedinjenim Državama, od strane Rendolfa Hersta kao osnivača „žute štampe“. Ostalo je istorija ili pak – ljudska biologija.

Dok iste te godine, 1896, braća Limijer u Parizu organizuju prvu komercijalnu projekciju – filma, odnosno pokretnih slika. A takođe 1896, Guljelmo Markoni u Londonu uspešno demonstrira bežičnu telegrafiju, i koja će vremenom dovesti do radija. I medijski krug je zatvoren.

Prvobitno, uticaj ovih „novih medija“ (popularna štampa, radio i film) na tekuće ratove bio je minimalan ili ograničen. Ali sve se ubrzo promenilo u (do tada) najkrvavijem sukobu koji je planeta videla, Prvom svetskom ratu. Navodno „kratki“ dvadeseti vek (1914–1991) mogao je da počne.

Prvi svetski rat

Po izbijanju Prvog svetskog rata države se i otvoreno angažuju na propagandnom delovanju, uprežući svoje birokratije i službenike za taj težački posao. Osnovni cilj bio je da se neutralne zemlje privuku na svoju ratnu stranu, a pre svega one Sjedinjene Države. Na primer, britansko ministarstvo spoljnih poslova osnovalo je (tajnu) propagandnu agenciju, Velington Haus, i koja je štampala časopis Ratna slikovnica (The War Pictorial) sa pričama i slikama iz rata, na deset jezika i u tiražu od 700.000.

Isti Velington Haus angažovao je i 25 vodećih britanskih pisaca, među kojima su bili i G. K. Česterton, H. G. Vels i Artur Konan Dojl, a proizvodili su i propagandne pamflete o (stvarnim i izmišljenim) nemačkim zločinima prema civilima. Spomenuti osnivač tabloida Dejli mejl, lord Nortklif, postavljen je za šefa propagande usmerene ka neprijateljskim državama-nacijama.

Dakle, uz „staromodne“ propagandističke govore i plakate, sada su pažljivo kontrolisane i cenzurisane vesti postale osnova propagandne kampanje u Evropi i, posebno, Americi. Nemci su izdašno predstavljani kao militaristički narajcani divljaci, grubijani, varvari, „Prusi“ ili „Huni“ koji ne bendaju za ljudski život dok maštaju o tome da upravljaju planetom.

Na primer, veoma popularna bila je lažna priča od 10. aprila 1917, prema kojoj Nemci od ljudskih leševa proizvode – sapune. A možda i najvažniji događaj u ovom propagandnom ratu bio je tzv. Cimermanov telegram. Naime, britanske tajne službe su presrele i dešifrovale telegram u kojem nemački ministar inostranih poslova (Artur Cimerman) svom meksičkom kolegi predlaže vojni savez, i Meksiku nudi preuzimanje ili aneksiju Teksasa, Arizone i Nju Meksika od Amerike. Britanci su snažno propagandno eksploatisali ovaj dokument, i Amerika je samo dva meseca kasnije – konačno objavila rat Nemačkoj (1917). Propaganda je promenila tok svetskog rata.

Kao i danas, i invazije na Mađarsku (1956) i Čehoslovačku (1968), Rusija je propagandno interpretirala rečima da se – samo branila od nacionalizma i fašizma. Ništa novo pod kapom propagandnom

Svoju propagandnu organizaciju, Komitet za javne informacije, Amerikanci su osnovali samo nedelju dana nakon ulaska u rat. Na njenom čelu bio je naočiti i harizmatični Džordž Kril, a koji je dolazio iz sveta odnosa sa javnošću, odnosno PR-a. Kril nije voleo reč „propaganda“, koju je povezivao sa nemačkom kampanjom dezinformacija, ali je zato veoma uspešno organizovao kampanju „dobrih vesti“, odnosno propagandnih informacija uvijenih u celofan novinarskih priča koje je distribuirao američkim medijima.

Na propagandi se ubrzo angažuje i Holivud, sa svojim Ratnim komitetom, kojim predsedava čuveni režiser D. V. Grifit (Rođenje nacije, 1915). A predmet propagande bila je i multietnička Austrougarska, te su Saveznici izdašno reklamirali autonomiju i nacionalnu slobodu austrougarskih naroda – Poljaka, Čeha, Slovaka, Rumuna i Južnih Slovena i/ili Srba. Samo između maja i oktobra 1918, oko 60 miliona primeraka 643 različita pamfleta na osam jezika i 10 miliona primeraka 112 različitih novina na četiri jezika bili su propagandno lansirani u Austrougarskoj od strane Saveznika.

Nemačka propaganda nije ostajala dužna, naprotiv, iako je mahom bila rezervisana za domaću publiku, i na ratnohuškačkom zadatku da javnost uopšte prihvati sukob sa Evropom. Nemački generalštab je još 1913. godine proizveo memorandum u kojem zahteva opštenarodnu podrška ratu, i ubrzo su formirani i zvanični komiteti i agencije za propagandu.

Osnovne teme bile su patriotizam i nacionalizam, odnosno poslušnost, lojalnost i disciplina kao odlike idealnog nemačkog čoveka i građanina. Rat je predstavljan kao neminovan, pošto su istorija i život jedna vaskolika borba, uz pumpanje straha od približavanja zavidnih i zlih neprijatelja nemačkim granicama – da, identično kao i Putinovo opravdanje invazije na Ukrajinu. Centralna premisa bila je da Nemačka zapravo vodi jedan nužni i mahom – odbrambeni rat. Specijalnu operaciju, takoreći.

U prvoj inkarnaciji Politikinih „Odjeka i reagovanja“, novinari, intelektualci i umetnici u Nemačkoj pisali su pisma podrške ratu urednicima novina, i koji su ih tada uredno štampali i objavljivali. Važnu ulogu u tome igrale su i masovno štampane propagandne razglednice, uz brojne negativne i rasističke stereotipe o neprijatelju.

Nemačka kulturna elita drobila je o dekadentnom Zapadu i materijalističkom kvarenju nemačke kulture, ksenofobno pozivajući na odbacivanje svega „inostranog“. Na delu je bila i raspojasana cenzura – nemačkim novinarima je dopuštano da izveštavaju sa fronta samo ukoliko su bili vojna lica ili su imali „prepoznatljivo patriotske stavove“. Biće da ima istine u tome da je prva žrtva svakog rata – upravo istina.

Naravno, najvažniji aspekt ratne propagande bili su stvarni ili napumpani izveštaji o ratnim zločinima, i demonizacija neprijatelja, poput Izveštaja Komiteta o navodnim nemačkim nečuvenostima (Report of the Committee on Alleged German Outrages, 1915), koji je pripremio britanski ambasador u Americi Džejms Brajs, i koji je preveden na čak trideset jezika. U tom „nezavisnom“ izveštaju svedoči se da Nemci organizuju sistematske masakre civilnog stanovništva, uz eksplicitne opise tela mrtvih dečaka ili odsecanja grudi ženama. Za Brajsa, u pitanju je bio uobičajeni izraz nemačke (čitaj: varvarske) „vojne kulture i doktrine“.

Najzad, mnogi propagandni pamfleti su balonima rasturani i iza linija fronta, a u jednom britanskom izveštaju pisalo je i sledeće: „Kada biste znali kako taj otrov deluje na nemačke umove, u budućnosti bismo ih bombardovali jedino papirima!“. Uz to, britanski Tajms je 1919. objavio članak u kojem ističe da je „Dobra propaganda verovatno uštedela godinu dana ratovanja i milion ljudskih života“. Zanimljivo je i da se u propagandnim naporima Francuske i Nemačke revnosno angažuju i dva najznačajnija evropska sociologa, Emil Dirkem i Maks Veber.

I samu reč „дезинформация“ osmislio je KGB, ako ne i Staljin lično. Prema određenim procenama, Sovjeti su trošili i do dve milijarde dolara za komunističku propagandu širom sveta

„Veliki rat“, koji je imao da okonča sve ratove, nije uspeo u tome. Nakon 1918. godine, propaganda je (p)ostala činjenica svakodnevnog života. Ovo je bilo posebno očigledno u Oktobarskoj revoluciji, pošto su i boljševici izdašno koristili propagandu za svoje ciljeve. Propaganda je, naime, postala ključni sastojak ideološkog rata sa kapitalizmom, kao i esencijalno sredstvo za širenje komunističkih ideja u Rusiji. Lenjin i njegovi saborci bili su fantastični kreatori revolucionarnog sadržaja ili kontenta, u novinama poput Iskre ili Pravde.

S tim u vezi, Centralni komitet sovjetske Komunističke partije već 1920. godine osniva Departman za agitaciju i propagandu (Agitprop). Formiraju se i „agitacioni centri“ (agit-punktovi), a vozovi koji prolaze Sovjetskim Savezom postaju izlepljeni propagandnim sloganima i plakatima. Otprilike kao „Soko“ od Novog Sada do Beograda. Važnu ulogu u tome su igrale i književnost i biblioteke, a angažovani su i savremeni, odnosno avangardni (konstruktivistički) umetnici. Drugim rečima, bio je to izvanredan primer (ili jedinstveni slučaj?) u koji su, u propagandne svrhe, izdašno upregnuti i vrhunska kultura i savremena umetnost.

Najzad, Lenjin izjavljuje sledeće: „Za nas, boljševike, najvažnija od svih umetnosti jeste filmska umetnost“, u čemu se ističe remek-delo Oklopnjača Potemkin (1925) Sergeja Ejzenštajna – iako pre propagandni, nego istorijski film. Pred izazovom relativne nepismenosti ruskog naroda, pribegavalo se filmu i plakatima, odnosno vrhunskim primerima – propagandne umetnosti. Dakle, boljševici su dizajnirali propagandne plakate koji se danas smatraju umetničkim delima, komotno vise po evropskim muzejima (Pompidu, Prado), i mnogi ih hipsteri i danas kače, te uramljuju po svojim dnevnim i spavaćim sobama.

Drugi svetski rat

„Godine 1915. neprijatelj je započeo svoju propagandu među našim vojnicima. Od 1916. postala je sve intenzivnija, a početkom 1918. bila je poput olujnog oblaka. Sada vidimo posledice ovog postepenog zavođenja. Naši vojnici su naučili da misle onako kako je neprijatelj želeo da misle.“

Ove reči napisao je niko drugi do Adolf Hitler, nekadašnji bedni sirotan, netalentovani slikar, i bezmudi kaplar iz Prvog svetskog rata. I zato je čak dva poglavlja Moje borbe posvetio propagandi, uz neskriveno divljenje britanskim propagandnim naporima iz „Velikog rata“ („Da je Proviđenje stavilo upravljanje nemačkom propagandom u moje ruke, umesto u ruke nekompetentnih i kriminalnih glupana i slabića, ishod naše borbe bio bi drugačiji!“, pisao je).

Kako svedoči teoretičar propagande Filip Tejlor, i na čija se istraživanja propagande kao svojevrsne „municije uma“ ovde učestalo pozivamo, „Drugi svetski rat bio je svedok najveće propagandne bitke u istoriji ratovanja“. Na delu beše nezapamćeno globalni rat između država i društava, ali i rat političkih ideologija u kojem je propaganda predstavljala značajno biotehnološko oružje.

I pre rata, propaganda je bila važno sredstvo Nacističke partije, i postala je prioritet kada su preuzeli vlast u januaru 1933. godine. Ministarstvo za javno prosvećivanje i propagandu, sa zloglasnim Jozefom Gebelsom na čelu, osnovano je već u martu. Gebels je bio krajnje ciničan, tašt i duboko nesiguran čovek, kvaziintelektualac sa kraćom desnom nogom, koji je prezirao ljude, i bio posvećen obnovi „Velike Nemačke“.

Američki imperijalizam je postao popkulturni i konzumeristički, i time je bespovratno osvojio srca, umove i novčanike planete. Vodeći posleratni propagandisti Zapada bili su – holivudski filmovi i MTV, Koka-Kola, Mekdonalds, Levis farmerke, te Miki Maus i Paja Patak

Njegovo ministarstvo imalo je čak dvanaest zasebnih odeljenja (za štampu, radio, film, kulturu, obrazovanje, pozorište itd., sa misijom da „nadgleda sve zadatke duhovnog usmeravanja nacije“) i, poput hobotnice, sa pipcima u svakom aspektu društvenog života Trećeg rajha. Jer, nakon neuspeha puča iz minhenske pivnice, Hitler je 1923. godine poručio: „Propaganda, propaganda, propaganda. Jedino što je važno je propaganda.“

U toj jeftinoj psihologiji masa, nacisti su svoje propagandno delovanje usmerili na tzv. niske strasti populacije. Bilo je to istinsko silovanje masa – brutalno, nasilno, i grubo. Jednostavne i repetitivne poruke o selu, narodu, jedinstvu, državi i naciji, uz zahtevanu slepu poslušnost, postaju pravilo. Gebelsovo ministarstvo beše zaduženo za to da se ama baš svako sredstvo komunikacije (radio, film i novine, ali i obrazovanje, umetnost i javni skupovi) koristi za efikasno prenošenje nacističkih poruka militarističkog etnonacionalizma – izgradnje „narodne države“ (volksstaat), „nacionalnog jedinstva“, „potrebe za rasnom čistoćom“, „mržnjom prema neprijatelju“ – i mržnjom prema Jevrejima.

I tako, nemački propagandni tabloid Jurišnik (Der Stürmer) posebno se isticao u virulentnoj ksenofobiji, rathohuškačkom „novinarstvu“ i brutalnom antisemitizmu. U njemu su iznošeni brojni izmišljeni skandali i optužbe, tzv. lažne vesti i teorije zavere, o tome da Jevreji ritualno ubijaju ili piju krv nemačkoj deci. Na dnu svake naslovne stranice ovog propagandnog đubreta stajala je poruka – „Jevreji su naša nesreća“. Tabloid je imao i pornografske sadržaje, što ga je učinilo dodatno popularnim u populaciji (i sa tiražem od oko pola miliona primeraka), te je njegov vlasnik i urednik, u međuvremenu postao multimilioner ili medijski mogul.

Strateška primena propagande od strane nacista značila je da ona prožima svaki aspekt života u Nemačkoj. Nacistički propagandisti su razumeli snagu slika, prikaza i simbolizma – od same svastike, preko pažljivo dizajniranih nacističkih uniformi (Huga Bosa), arhitekture Alberta Špera, vrhunski orkestriranih i spektakularnih masovnih mitinga, sve do filmova poput Trijumfa volje (1935) Leni Rifenštal.

Od svih medija, nacisti su bili najviše zainteresovani za film, i koji je izdašno promovisao nemačke ratne uspehe, ali i za radio (Gebelsovim rečima, „radio je prvi i najuticajniji posrednik između pokreta i nacije, između ideje i čoveka“).

Hvala novim tehnologijama, ili zbog uspona radija i filma, Hitlerovi zapaljivi govori odjednom su mogli da se čuju i „na daljinu“. Uz nebrojena svedočanstva o količini vremena i drugih resursa koje je i lično (i dramatično sujetno) ulagao u – izgled. Sam Adolf Hitler postao je simboličko sredstvo za propagaciju nacističke ideologije mržnje i agresije, odnosno krvi i tla.

S druge strane, i Velika Britanija je iznova formirala svoje propagandističko Ministarstvo za informisanje po izbijanju rata u septembru 1939. godine, ali je ono (tajno) delovalo još od 1935. I čija su ovlašćenja obuhvatala cenzuru, te kampanje (dez)informisanja u zemlji, među Saveznicima, i u neutralnim zemljama. Međutim, u početku nisu bili toliko efikasni kao u Prvom svetskom ratu, te većina zvaničnika ubrzo dobija otkaze.

Svoju propagandu Japan je nazivao „Ratom za mišljenje“, a njihova državna agencija se otvoreno nazivala – Biro za nadgledanje misli

Britansko propagandno delovanje bilo je usmereno na cenzuru kao na „negativnu propagandu“, odnosno na sprečavanje informacija koje mogu uticati na moral vojske i građana. Sve brze ili udarne vesti bile su cenzurisane na samom izvoru, te se i štampa i jedan BBC oslanjaju jedino na (cenzurisane) informacije državnih agencija. Dopuštani su samo autorski stavovi ili mišljenja, što je kreiralo iluziju o slobodi štampe na slobodnom Zapadu.

Bilo je samo šest–sedam ozbiljnijih sukoba oko cenzure između medija i vlasti za šest godina rata (mahom oko karikatura), i Velika Britanija se (propagandno?) nametnula kao lučonoša slobode u doba fašističkog i staljinističkog totalitarizma. Najzad, i blistavi i vešti govori Vinstona Čerčila predstavljali su paradigmu izuzetne propagande.

U Sjedinjenim Državama, čuveni režiser i oskarovac Frenk Kapra snima čak sedam (kontra)propagandnih filmova pod nazivom Zašto se borimo (Why We Fight, 1942–1945), dok je animirane segmente obezbedio Studio Volta Diznija. Kao i Čerčil, i Ruzvelt je bio neobično vešt radijski govornik, i organizuje seriju propagandnih „ćaskanja kraj kamina“ (fireside chats) za američku javnost.

A činjenica da su Amerikanci bili zatečeni napadom na Perl Harbor zapravo je bila rezultat japanske kampanje dezinformacija (svoju propagandu Japan je nazivao „Ratom za mišljenje“, a njihova državna agencija se otvoreno nazivala – Biro za nadgledanje misli). I Amerika se angažovala u posve vulgarnoj i rasističkoj antijapanskoj propagandi. Kao i Britanci, i Amerikanci svoje propagandne poruke strateški zaodevaju velom „istine“ – kao kontrapunkt lažima iz kuhinje Hitlera, Gebelsa i Drugih.

Kada je reč o Sovjetskom Savezu, Drugi svetski rat je predstavljan kao – „Veliki patriotski rat“, i sovjetska propaganda bila je usmerena na promociju patriotskog otpora okupatoru, umesto ideološkim ili revolucionarnim temama iz Oktobra 1917. Ispeglani su i odnosi sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja je patriotske napore Sovjeta predstavila kao „sveti rat“. „

Staljin je 1941. godine otvoreno pozvao sovjetske kulturnjake na sledeće: „Neka dramaturzi, kompozitori, pesnici, pisci i umetnici veličaju herojske napore Crvene armije i sovjetskog naroda, jer će u ovim danima Patriotskog rata, njihovo delovanje u korist Crvene armije pomoći našoj pobedi nad neprijateljem.“

Propagandni film Staljingrad (1943), snimljen samo šest nedelja nakon poraza nacista u tom gradu, prikazivao je zapanjujuće borbene snimke, realistični prikaz uličnih borbi, te detaljne mape i dijagrame. Bio je to prelomni trenutak u ratnoj propagandi – baš kao i u samom ratu.

Dakle, postalo je jasno da pobeda u ratu informacijama ostaje ključna i u novom svetskom sukobu. Pa ipak, informaciono ratovanje ne može da zameni one stvarne (ne)uspehe na frontu. Istina pronađe svoj put, čak i ako stigne kući u mrtvačkom sanduku.

Nacističkoj Nemačkoj se ovo dogodilo nakon poraza u Staljingradu, i kada je Gebels u februaru 1943. izgovorio svoj zloglasni govor o „Totalnom ratu“. Sve tlapnje o arijevskoj superiornosti i uspesima na bojnom polju raskrinkane su kao ono što jesu – najobičnija propaganda. I što je lekcija koju bi upravo ruski propagandisti mogli da izvuku iz tekućeg rata u Ukrajini. Najzad, po završetku rata, zbog zločina protiv čovečnosti, na smrt vešanjem je osuđen i jedan propagandista – bio je to Julijus Štrajher, izdavač spomenutog i opscenog nacističkog tabloida Jurišnik. A u Hitlerovom bunkeru, prvi propagandista Gebels je cijanidom otrovao sebe, svoju ženu i svoje šestoro dece.

Hladni rat

Po završetku Drugog svetskog rata usledila su (geo)politička i ideološka svrstavanja u dva bloka – Istoka i Zapada – kao raspojasana konkurencija između dve globalne supersile. Bio je to rat između ideja – i čije je pogonsko gorivo obezbeđivala propaganda.

Za Harija Trumana 1950, „Ovo je borba, iznad svega, za umove ljudi“. A za Ronalda Regana u govoru pred britanskim parlamentom (1982), „Krajnja odrednica u borbi koja se sada vodi u svetu neće biti bombe i rakete, već test volje i ideja“.

Uprkos „toplim“ hladnoratovskim sukobima u Koreji (1950–1953), na Bliskom istoku (1967. i 1973), u Vijetnamu (1963–1975) i Avganistanu (1979–1988), u pitanju jeste bio propagandni rat koji je uključivao propagaciju dezinformacija, međunarodne špijunaže, pa čak i prve ljude u kosmosu i/ili na Mesecu u tu propagandističku svrhu.

Na dnu svake naslovne stranice tabloida Jurišnik (Der Stürmer) stajala je poruka – „Jevreji su naša nesreća“. Tabloid je imao i pornografske sadržaje, što ga je učinilo dodatno popularnim u populaciji

Bila je to borba između pogleda na svet – i između načina života. Dok je ključnu ulogu u toj gužvi imao strah. Naime, strah od neprijatelja i od atomske bombe morao je biti predstavljen kao razborit, legitiman i opravdan. I tu pomažu filmovi i čitavi žanrovi, od naučno-fantastičnih, preko špijunskih, do satiričnih (Doktor Strejndžlav, 1964).

Usledilo je i doba televizije, pa i prvih „televizijskih ratova“ poput Zalivskog rata (1991) i Rata u Iraku (2003–2011). Za Vašington, dominantna matrica Hladnog rata bio je sukob između ropstva i slobode, uz angažovanje tzv. „kulturne propagande“ ili „kulturne diplomatije“. U pitanju je bilo širenje književnosti, filma, gostujućih profesora, studentskih razmena, promocije poučavanja jezika itd., kako bi se promovisao američki način života.

Jer, „Radio Slobodna Evropa“, pevušili su i R.E.M. Američki imperijalizam je postao popkulturni i konzumeristički, i time je bespovratno osvojio srca, umove i novčanike planete. Vodeći posleratni propagandisti Zapada bili su – holivudski filmovi i MTV, Koka-Kola, Mekdonalds, Levis farmerke, te Miki Maus i Paja Patak.

S druge strane, Moskva se angažovala na mnogo grubljoj i sveobuhvatnoj kampanji dezinformacija, o čemu smo već pisali na Cenzolovci. I samu reč „дезинформация“ osmislio je KGB, ako ne i Staljin lično. Prema određenim procenama, Sovjeti su trošili i do dve milijarde dolara za komunističku propagandu širom sveta.

U tom procesu, osmislili su projekat tzv. „aktivnih mera“ koje imaju za cilj da poseju strah i nepoverenje u ključne institucije modernog Zapada, uključujući tu i nauku i demokratiju. I mnogo pre aktuelnih teorija zavere o koronavirusu, Sovjeti su lansirali identične teorije zavere o HIV/AIDS, ali i drugim zarazama i kulturnim fenomenima.

Boljševici su dizajnirali propagandne plakate koji se danas smatraju umetničkim delima, komotno vise po evropskim muzejima (Pompidu, Prado), i mnogi ih hipsteri i danas kače, te uramljuju po svojim dnevnim i spavaćim sobama

Pa ipak, znamo ko je odneo pobedu u tom ratu. Da, bio je to Paja Patak. Uprkos propagandi, građani sveta, pa i samog Sovjetskog Saveza, narajcano su žudeli upravo za farmerkama, najlonkama i šuškavcima, kao i za rokenrolom i Holivudom.

A zlo i naopako koje u Ukrajini trenutno poduzima bivši agent KGB Vladimir Putin samo je poslednji iscedak hladnoratovske logike – i pred kojom je istinski zapanjen ceo dobronamerni svet i čitavo čovečanstvo. Uzgred, kao i danas, i invazije na Mađarsku (1956) i Čehoslovačku (1968), Rusija je propagandno interpretirala rečima da se – samo branila od nacionalizma i fašizma. Ništa novo pod kapom propagandnom.

Međutim, biće da se Vladimir Putin okliznuo o sopstveno zamešateljstvo i pseudoistoriju, te očigledno poverovao sopstvenoj propagandi. Onoj o ruskoj vojnoj sili i nadmoći, o nacistima i biolaboratorijama u Ukrajini, kao i Ukrajincima koji će ruske tenkove dočekati s cvećem, osmehom i raširenim preponama. Dok su i donosioci odluka i javnost u Evropi najzad postali mnogo osetljiviji na maligne pipke ruske propagande, te na ruskokolonaše u sopstvenim medijima.

Uz to, ratne propagande možda ima na famoznim „svim stranama“ – ali je Putinov režim taj koji novinare truje, strelja i ubija. I onda, preostaje nam jedino da odurnu rusku propagandu prepoznamo i denunciramo i u našoj zemlji i društvu. I da najzad pošaljemo taj Hladni rat i Berlinske zidove dođavola, u ime razuma, mira i slobode. Kao i slobode medija i izražavanja.

I, šta je propaganda, opet?

Propaganda je oduvek među nama, i ona je tu da ostane. Još od kada smo crtali prikaze po zidovima pećina u paleolitu da bismo ženama ili konkurentnim plemenima reklamirali svoje uspehe u lovu i sakupljanju. U ovom podugačkom nizu propagandnih taktika i najveštijih propagandista, sve od antike do savremenog doba, uočava se jedna univerzalna potreba ljudi da ubeđuju druge ljude. U nešto, u bilo šta. Možda je u pitanju ta neka ljudska priroda, ko zna?

Stotinu mu Gebelsa, pa i kada se pijani vratimo iz kafane, razumljivo gnevnu suprugu „propagandno“ ubeđujemo da nismo zaista krivi, da nismo previše popili, da nismo tako planirali, ili da su nas loši momci primorali, zar ne?  Međutim, druga je priča kada se u takvu kampanju ubeđivanja upregnu ozbiljni govornici, propovednici, popovi, političari, pa i celokupne državne i medijske mašinerije. Jer, tada im možda i poverujemo.

Izvesni zvaničnik britanskog Ministarstva spoljnih poslova je još dvadesetih godina prošlog veka poručio sledeće:

Velington Haus angažovao je i 25 vodećih britanskih pisaca, među kojima su bili i G. K. Česterton, H. G. Vels i Artur Konan Dojl, a proizvodili su i propagandne pamflete o (stvarnim i izmišljenim) nemačkim zločinima prema civilima

„Propaganda je zgodna reč koja se iskvarila.“

I nije bio daleko od istine. Svi smo mi propagandisti, i svi smo mi žrtve propagande. Ova reč zaista nosi previše negativnih konotacija, i otuda je važna jedna istorijska i naučna perspektiva tim povodom. Uostalom, naučnici koriste reč „propagacija“ na razne i krajnje neutralne načine. Botaničari govore o propagaciji biljaka, a genetičari o propagaciji gena. Pa i društveni naučnici propagandu posmatraju kao svojevrsne viruse uma ili kao sociobiološko oružje. A „propaganda“ je „samo“ proces sejanja, klijanja i negovanja – ideja. Oduvek se radilo samo o tome kakve su to ideje. Jer, oduvek smo ih ulepšavali, i više ili manje vešto reklamirali u tom procesu.

Važna lekcija ovog relativno detaljnog pregleda je činjenica da demokratije danas osećaju izvesnu nelagodu pred „propagandom“ – ali i da su istorijski bile neobično uspešne u istoj. I da se neke stvari nikada ne menjaju, čak ni u demokratijama. Od starih Grka do francuskih prosvetitelja i američkih revolucionara, i preko vlada Zapada u 20. veku, demokratije su oduvek nastojale da se izbore sa tim kako da efikasno razviju javne politike, i primene strategije ubeđivanja, a bez usputnog podrivanja demokratskih principa i sloboda. S druge strane, autokratije nikada nisu ni imale tih nezgodnih dilema, već su komotno proizvodile svoju propagandu ili Novogovor kao jedinu istinu, te gušili ljudske i medijske slobode usput. Pa deder Novičok, i truj, streljaj i ubijaj.

I zato, valja znati da tek u ratobornom 20. veku propaganda „postaje“ neprijatelj slobodne misli i slobode štampe, odnosno državni projekat koji sprečava slobodni protok informacija i ideja. I dobro je što je najzad postalo tako. Propaganda jeste trijumf emocija, intuicije i strasti umesto razuma. I babaroga s kojom se demokratije više ne petljaju. Već prljavi trik raznih manipulatora, orvelovske „Velike braće“, zlokobnih ispirača mozga i ribara ljudskih duša koji potajno i subliminalno kontrolišu naše mišljenje i ponašanje. Ali, kao takva, propaganda jeste i omiljeni dežurni krivac – samo da se krivima ne bismo osećali mi sami. Koji volimo da poverujemo i koji želimo da nas ubeđuju i utešno ljuljuškaju.

Jer, kada je u 17. veku Vatikan svetu podario i reč „propaganda“ (stvarne vere), a da bi se izborio sa izazovom protestantizma, pobunjeni „jeretici“ i protestanti su celu tu stvar otpisali kao kvarnu. S tim u vezi, propaganda je oduvek bila i ostala ono što radi – Drugi. Dok „Mi“ samo širimo istinu i pravdu. Dakle, propaganda je ono što radi – neprijatelj. I to je možda njena najtačnija definicija. Zato što neprijatelj govori laži, a mi govorimo istinu. I zato je i Aleksandar Vučić, nesumnjivi majstor propagande, mogao da poruči da je nezavisni (i „neprijateljski“) dnevni list Danas – „fašistička propaganda“.

Najzad, ako nas je istorija kao poslovična „učiteljica života“ nečemu naučila, to je činjenica da je svet oduvek bio krcat i prenapučen propagandom. Predizborna i propagandna mašinerija vlasti Aleksandra Vučića zato nije ništa novo, već nešto veoma drevno, antičko, srednjovekovno ili krajnje staromodno. Ona je pravilo, a ne izuzetak. Dok stvarni izuzetak, aberaciju, istorijsku novotariju i gotovo kuriozitet predstavlja nezavisno ili objektivno novinarstvo. I zato ga moramo čuvati kao malo slobode na dlanu.

(Kraj.)

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend