11. avg 2022.

Medijska babaroga (2): O jednoj moralnoj panici i invaziji s Marsa

Da li su to masovni mediji „novi bogovi” kojima se klanjamo kao svemoćnima? Krajnje je vreme da prestanemo sa tom odurnom praksom preterivanja. Posebna ironija i slepilo je u tome što se katastrofička laprdanja o opasnosti medija najčešće prenose – putem medija! Svaki zaludni analitičar koji seiri nad zlikovačkim medijima će to najčešće učiniti u TV studiju. Da li se i ti osećaš zloupotrebljeno, draga čitateljko?

Hajdemo još jednom. U našem, ali i belosvetskom društvu, isuviše često se drobi o sveprisutnom uticaju masovnih medija (i masovne kulture) na građane ili na prosečne Petre Petroviće sa uplatnica. A u čemu je tačno problem s tim? I da li je zaista van pameti ako komotno smatramo da ljudi gutaju medijske sadržaje kao sumanuti, i zatim se ponašaju u skladu sa progutanim kontentima? 

Pa zapravo jeste. I van pameti, kao i relativno opasno. Jer ako ne znamo stvarne uzroke određenih društvenih problema – nećemo umeti ni da ih rešimo. Ali ćemo zato izdašno cenzurisati masovne medije. I u tom grmu leži poreklo ove popularne žvake. 

Od kada je moderne društvene nauke, „uticaj medija na…” bila je omiljena istraživačka tema. Naime, empirijski velikan u sociologiji Paul Lazarsfeld sa Univerziteta Kolumbija je još tridesetih godina, ili pre čitavog stoleća, detaljno ispitivao kako to medijski sadržaji (i propaganda, o čemu smo takođe pisali) utiču na formiranje političkih stavova u populaciji. 

Tada je aktuelna medijska babaroga bio radio, a posebno zapaljivi govori Adolfa Hitlera na istom (uzgred, sam Lazarsfeld bio je Jevrejin koji je u Ameriku izbegao iz Austrije, te lično zainteresovan za ovo pitanje). 

Međutim, uprkos popularnim smatranjima i pritajenim priželjkivanjima, Lazarsfeld je legendarno pokazao da masovni mediji tu jednostavno ne igraju veliku ulogu. Kako to? Pa, ljudi zaista saslušaju šta radio ili masovni mediji imaju da im kažu. Ali na njihove izborne, političke i ostale stavove mnogo više utiču tzv. „lideri mišljenja”, odnosno srodnici, prijatelji, lični idoli, i razni uzori i ugledni pojedinci iz njihove zajednice. Dakle, uticaj roditelja, starije braće i sestara, istaknutih suseda, učitelja i sveštenika mnogo je veći od famoznog uticaja medija. Da li se nešto promenilo i zašto nije? 

Rat svetova 

A šta ćemo sa omiljenim primerom o zlokobnom uticaju medija iz ovog doba, i koji je dospeo u gotovo sve udžbenike iz sociologije i posebno medijskih studija? Reč je o emitovanju radio-drame Rat svetova H. G. Velsa, a koju je onaj Orson Vels podlački adaptirao tako da zvuči kao informativni program, odnosno izveštaj sa terena uživo. Pa su tog 30. oktobra 1938. godine građani Amerike navodno tumarali ulicama u paničnom strahu od invazije s Marsa? Ne govori li to koliko smo umobolno lakoverni, beslovesni, i podložni? 

Tzv. teorija o uticaju medija jedna je od najodbačenijih teorija u modernim društvenim naukama. Pa ipak, ona je jedno od najpopularnijih razmišljanja na temu medija na ulici, na pijaci, u kafani ili frizerskom salonu

Zapravo, i ovo je bio primer koji potvrđuje pravilo o relativno oskudnom uticaju medija. Jer, uprkos kolektivnom pamćenju (koje i te kako ume da pogreši), ništa zaista nije bilo tako dramatično kako se pripoveda. Uzgred, ako je to važno (a nije), ovaj sociolog i kolumnista je i lično posetio mesto na koje su navodno sleteli Marsovci iz Velsove radio-drame, izvesni Grouvers Mil u Nju Džersiju. I, u pitanju je jedan čarobni i zeleni proplanak pored prelepog jezera, sa tablom koja obeležava taj čuveni i kultni ne-događaj iz istorije medija.

Jer, kako su pokazala potonja istraživanja celog slučaja, prvo, većina američkih građana uopšte nije slušala ovaj Velsov šou-program. Drugo, svi oni koji su ga slušali od početka, odmah su razumeli da je u pitanju izmišljotina ili fikcija (zato što je na početku emitovanja to bilo i rečeno). Treće, većina onih koji su slušali „od sredine” ubrzo je provalila da je reč o radio-drami, a ne o stvarnim vestima ili izveštaju sa terena. I, četvrto, čak i oni koji to nisu skapirali, ipak nisu izašli na ulicu sa oružjem okrenutim ka neprijatelju ili zvezdama. Već su pristojno pozvali komšije i najbližu policijsku stanicu na telefon, te mirno priupitali o čemu se zapravo radi. 

Niti je bilo rasprostranjene panike, a još manje masovne histerije. Ali je zato bilo moralne panike zbog, pogađamo, uticaja medija. 

Svako ko je hronično zaplašen uticajem masovnih medija tada će reći da se vremena menjaju. I da su masovni mediji prisutniji, vizuelniji, interaktivniji, a samim tim i uticajniji nego ikad. Verovatno jesu, ali istraživački podaci opet ne idu u prilog hipotezama o zlom i naopakom uticaju medija. 

Naime, administracije prokleto svakog konzervativnog predsednika Sjedinjenih Američkih Država lopatama sipaju ogromne količine novca u džepove društvenih naučnika i istraživača, samo da bi ovi utvrdili da nasilni ili horor filmovi proizvode nasilje, ili da erotika i pornografija proizvode blud i nemoral. Jer, cenzura je majka svake konzervativne uprave. Ali je u ozbiljnim društvima (poput američkog) za cenzuru ipak potreban dovoljno dobar ili bar naučni razlog. 

Kao i u primeru (izmišljene) „panike” zbog Rata svetova Orsona Velsa, mi želimo da poverujemo da su ljudi „pod uticajem medija” nesuvisliji i tupaviji nego što zaista jesu – zato što mi tada ispadamo pametniji

I, ništa! Nula, zero, ništica. Rezultati su svaki ubogi put bili tanki, na granici sa nikakvim. Džaba smo krečili, odnosno coktali i kršili prste zbog sadržaja na televizoru, te derali grlo u kampanjama po ukusu sredovečne gospode i gospođa zblanutih pred „današnjom omladinom”. Novine, bioskopi, televizija i interneti naprosto nemaju toliki uticaj na čoveka i njegovo ili njeno ponašanje. Nasilni filmovi, muzika ili video-igre ne proizvode ubice, nasilnike, rasiste i seksiste. To jest, ovi ljudi su unapred ili već bili skloni nasilju, rasizmu i seksizmu. 

Pa ipak, cenzori iz Američke filmske asocijacije (MPAA) i danas prebrojavaju svaku golu zadnjicu i bradavicu na filmu, te ovako dodeljuju ona čuvena rangiranja ili etikete (PG, PG-13, R, NC-17). Uzgred, istraživanja pokazuju da je cenzura izraženija za scene seksa, nego za scene nasilja (originalni Kodeks iz tridesetih godina prošlog veka zabranjivao je: „bogohuljenje, golotinju, trgovinu drogama, seksualne perverzije, belo ropstvo, rasno mešanje, polne bolesti, scene rođenja deteta, polne organe deteta, ismevanje sveštenstva, i svesnu uvredu nacija, rasa ili vera”). 

Najzad, ukoliko istraživanja i zdrav razum (po)kazuju da nasilan film ili mizogini muzički spot nisu stvorili nasilnika ili seksistu, zašto ista logika ne važi i za – vesti, odnosno za informativni program?

Rat s medijima

Kritika masovnih medija postoji od kada je masovnih medija. Bez obzira na to da li se radi o dečurliji koja čita stripove, omladini koja sluša hevi-metal ili o mužjacima kojima se ponos diže na akcioni film, kad se već ne diže na gospođu – određeni sadržaji masovnih medija predstavljaju se kao pretnja po društveni poredak. 

I sad, kada su crnci i žene izborili kakva-takva prava i živote vredne življenja, najnovija babaroga su stereotipni, rasistoidni ili seksistički sadržaji u popularnoj kulturi, od Pepea le Tvora do Damba, pa se oni retroaktivno otkazuju.

Ali, u čemu je razlika između modernih jahača na mazgi političke korektnosti od konzervativnih moralista i vatikanskog Indeksa zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), na kojem se nalaziše i Dekart, Kepler, Kant i Volter? 

Džaba smo krečili, odnosno coktali i kršili prste zbog sadržaja na televizoru, te derali grlo u kampanjama po ukusu sredovečne gospode i gospođa zblanutih pred „današnjom omladinom”. Novine, bioskopi, televizija i interneti naprosto nemaju toliki uticaj na čoveka

Zato što i jedne i druge popaljuju iste i drevne predrasude o ljudskoj prirodi. Stavovi o tome da većina članova društva predstavlja zombifikovanu masu koja ne ume da misli svojom glavom, pa joj u tome treba pomoći. Po sopstvenom ukusu za prikladno, pristojno i kulturno, naravno. 

Ideja da filmovi, muzički spotovi, pornografija, video-igre ili rijaliti programi imaju ogromnog uticaja na ljudske misli, vrednosti i stavove, tzv. teorija o uticaju medija, jedna je od najodbačenijih teorija u modernim društvenim naukama. Pa ipak, ona je jedno od najpopularnijih razmišljanja na temu medija na ulici, na pijaci, u kafani, u frizerskom salonu ili automehaničarskoj radnji. 

Koliko god ta flatulencija mozga delovala suludo samo ako malčice uključimo zdrav razum. Jer, zaista, da li je dovoljno da pogledamo neki nasilan film i da odmah zaboravimo da drugo ljudsko biće oseća bol? Dovoljno je da pogledamo pornić, pa da koleginice sa posla ili drugarice iz razreda tretiramo jedino kao prostor za smeštanje svog spolovila? Naravno da ne. Nema tog filma ili muzičkog spota koji je toliko uticajan, koliko god u sebi imao krvi, a nemao odevnih predmeta.

A zašto je onda sve to džangrizanje toliko neodoljivo privlačno? Jednostavno, zato što volimo da mislimo da su svi oko nas – praznoglavi. Da svi drugi ljudi poseduju karfiol tamo gde anatomi obično pronalaze mozak. Drugim rečima, u svakom cipelarenju medija kao vaskolikog zlog i naopakog, počivaju izvesni elitizam, taština i arogancija. Mediji uvek utiču na Njih, na Druge, na Masu, dok smo Mi ti koji smo medije prozreli ili smo volšebno zaštićeni od njihovog uticaja. Mediji centrifugalno, i bez omekšivača, ispiraju jedino tuđe i druge mozgove. 

A stvarnost ne izgleda i stvari ne funkcionišu tako. Kao i u primeru (izmišljene) „panike” zbog Rata svetova Orsona Velsa, mi želimo da poverujemo da su ljudi „pod uticajem medija” nesuvisliji i tupaviji nego što zaista jesu – zato što mi tada ispadamo pametniji. Osećamo se bolje u sopstvenoj koži, pa lakše zaspimo posle. 

Svi koji zagovaraju tezu o nadnaravnom uticaju medija na ljudske umove, duboko u sebi veruju da (drugi) ljudi u lobanjama nemaju um, već plastelin. I to je onaj istinski opasan ili kvaran sadržaj zlomisli o takozvanim zlim medijima. 

Jer, pre masovnih medija, omladinu i pristojne građane su već „kvarile” Gojina „Gola Maja” (1797), Maneova „Olimpija” (1863) ili Dišanova „Fontana” (1917). I pozorište i ljubavni romani. Za Platona je i Homer bio moralno problematičan, jer bogove predstavlja neozbiljno. Verovatno je i u starom Egiptu neko isto ovako krivio prokleti papirus, zato što su deca nestašnija nego obično. 

Doduše, omladinu je kvario i Sokrat, „izmišljajući nove bogove” usput. Pa su ga Atinjani ubili. Da li su to masovni mediji „novi bogovi” kojima se klanjamo kao svemoćnima? Krajnje je vreme da prestanemo sa tom odurnom praksom preterivanja. Najzad, posebna ironija i slepilo je u tome što se katastrofička laprdanja o opasnosti medija najčešće prenose – putem medija! Svaki zaludni analitičar koji seiri nad zlikovačkim medijima će to najčešće učiniti u TV studiju ili u štampanom autorskom tekstu. Dođavola, draga čitateljko, i ovo što trenutno čitaš je nekakav medij. Da li se osećaš zloupotrebljeno?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend