31. maj 2021.

Medijske veze i uzroci: Umro Šekspir, pa šta?

U kakvoj vezi (ni)su vakcine, Vilijam Šekspir i Nikolas Kejdž?

Ilustracija: Milan Dog

Vest na N1 je glasila ovako: „Preminuo Vilijam Šekspir, prvi muškarac koji je primio vakcinu protiv korone“. Uzgred, naravno da su Britanci prvo vakcinisali jednog Šekspira. Na sličan način, o tom nemilom i nedragom događaju izvestili su i ugledni mediji poput BBC-ja ili Njujork tajmsa.

Izvesni Bil Šekspir (81) preminuo je od moždanog udara, njegova smrt nije imala nikakve veze sa koronavirusom, niti sa vakcinom, i čovek je do kraja života bio ponosan i ostao zahvalan na prilici da se (prvi) vakciniše.

Međutim, ko još čita dalje od naslova vesti po internetima? A ova klikabilna i nebitna (iako istinita) vest mnogo je štetnija po javno zdravlje od koristi ili javnog interesa da, eto, saznamo nešto o smrti ove nepoznate osobe sa poznatim imenom i prezimenom.

Kako to? Pa tako što će naš prosečni Džo Džouns ili Petar Petrović sa uplatnice prirodno zaključiti da je Šekspir preminuo zbog vakcine.

Na svetu se događa toliko mnogo stvari odjednom, da će se nužno dogoditi i mnoge slučajnosti. Broj srebrnih ili „metalik“ automobila na ulici može se povećavati istovremeno sa rastom naše plate. Dok smo bili deca, broj serija na televiziji povećavao se istovremeno sa našom visinom ili rastom. Broj kraft ili zanatskih piva u ponudi kafana u Srbiji verovatno raste zajedno sa BDP-om (ili spoljnim dugom) naše Republike. A opadanje broja gusara na svetu, praćeno je porastom globalne temperature.

Međutim, kvaka je u tome da ovo ne znači da veća konzumacija zanatskog piva prouzrokuje rast BDP-a u zemlji, baš kao ni da nestanak gusara uzrokuje globalno zagrevanje. A pravimo li tu razliku?

Kada su neke dve stvari povezane, statističari to nazivaju korelacijom. Ali, kao što se uporno ističe na svakom prokletom fakultetskom kursu iz metodologije – korelacija ne znači kauzaciju, odnosno korelacija ili veza nije uzročnost ili uzrok.

O tome se drobi uporno, koliko i bezuspešno. Jer, ljudi su životinje koje pričaju priče, a ne životinje koje rešavaju zadatke iz logike i matematike. Od rođenja urođeno tragamo za obrascima, uzrocima i objašnjenjima, odnosno pričamo, konstruišemo ili pak izmišljamo zašto se stvari uopšte dešavaju. Zato što svako voli dobru priču. Još od kada su, videvši da se na nebu skupljaju oblaci, vračevi plesali oko totema da bi „izazvali“ kišu – a saplemenici im poverovali da je njihov ples prouzrokovao kišu – mi, ljudi, brkamo korelaciju i uzročnost.

Samo zato što su dve pojave u nekakvoj vezi tokom vremena, to ne znači da jedna uzrokuje drugu. I, neobično važno je da se to ponavlja iznova i stalno. Studentima novinarstva, podjednako kao i novinarima i urednicima medija

Logičari odavno znaju za tog gremlina u ljudskom umu. I tu logičku grešku zovu Post hoc, ergo propter hoc („Posle ovoga, dakle zbog ovoga“). Latinski rogobatno, ali i zgodno da zadivite prijatelje u kafani. Suština je u mentalnoj grešci u koracima, prema kojoj zato što jedna stvar (Y) dolazi posle druge stvari (X) smatramo da X predstavlja uzrok za Y. Dakle, ples (X) je uzrok kiše (Y).

Ili, ako peremo zube pre odlaska na posao, pa smatramo da idemo na posao zato što smo oprali zube. Iako je istina obrnuta – peremo zube zbog odlaska na posao (ili zbog nekog trećeg faktora, higijene, zdravlja ili navike).

Slična logička greška je i Cum hoc, ergo propter hoc („Sa ovim, dakle zbog ovoga“). U pitanju su oni slučajevi u kojima se dve stvari dešavaju paralelno jedna sa drugom, kao u primeru sa gusarima i globalnim zagrevanjem, pa iznova pomislimo da jedna uzrokuje drugu. A ono šipak.

Logika svakodnevnog i medijskog života

Ukoliko sve ovo deluje isuviše formalno logički, pa i naivno i sujeverno tupavo, razmislimo dvaput. Primera kada i sami ovako logički zabrljamo u svakodnevnom životu je tušta i tma. Odjednom je zahladilo i zaboli nas koleno. Pa zaključimo da nas koleno boli upravo zbog ove „promene vremena“. Ili zaradimo glavobolju, pa pomislimo da je to zbog famozne promaje u autobusu od juče.

U istoriji, ljudi su smatrali da i kugu i malariju prouzrokuje tzv. noćni vazduh, pošto su videli (i povezali) da se više razbolevaju osobe koje predveče ili noću izlaze napolje. Tek kasnije se pokazalo da su oni stvarni uzroci bili pacovi i komarci (a ne vazduh), kao životinje ili prenosioci koji su takođe aktivniji noću.

Zatim, prosjaku smo dali neki novac, i sutradan smo dobili povišicu ili čuli neku dobru vest („benigno je“). Tada prirodno pomislimo – mora da je to zato što smo pomogli prosjaku. Verovanje u „karmu“, da se „dobro dobrim vraća“, da „ništa nije slučajno“, sve su to utešni izrazi iste logičke greške, kao i kada nam se ostvari želja, pa to pripišemo duvanju svećica na torti ili zvezdi padalici. Ili, pomislimo na roditelje, pa nas majka ubrzo zatim nazove na telefon, i mi udobno zaključimo da nas je pozvala zato što smo pomislili na nju. Položili smo ispit noseći omiljenu majicu ili srećnu olovku, pa sujeverno smatramo da smo položili zbog te majice ili olovke.

Da li to onda trošenje javnog novca na nauku i tehnologiju prouzrokuje samoubistva vešanjem? Veća upotreba margarina u kuhinji izaziva češće razvode braka? A nekomercijalni letovi u svemir proizvode brojnije doktorate iz sociologije? Ne, nipošto. Ove primere je potpuno nasumično odabrao algoritam. Ali svi oni čine zgodnu vest koja se „sama piše“, zar ne?

I jedan Majkl Džordan je tokom cele NBA karijere nosio svoj „srećni šorts“ ispod onog zvaničnog (i lansirao modu dužih šortseva). Tokom 2005. i 2006. godine uvećana upotreba ajpoda bila je povezivana sa uvećanim stopama krađe i kriminala, i tako i tome bizarno slično. A sve su to primeri korelacije, ali ne i uzročnosti. Jedno naprosto nije prouzrokovalo drugo.

Ili, u Srbiji, navodno uvećana stopa obolevanja i/ili smrti od kancera nakon 2000. korelacijski se komotno povezuje sa famoznim osiromašenim uranijumom ili sa NATO bombardovanjem 1999. godine. Iako i tu takođe ne postoji nikakva uzročna veza ili kauzalnost, kako o tome izuzetno, hrabro (i krajnje jeretički) svedoči profesor Zoran Radovanović.

Samo zato što možda imamo više kancera nakon 1999. godine, bar u poređenju sa ranijim dobom ili sa drugim evropskim državama, ne znači da je to slučaj zbog bombardovanja 1999. Već zbog, recimo, zapuštenog zdravstva, odsustva prakse preventivnih skrininga, komparativno visokog broja pušača i ljudi sa prekomernom telesnom težinom, pa čak i dužeg životnog veka i slično.

Tu na mentalnu scenu stupaju masovni mediji, a koji svojim pričama često prihranjuju i zalivaju ovakve logičke greške. I tada zloupotrebljavaju nauku, te uzročno povezuju – nepovezivo.

Uzmimo npr. vest o tome da „Ako želimo da živimo duže, treba da se preselimo u veći grad u Kaliforniji“. Dakle, o tome da je život u kalifornijskom gradu uzrok dužeg života. Međutim, originalna naučna studija (o ljudskim prihodima i životnom veku) na koju se poziva spomenuta vest, eksplicitno navodi da „Ova korelaciona analiza ne može uspostaviti uzročne mehanizme“.

Ili vest da „Ventilator u dečjoj sobi smanjuje rizik od smrti novorođenčeta“, iako je naučna studija svedočila samo o vezi ili korelaciji između cirkulacije vazduha i sindroma nagle smrti kod dece.

Pod krinkom „vesti iz nauke“ bilo je i ostalo ama baš svega lažno uzročno-posledičnog, pa i u relativno uglednim medijima. Kao npr. tvrdnji ili „otkrića“ da ishrana ribom sprečava nasilje među tinejdžerima (Gardijan), da gubitak zuba kod starijih osoba uzrokuje demenciju (Rojters), da ljute papričice čine da živimo duže (BBC), pa čak i da nam konzumiranje čokolade pomaže da osvojimo Nobelovu nagradu (CBS)! Samo zbog banalne naučne korelacije prema kojoj (hm, bogate?) države u kojima se jede gomila čokolade, neverovatno ali istinito, imaju i gomilu nobelovaca.

Jedno je pojednostavljivati naučna saznanja u medijima. Ali nešto sasvim drugo je – brkati korelaciju i kauzalnost, odnosno vezu i uzrok.

Studija slučaja filmova Nikolasa Kejdža

Iznerviran ovakvim praksama, jedan sjajni student prava i kriminologije sa Harvarda, Tajler Vigen, napravio je veb-sajt (i zatim napisao knjigu) o „Spornim korelacijama“, a gde u savršenu statističku vezu (korelaciju) dovodi potpuno bizarne događaje i međusobno (uzročno) nepovezane fenomene.

Njegov možda najpoznatiji primer je izuzetna korelacija između godišnjeg (1) broja ljudi koji su se udavili u bazenu i (2) broja filmova u kojima se pojavio glumac Nikolas Kejdž:

Kako da logički rastumačimo ovu nesumnjivu statističku korelaciju ili vezu? Kako o tome svedoči kognitivni psiholog sa Berklija Danijel Levitin, prvo, moguće je da davljenja prouzrokuju nove filmove Nikolasa Kejdža. Međutim, fakat treba nekog vremena za produkciju i snimanje filma, pa onda nije izvesno da skok u utapanju izaziva i skok u broju filmova u kojima glumi Kejdž.

Drugo, možemo tvrditi i da novi filmovi Nikolasa Kejdža prouzrokuju utapanja u bazenu. Možda su ljudi toliko zaokupljeni radnjom i dramom, da se naprosto udave, ko zna? Ne znamo, treba nam još istraživanja, mada nije verovatno. Jer zašto onda nema korelacije sa nesrećama na radu ili onima u saobraćaju?

Treće, možemo tvrditi da neki (još uvek neidentifikovani) treći faktor prouzrokuje oba fenomena. Na primer, rast ekonomije, zbog čega više ljudi pravi bazene, ali i Holivud snima više filmova? Sve je moguće. Dođavola, prodaja sladoleda jeste u korelaciji sa brojem ljudi koji nose kratke pantalone na ulici. Dok ni jedno ni drugo ne prouzrokuje drugo ili prvo, već to čini treći faktor – toplije i letnje vreme. Ali, četvrto, zdravorazumski najverovatnije je da su ovi događaji potpuno nepovezani, odnosno da je u pitanju krajnja slučajnost (kao što jeste). Međutim, ukoliko Cum hoc, ergo propter hoc brkamo korelaciju i kauzalnost, mediji i njihova publika i te kako mogu zaključiti da ovaj grafikon „dokazuje“ da filmovi Nikolas Kejdža doprinose utapanjima, pa moramo zamoliti čoveka da prestane sa snimanjem filmova, ako boga ili materiju zna.

I sad, u savršenoj korelaciji ili nedvosmislenoj statističkoj vezi su npr. i (1) javna potrošnja na nauku i tehnologiju i (2) samoubistva vešanjem i davljenjem u Americi (korelacija od 99,79%). Pa (1) stopa razvoda i (2) konzumiranje margarina u domaćinstvu (99,26%). Kao i (lični favorit) (1) broj lansiranja letilica u svemir i (2) broj odbranjenih doktorata iz sociologije u Americi (78,92%).

Da li to onda trošenje javnog novca na nauku i tehnologiju prouzrokuje samoubistva vešanjem? Veća upotreba margarina u kuhinji izaziva češće razvode braka? A nekomercijalni letovi u svemir proizvode brojnije doktorate iz sociologije? Ne, nipošto. Ove primere je potpuno nasumično odabrao algoritam. Ali svi oni čine zgodnu vest koja se „sama piše“, zar ne?

A pročačkajmo tada i sopstveni um. Bitanga je već počeo da konstruiše priču o tome kako i zašto je sve ovo i nekako uzročno moguće, zar nije? Da li smo bili (i ostali) u iskušenju da izgradimo ili izmislimo kauzalnu vezu između ovih fenomena? Možda više javnog novca za nauku zaista znači manje para na socijalna davanja, pa otuda više samoubistava? Možda je gospođi koja podnosi papire za razvod bilo dojadilo to što je muž cicija, škrtica ili štekara, pošto radije kupuje margarin umesto putera? Možda su budući doktorandi sociologije bili nekako nadahnuti letovima u svemir? Ali ne, jednostavno nisu. Oduprimo se ovoj kvarnoj antilogici. Mnoge stvari su naprosto nasumične i krajnje slučajne, čak i ako su u korelaciji.

* * *

Zlatno pravilo statistike – ali, nažalost, ne i novinarstva – jeste da korelacija ne znači uzročnost. Samo zato što su dve pojave u nekakvoj vezi tokom vremena, to ne znači da jedna uzrokuje drugu. I, neobično važno je da se to ponavlja iznova i stalno. Studentima novinarstva, podjednako kao i novinarima i urednicima medija.

Naravno, mnoge korelacije zaista jesu i stvarne kauzalnosti (kao npr. pušenje i rak pluća). Međutim, da bismo utvrdili kauzalnu ili uzročnu vezu između dve pojave, trebaju nam nasumična testiranja, kontrolisani i ozbiljni eksperimenti i još ozbiljnija naučna teorija. A da li se ove metodološke stvari izučavaju na studijama žurnalistike i zašto ne?

S druge strane, mnoge bizarne veze i korelacije tada će biti „statistički značajne“. Spomenuti gusari i temperatura, margarin i razvod, davljenja i Kejdž, čokolada i Nobel to jesu. Dok, kao što momak sa Harvarda koji je statistički viknuo „Car je go!“ razume, ovo često ne znači ništa – značajno. Ali zato podiže tiraž i šerove.

U istoriji, ljudi su smatrali da i kugu i malariju prouzrokuje tzv. noćni vazduh, pošto su videli (i povezali) da se više razbolevaju osobe koje predveče ili noću izlaze napolje. Tek kasnije se pokazalo da su oni stvarni uzroci bili pacovi i komarci (a ne vazduh), kao životinje ili prenosioci koji su takođe aktivniji noću

I nisu samo mediji u logičkoj grešci. Ako se dovoljno potrudimo, pronaći ćemo statističku korelaciju između skoro svega na svetu. Postoje nebrojene, popularne, seksi (pa i pomalo kvarne ili bezobrazne) naučne studije koje se takođe bave jedino korelacijama, ali ne uzrocima i posledicama. I za kojima su neobično gladni i urednici naučnih časopisa. Zato što, opet, svako voli dobru priču.

I tu se vraćamo na medijski lansiranog Vilijama Šekspira iz Koventrija, a koji je preminuo posle vakcine protiv kovida. Ali koji nije preminuo zbog vakcine protiv kovida. Posle ne znači zbog. Post hoc, ergo propter hoc? Okej?

Uostalom, u Srbiji i svetu, u narednim mesecima i godinama preminuće na stotine i hiljade ljudi koji su se bili vakcinisali protiv koronavirusa. Međutim, oni neće preminuti zbog ove vakcine, već zbog svoje starosti, odnosno godine proizvodnje (vakcinišu se mahom stariji sugrađani), te zbog prethodnih i drugih bolesti, nesrećnih slučajeva i slično.

Najzad, u sveopštoj bolesti mozga i epidemiji neznanja, jedna argentinska televizija prenela je vest da je originalni Vilijam Šekspir, „jedan od najvećih engleskih pisaca“, preminuo „pet meseci nakon što je primio vakcinu protiv kovida“.

Jedan formalno logički i metodološki problem brkanja korelacije i kauzalnosti, društvenih veza i uzroka, više nije samo stvar gimnazijskih udžbenika ili fakultetske statistike, već i problem koji preti našem javnom i medijskom zdravlju – zato što potpaljuje antivakcinašku skepsu i histeriju. I čemu izdašno doprinose i masovni mediji koji u kapitalistički konkurentnoj trci za klikovima i šerovima nekritički izveštavaju o tim post hoc smrtnim slučajevima, moždanim udarima i krvnim ugrušcima. Umemo li bolje od toga? Ili pak moramo nazad na časove mrske statistike i logike? I zato, umro Šekspir – pa šta?

2 komentara za: “Medijske veze i uzroci: Umro Šekspir, pa šta?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend