27. dec 2021.

Tužilac Predrag Milovanović: Novinari su u odbranu Milana Jovanovića stali braneći i elementarno ljudsko pravo na slobodu izražavanja

Tužilac po čijoj su optužnici okrivljeni za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića prvostepeno osuđeni govori za Cenzolovku o odluci apelacije da vrati postupak na ponovno suđenje, o depolitizaciji tužilaštva koju očekuje posle referenduma, o svojim otvorenim i kritičkim javnim istupima, te o istraživačkim novinarima kao saborcima tužilaca u traganju za istinom

Tužilac Predrag Milovanović (foto: Marko Risović / Cenzolovka)

Predrag Milovanović, član Udruženja tužilaca Srbije, ujedno i izborni član Državnog veća tužilaštva, obeležio je proteklu godinu kad je u pitanju tužilaštvo.

Njegova optužnica u slučaju paljenja kuće novinara Milana Jovanovića dobila je prvostepenu sudsku potvrdu od dvojice sudija, a nije osporena ni u Apelacionom sudu koji je presudu ukinuo iz proceduralnih razloga.

Sasvim neuobičajeno za srpske prilike, stao je i na stranu novinarskog istraživanja u slučaju „Pandorini dokumenti“ i izložio se kritikama Višeg javnog tužilaštva.

Povodom ukidanja prvostepene presude, kojom su Dragoljub Simonović i još dvojica osuđeni na ukupno 12 godina i šest meseci zatvora, demonstrirao je ljudskost i uvažavanje društvenih okolnosti od kojih je srpsko pravosuđe neprimereno „operisano“:

„Žao mi je zbog Milana i Jele, oni su građani koji se ne razumeju u pravila postupka i verovatno je za njih ovo zbunjujuće i deprimirajuće. Takođe, žao mi je zbog svih vaših kolega koji su sa nestrpljenjem iščekivali ovu presudu. Ipak, ne treba gubiti nadu. Izgubili smo u prvom poluvremenu”, rekao je za Cenzolovku tužilac kad je, u kasnim satima, na Badnje veče, na sajtu Apelacionog suda objavljena poražavajuća odluka.

O kršenju zakonskih rokova apelacije, u ovom intervjuu izrazio se kritički, a Cenzolovka je njegovo mišljenje objavila neposredno pred izricanje odluke, u najavi intervjua:

„S obzirom na stepen ugroženih i povređenih prava oštećenih, kao i činjenicu da je prvostepeni sud u zakonom predviđenom roku izradio svoju odluku, iskreno sam očekivao da i drugostepeni sud na isti način odgovori izazovu tog predmeta, za kojim je postojala i još uvek postoji izrazita zainteresovanost javnosti, ali prvenstveno zbog toga kako bi Jela i Milan, koji su i osobe starije životne dobi, dočekali svoju pravdu. ’Rasplet’ je trebalo da usledi u razumnom roku, jer bi to učvrstilo poljuljano poverenje javnosti u rad pravosuđa.“

Nisam ni slutio da ću u istrazi doći do policajca i predsednika opštine

Cenzolovka: Advokati Simonovića i drugih najviše su, pokušavajući da obore presudu, insistirali na navodno nezakonito iznuđenom priznanju drugookrivljenog Mihailovića da mu je Dragoljub Simonović naručio napad na novinara. Mihailović je kasnije na suđenju povukao to priznanje. Do toga ne bi došlo da je sa njim sklopljen dogovor o priznanju krivice koji ste mu prvo ponudili. Zašto ste odustali od nagodbe?

Predrag Milovanović: Moja ideja, kao nekog ko je od početka, zajedno sa pripadnicima policije, „zasukao rukave“ u tom predmetu, bila je da „uvežem“ taj konspirativni lanac u jednu logičku celinu. Naime, od prvog saslušanja okrivljenog Aleksandra Marinkovića, koji je bacio „Molotovljev koktel“ na garažu povezanu sa kućom Milana Jovanovića, znao sam da on nije inspirator tog krivičnog dela, već da je on bio samo puki izvršilac nečijeg naloga, te da je nalogodavac neko s kim je oštećeni Milan Jovanović imao narušen odnos.

Postupak za ubistvo Ćuruvije vodi se protiv okrivljenih koji su bili pripadnici SDB-a iz tog vremena, pa je i ovde sasvim opravdano pitanje javnosti da li je u postupku bilo političkih i bilo kakvih neprimerenih uticaja

Tada nisam ni slutio da ćemo u nastavku postupka doći do jednog pripadnika policije i nekadašnjeg predsednika opštine, za koga se, shodno odluci prvostepenog suda, ispostavilo da je istinski „naručilac“ ovog amoralnog posla sa pobudom da zastraši oštećenog, kako bi ga odvratio da istražuje i piše za lokalni mediji, koji je pisao o brojnim zloupotrebama. Na taj način, on je, verovatno i ne razmišljajući o tome, stavio prst u oko celokupnoj novinarskoj branši, koja je prevashodno stala u odbranu svog kolege, ujedno braneći i elementarno ljudsko pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.

Već sam na jednom od održanih glavnih pretresa objasnio zašto nisam zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela sa Milovanovićem, ali je to, očigledno, promaklo prisutnoj publici. Moj stav je ostao nepromenjen. Ubeđen sam da bismo sada imali pravosnažne osuđujuće presude za prvookrivljenog Simonovića i četvrtookrivljenog Marinkovića da je tužilaštvo zaključilo sporazume sa Mihailovićem, ali i okrivljenim Novakovićem.

Uveren sam da smo kroz zaključene sporazume o priznanju krivičnog dela u zamenu za niže kazne okrivljenima Mihailoviću i Novakoviću, sve probleme sa vođenjem komplikovanog postupka protiv četvorice okrivljenih mogli da predupredimo, iako bismo se suočili sa reakcijom javnosti, za koju znam da prema tom potezu tužilaštva ne bi baš bila blagonaklona. Ali bismo sa tri pravosnažno presuđene stvari, u vidu osuđujućih presuda kao dokaza, u daljem toku postupka došli do „brže pravde“ za oštećene Jelu i Milana, koji to zaslužuju i koji pod stare dane na nju s nestrpljenjem čekaju.

Nije bilo krajnjeg razumevanja da se obezbedi brža pravda za Milana i Jelu

No, moji nadređeni, u hijerarhijski postavljenoj tužilačkoj organizaciji, bili su drugačijeg stanovišta. Nije postajala zainteresovanost da tužilaštvo preuzme „toliku“ odgovornost, te da se zaključi sporazum u jednom takvom predmetu koji je izazvao veliko negodovanje javnosti. Razumljivo, jer i u svetu postoje slučajevi gde javnost naprosto „vapi“ za održavanjem suđenja na kojima se „pretresaju“ sve pojedinosti slučaja u koji su upereni „reflektori“ građana.

Od mene je zahtevano podizanje optužbe prema svim okrivljenim sa predlogom najstrožih kazni koje je zakonodavac predvideo za to krivično delo. Pošto se nisam do kraja slagao sa tim konceptom, svojim pretpostavljenima sam izneo primedbu savesti da zatražim izricanje najstrožih kazni za okrivljenog Mihailovića i Novakovića, jer su svojim kazivanjem i priznanjima odlučnih činjenica konkretnog krivičnopravnog događaja, u bitnom doprineli da se otkrije ko je osmislio čitav slučaj. Bez njihovih iskaza, u nedostatku drugih ličnih i materijalnih dokaza, to je bilo nemoguće učiniti.

Tužilaštvo je sada organizovano po modelu sovjetske prokurature. Ustavne promene će ga depolitizovati

Cenzolovka: Dva meseca pre napada na Milana Jovanovića i Jelu Deljanin dogodio se težak napad na Željka Matorčevića, glavnog i odgovornog urednika portala Žig info. Za taj napad još niko nije kažnjen. Ko je odgovoran što deluje da će ostati nerasvetljen?

Milovanović: Strogo zakonski gledano, policija je zadužena za otkrivanje nepoznatih učinilaca krivičnih dela. Nisam upoznat sa detaljima konkretnog slučaja. Doduše, poznato mi je iz medija da je tu Drugo osnovno javno tužilaštvo u predistražnom postupku nastupalo proaktivno. Mislim da je vođen i postupak dokaznih radnji prema osumnjičenom, ali da nije bilo dovoljno dokaza da stepen sumnje preraste u opravdanu sumnju za podizanje optužbe prema okrivljenom, spram koga je vođena istraga, stoga je usledila odluka o odbačaju krivične prijave.

Ovo je jedan od onih slučajeva iz kojih je vidljivo da je stvarna podela posla između policije i tužilaštva, uprkos tome što dele podjednaku odgovornost za (ne)uspehe, posebno u određenim slučajevima koje javnost percipira kao „afere“, opterećena sistemskom boljkom, jer tužilaštvo ne poseduje efektivnu kontrolu nad radom kriminalističke policije. Tim fenomenom sam se već bavio i javno iznosio svoje mišljenje o tome, tako da se ne bih ovde ponavljao.

Ukratko rečeno, dok god se ne bude uspostavio efikasniji mehanizam međusobne saradnje tužilaštva i policije, u tim takozvanim osetljivim predmetima, uvek će biti prebacivanja odgovornosti sa policije na tužilaštvo i obrnuto, a ostajaće neprijatan osećaj građana da institucije ne obavljaju svoj posao, što šteti ugledu oba ova državna organa.

OPRAVDANO JE PITANJE JAVNOSTI DA LI JE U POSTUPKU ZA UBISTVO ĆURUVIJE BILO NEPRIMERENIH PRITISAKA

Cenzolovka: Kako ocenjujete proces za ubistvo Slavka Ćuruvije? Mora li toliko da traje?

Predrag Milovanović: Moram unapred da se ogradim jer saznanja koja imam u vezi sa tim procesom imam samo iz medija. Kao profesionalcu može samo da mi bude žao što postupak nije okončan ranije, jer protok vremena nikada nije saveznik u krivičnim postupcima.

Kao građanin, pre svega saosećam sa porodicom gospodina Ćuruvije, zato što do današnjeg dana nisu dobili odgovor od države – ko je kriv za njegovo ubistvo, a ponajpre njegova porodica to zaista zaslužuje.

Takođe, opšte je poznata činjenica da se postupak vodi protiv okrivljenih koji su bili pripadnici Službe državne bezbednosti iz tog vremena, mislim i JSO, pa je i ovde sasvim opravdano pitanje javnosti da li je u postupku bilo političkih i bilo kakvih neprimerenih uticaja.

Nisam našao dokaze za povezivanje napada na Matorčevića i Jovanovića

Cenzolovka: Svojevremeno ste mi rekli da ste imali ideju da sa slučajem paljenja kuće Milana Jovanovića uvežete i napad na Matorčevića, jer su jasno povezani – sračunati da zaustave novinarsku istragu korupcije u Grockoj. Šta vam je bila ideja i zašto je niste sproveli?

Milovanović: Da, sećam se da sam vam u jednom neformalnom razgovoru, dok smo čekali u hodniku ispred sudnice, nešto spomenuo s tim u vezi. Zaista vam dugujem malo duže pojašnjenje.

U toku „stvaranja“ slučaja, u njegovoj najranijoj fazi provera različitih informacija, do mene, kao postupajućeg tužioca, dopro je glas da su ta dva napada povezana, te da je napad na gospodina Matorčevića bio uvertira koja je prethodila paljenju kuće gospodina Jovanovića. To mi je zvučalo logično i delovalo je da tu postoji spona, s obzirom na to da je gospodin Matorčević glavni i odgovorni urednik internet portala Žig info, kome je materijale svog istraživačkog rada dostavljao Milan Jovanović.

Zbog toga sam se zainteresovao da probam da rasvetlim i taj deo slučaja. Međutim, koliko god da sam „upinjao“ da složim taj mozaik do kraja, sve je to na moju veliku žalost ostalo na nivou indicija, jer nisam uspeo da pribavim niti jedan dokaz koji bi potkrepio tu tvrdnju. Čak sam i u istrazi prilikom saslušanja okrivljenih Bojane Šijački Cvetković, Aleksandra Marinkovića, Igora Novakovića i Vladimira Mihailovića, koji su dobrano doprineli svojim iskazima „izgradnji“ predmeta, nastojao da doznam i taj deo slagalice, ali neki od njih nisu imali saznanja o tome.

Jedino sam osetio profesionalni pritisak

Cenzolovka: Istraga, hapšenje i suđenje Simonoviću ostali su pod pečatom, pod senkom nezakonitog političkog mešanja predsednika Aleksandra Vučića, koji je iz Davosa „hapsio“ Dragoljuba Simonovića. Da li vam je ovo političko mešanje pomoglo ili odmoglo, kakav je uticaj imalo na procesuiranje napada na novinara?

Sa aspekta podele vlasti, nedopustivo je da zakonodavna vlast ima supremaciju nad sudskom, kao što sada deluje u nekim slučajevima izbora sudija i tužilaca

Milovanović: Bio sam ispred malog ekrana kada je predsednik Republike pred kamerama saopštio javnosti činjenicu da su policija i tužilaštvo uspeli da rasvetle krivičnopravni događaj, koji je tih meseci potresao našu javnost. Moram priznati da je u svim društvima i civilizacijama, to donekle i normalno, odnosno da imate predstavnike javne vlasti koji pokušavaju da se izbore za određeni javni prostor. Prema tome gajim jednu vrstu razumevanja, uz ogradu da bi to možda trebalo raditi malo umešnije, uz poštovanje uzusa normiranih zakonodavstvom.

Pre svega, tu mislim na prezumpciju nevinosti, jer je u tom trenutku poslata poruka koja je neprimerena prema onima koji su deo krivičnog postupka. Članom 3 Zakonika o krivičnom postupku jasno je definisano da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Stavom 2 istog tog člana kaže se da su državni i drugi organi i organizacije, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja, javne ličnosti, dužni da se upravo ovoga pridržavaju, odnosno da poštuju prezumpciju nevinosti svakog građanina i da svojim javnim izjavama o postupku ne povređuju prava okrivljenog.

U svakom slučaju, nakon obraćanja javnosti predsednika Republike, dobio sam još jedan momenat u tom postupanju, budući da je taj predmet za jednu stepenicu više vinut u žižu javnosti. Normalno je da osetite još jedan vid profesionalnog pritiska.

Uglavnom, pošto sam bivši košarkaš, a ujedno i košarkaški sudija koji je dve decenije sudio košarku i delio pravdu na utakmicama naše Prve lige najboljim srpskim klubovima, u sportu sam naučio da se nosim sa različitim vidovima pritisaka, tako da sam to iskustvo sa košarkaških terena pretočio u sudnicu, znajući da je to samo podstrek, te da, ako se na valjan način usmeri, ni rezultat neće izostati.

Cilj mi je podizanje reputacije tužilaštva

Cenzolovka: Delujete kao individualac u tužilaštvu. U programskom, izbornom pismu kojim ste se kandidovali za člana DVT i izabrani, u prvoj rečenici ste napisali da smo „svedoci opšteg trenda urušavanja institucija“. Da li zbog individualnih javnih istupanja osećate političke pritiske u svom radu i zalaganju da tužilaštvo postane nezavisno?

Milovanović: Možda sam na vas ostavio takav utisak, verovatno zato što sam javno spreman da iznosim i branim svoje stavove o problemima u javnotužilačkoj organizaciji, s tim da to činim isključivo sa sociološko-fenomenološkog aspekta, trudeći se da iz mog ugla ponudim i neka rešenja za unapređenje rada tužilaštva.

Da je u javnotužilačkoj organizaciji bilo više razumevanja i da su mi „dozvolili“ da sa Mihailovićem i Novakovićem sklopim sporazume o priznanju krivice u zamenu za niže kazne, došli bismo do „brže pravde“ za Jelu i Milana

To ne radim „propagandistički“ zarad lične promocije, a što mi se spočitava u izvesnim krugovima, jer je danas „lakše staviti povez preko očiju i ruke preko ušiju“, te oćutati neke stvari koje se dešavaju oko nas, nego ih komentarisati iz jedne vrlo nezavidne pozicije, gde vam je potrebno odobrenje nadređenog da istupite u javnosti.

Istupam u javnosti isključivo sa ciljem podizanja reputacije i rejtinga javnotužilačke organizacije. U svojim izjavama stalno ponavljam da su institucije društvene tvorevine koje pripadaju svim našim građanima. Institucije se urušavaju zato što su građani izgubili poverenje u njih, pa zbog toga nisu spremni da ih brane od konstantnih ataka političara.

Klima nepoverenja između institucija i građana nije stvorena u minulom periodu, već je stvarana decenijama. Ona je odraz društveno-političkih okolnosti u našoj zemlji, ali i ukorenjene autoritarne tradicije, proistekle iz našeg, još uvek dominantnog patrijarhalnog modela porodičnog odgoja, koji neguje „čvrstu figuru“ pater familiasa kao opšteprihvaćen obrazac ponašanja i vrednosni orijentir mnogim naraštajima naših građana.

Prosečan građanin u Srbiji razmišlja vrlo jednostavno. S pravom se pita šta će nam institucije i komplikovane procedure, kada imamo pojedince koji mogu mnogo lakše da donose odluke i upravljaju. Međutim, procedura služi da iskontroliše pojedince koji se „otrgnu“ kontroli, stoga treba težiti vladavini prava, a ne ljudi, o čemu je još davno pisao Aristotel.

Moje zalaganje za nezavisnost javnog tužilaštva, što je izvorna ideja Udruženja tužilaca Srbije, za koju se ono bori 20 godina, od osnivanja, nosilo je sa sobom samo „pritisak“ sučeljavanja sa neistomišljenicima. To je normalno za jedan demokratski proces u kome se iznose različite ideje.

Utisak mi je da ta ideja sazreva u našem društvu, te da predstojeće ustavne promene predstavljaju iskorak u tom pravcu. Nijedna vladajuća elita do sada nije želela da se odrekne vlasti da bira u parlamentu sudije i tužioce, jer je oduvek smatrala to kao svoje „ekskluzivno“ pravo, zato ovo vidim kao ključan korak unapred ka nezavisnom tužilaštvu.

Istraživački novinari drže „ključeve“ političke odgovornosti

Cenzolovka: Kako vidite saradnju novinara i tužilaštva koje je kažnjavano zbog nedostavljanja informacija od javnog značaja? Da li su istraživački novinari i tužioci prirodni saborci iako to sada ne deluje tako?

Milovanović: Vaša koleginica Senka Vlatković Odavić je svojevremeno uradila intervju sa italijanskim specijalnim tužiocem za borbu protiv mafije, gde joj je on izjavio da se u Italiji tužioci „bore za mikrofon“ kako bi došli do izražaja u javnom prostoru. Apostrofiraću njegovu rečenicu, koju nikada neću zaboraviti – ukoliko tužioci ne budu govorili, taj prostor će iskoristiti „kriminalci“. Poruka je više nego jasna.

Nesporno je da su istraživački novinari naši saborci, budući da svi mi tragamo za istinom

Zar nije u interesu javnosti da tužilac prvi govori i iznese najpouzdanije činjenice do kojih je došao i koje u tom trenutku može da podeli sa javnošću, a da ne ugrozi dalji tok istrage, kako se u javnom diskursu ne bi stvarale različite „teorije zavere“ koje posle užasno kontaminiraju javni etar. Naravno, za to je potrebno obostrano poverenje i integritet i jednih i drugih.

Nesporno su istraživački novinari naši saborci, budući da svi mi tragamo za istinom. Jedina prednost koju oni imaju u odnosu na nas, jeste ta što za njih ne važe pravila Zakonika o krivičnom postupku, koji propisuje stroge procedure za tužioce.

Istraživački novinari zauzimaju značajnu ulogu u našem društvu, jer oni svojim radom drže „ključeve“ političke odgovornosti, s obzirom na to da svojim pisanjem mogu da utiču na kreiranje javnog mnjenja, pa samim tim i na mišljenje birača koje potom oni iskazuju na izborima. Ipak, i njih obavezuje kodeks novinarske etike i profesije, tako da ne bi smeli iznositi neistinite i neproverene činjenice.

PREDLOŽENE USTAVNE PROMENE SU RASKRISNICA ZA PRAVOSUĐE

Cenzolovka: Za nepunih mesec dana imaćemo referendum o ustavnim promenama. Da li će predložene ustavne promene doprineti nezavisnosti tužilaštva?

Milovanović: U pogledu rešenja koja se tiču tužilaštva, ustavotvorac se potrudio da ih približi međunarodnim standardima. Današnje ustrojstvo naše javnotužilačke organizacije odgovara modelu sovjetske prokurature, ali će promenama Ustava, javnotužilačka organizacija uskočiti u savremenije odelo, šiveno po meri nove uloge tužioca.

Istakao bih tri ključne stvari koje su evolutivni iskorak u odnosu na dosadašnja rešenja: depolitizacija pravosuđa, emancipacija tužilaca kroz jačanje njihove lične autonomije i ublažavanje krute hijerarhije tužilaštva u vidu slabljenja moći republičkog javnog tužioca, koji se nalazi na vrhu tužilačke piramide.

Najilustrativniji primer koji odslikava potrebu za depolitizacijom pravosuđa, a posebno tužilaštva, dešava nam se ovih dana pred očima. Naime, prethodni saziv Državnog veća tužilaca je još 2018. godine utvrdio listu kandidata za izbor 30 javnih tužilaca koju je uputio Vladi RS. Vlada je po Ustavu bila dužna da selektira i predloži kandidate za izbor Narodnoj skupštini. Međutim, Vlada taj predlog nikada nije uputila Narodnoj skupštini, već je on ostao „zarobljen“ u nekoj fioci, iz koje je skoro ugledao svetlost dana, ali ne tako što je bio upućen na očekivanu adresu kako bi o njemu bilo odlučeno, već je vraćen Državnom veću tužilaca koje je moralo da poništi konkurs iz 2018. godine, te da raspiše novi za ista ta mesta.

Zbog ovakve odluke Vlade, posle Nove godine, skoro jedna trećina javnog tužilaštva u Srbiji naći će se u „vanrednom“ stanju. To se nikada ne bi dogodilo da je ceo proces izbora u tužilačkom savetu. Zato nam je u tom delu potrebna promena Ustava da bi se taj proces odvijao kao meritokratski, a ne kao politički proces. Bilo je i primera da narodni poslanici, bez ikakvog objašnjenja, ne izaberu neke od predloženih kandidata za javne tužioce, zamenike javnih tužilaca i sudije. To je stvaralo utisak supremacije zakonodavne vlasti nad sudskom vlašću, što je nedopustivo sa aspekta podele vlasti.

Cenzolovka: Koja rešenja su najvažnija?

Milovanović: Ubeđen sam da ćemo, ukoliko bude pozitivnog izjašnjavanje građana na referendumu, dobiti „emancipovanog“ javnog tužioca „sa licem“, daleko vidljivijeg, pa samim tim i odgovornijeg za svoj rad (važećim Ustavom zamenici nisu posednici funkcije, već su punomoćnici javnog tužioca od koga deriviraju ovlašćenja). Oni neće moći više da se sakrivaju iza leđa svojih rukovodilaca, niti će starešine tužilaštva moći da preuzimaju njihove zasluge u radu kao svoje. Uveren sam da će personalno uzdizanje pojedinaca, uzdići i reputaciju tužilaštva kao kolektivnog organa.

Istakao bih kao bitno to što, iako tužilaštvo zadržava hijerarhijsku strukturu, vrhovni javni tužilac više neće predsedavati Visokim savetom tužilaštva, što je jedna od važnih poluga moći sadašnjeg republičkog javnog tužioca. Danas ta funkcija koncentriše isuviše moći na način da vodi ka komandnoj, umesto ličnoj odgovornosti svakog ponaosob u javnotužilačkom sistemu.

Cenzolovka: Šta je problematično?

Milovanović: Jedno od rešenja se odnosi na sastav Visokog saveta tužilaštva, koji će imati jedanaest članova, a samo pet članova su javni tužioci. U sastav ulaze i vrhovni tužilac, ministar pravde, a preostala četiri člana su istaknuti pravnici.

Ovakav sastav veća u kome značajnu većinu imaju izborni članovi iz redova javnih tužilaca nije u suprotnosti sa međunarodnim standardima, no i dalje stoji razlog za isključivanje vrhovnog tužioca iz sastava tužilačkog veća zbog njegovog hijerarhijskog uticaja, koji bi ometao slobodno odlučivanje profesionalne komponente ovog tela.

Kada je reč o ministru pravde, razlog isključenja bio bi to što politička ličnost u savetu može da ugrozi utisak o političkoj neutralnosti ovog tela, ali je i ovde napravljen ustupak jer ministar pravde neće moći da odlučuje u disciplinskim postupcima protiv tužilaca, odnosno biće mu sužene nadležnosti.

Ustavotvorcima se može zameriti i to što se, u slučaju da se u Skupštini ne postigne kvalifikovana većina od tri petine poslanika, izbor vrhovnog javnog tužioca poverava petočlanoj komisiji koju čini predsednik Narodne skupštine, zaštitnik građana, predsednik Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i predsednik Ustavnog suda, a oni se biraju u Narodnoj skupštini na način koji otvara vrata političkom uticaju. S obzirom na to, stiče se utisak da bi vladajućoj većini, umesto da traga za kompromisom i teško dostižnom kvalifikovanom većinom u Skupštini, „primamljivo“ bilo da sve prebacuje na anti-deadlock mehanizam koji pak obezbeđuje neku vrstu političkog uticaja.

Bez obzira na zamerke, kada postavimo stvari na tasove Justicijine vage, nedvojbeno, po mom mišljenju, pretežu razlozi koji čine ova rešenja boljim od dosadašnjih. Slobodno se može reći da ovaj referendum predstavlja svojevrsnu raskrsnicu. Jedan put vodi održanju trenutnog stanja stvari i on vodi u prošlost, dok je drugi put, put evolucije i modernizacije čitavog sistema. Zapravo, izmenama Ustava bismo dobili solidno utemeljen normativni oslonac na osnovu koga bi trebalo dalje da menjamo individualnu svest i kolektivno biće čitave javnotužilačke organizacije, koja bi samo na taj način mogla da odgovori izazovu vremena.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend