Pravo na medije: Kako odbraniti slobodu izražavanja?

Odgovore na ova pitanja nudi nova epizoda PG Mreže iz serijala „Pravo na medije”, čiji je cilj da unapredi znanja gledalaca o tome kako mediji funkcionišu i koja ljudska prava su mediji dužni da poštuju u svom radu.

U emisiji govore: Patrik Peninks iz Saveta Evrope, Žuli Majeržak iz Reportera bez granica, Gordana Suša, Dušan Reljić, Lila Radonjić, Hari Štajner, Antonela Riha.

Autor: Maja Divac.

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža.

[povezaneprice]

Sloboda govora temelj demokratije

Pravo na slobodu govora je jedno od osnovnih ljudskih prava. Bez slobode govora, nema ni slobodnih ljudi ni slobodnog društva. Sloboda govora podrazumeva pravo na slobodno mišljenje, izražavanje i informisanje. Ova sloboda je temelj svake demokratije, zagarantovana je domaćim zakonima i međunarodnim konvencijama,čiji je potpisnik i naša zemlja.

Pored Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima, najpoznatiji evropski dokument koji štiti ovu slobodu je Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava. O pravu na slobodu izražavanja govori član 10. ove Konvencije.

„Svako ima pravo na slobodu izražavanja. To pravo obuhvata slobodu mišljenja i slobodu primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja državnih vlasti i bez obzira na granice…“

Autor ove čuvene Konvencije iz 1950. je Savet Evrope koji decenijama utiče na kreiranje evropske medijske regulative. Svojim preporukama, ova međunarodna organizacija sa sedištem u Strazburu, pomaže zemljama članicama, među kojima je i naša zemlja, da uspostave mehanizme i usvoje kvalitetne zakone kako bi na najbolji način zaštitili ljudsko pravo na slobodno izražavanje.

Patrik Peninks (Savet Evrope): „Za Savet Evrope, sloboda izražavanja je jedan od osnovnih stubova demokratije. Kada nema slobode izražavanja nema ni demokratije. U tom smislu su mediji, u njihovoj ulozi kontrolora vlasti, ključni za promociju ove slobode i za garanciju njenog poštovanja u zemljama članicama.“

Još jedna međunarodna organizacija iz dana u dan prati da li države poštuju slobodu medija i o tome obaveštava svetsku javnost. Organizacija Reporteri bez granica, čije je sedište u Parizu, pomaže ugroženim novinarima i medijima, i svake godine objavljuje Index slobode štampe u svetu (the World Press Freedom Index) koji meri stepen ove slobode u sto osamdeset zemalja. Za Reportere bez granica „sloboda izražavanja i informisanja je prva i najvažnija od svih sloboda“.

Žuli Majeržak (Reporteri bez granica): „Sloboda informisanja je neka vrsta protivteže moći jer države se često predstavljaju kao da služe građanima  u ime opštih interesa, ali znamo da to nije uvek baš tako, i da su nosioci moći, i ekonomske i političke, skloni i njenoj zloupotrebi. Ako novinari ne vrše ulogu kontrolora vlasti, sve zloupotrebe su moguće, sve je dozvoljeno. Oni koji upravljaju mogu da deluju i nezakonito, tada su otvorena vrata za arbitrarno ili koruptivno ponašanje, i zbog toga sloboda informisanja ima presudni značaj i nalazi se u samom temelju demokratije.

Borba protiv cenzure kroz istoriju

Borba za slobodu izražavanja, a protiv cenzure, figurira kroz čitavu ljudsku istoriju. Potreba da se ova osnovna ljudska sloboda zaštiti postoji od kada se prenose poruke i informacije i koriste sredstva za komunikaciju.

Najveći deo Novog veka, na tlu Evrope, vodila se borba protiv cenzure.

Represija na slobodnu reč je dodatno jačala u vreme razvoja komunikacionih sredstava koja su omogućavala brži prenos poruka i veći broj primalaca. Gutembergovo otkriće štampe, u XV veku, omogućilo je dostupnost knjiga i novina za široku populaciju, ali je bilo i uzrok jačanju zabrana i cenzure.

Bilo je potrebno mnogo borbe, intelektualne i fizičke, u različitim društvima i na različitim nivoima, da bi se došlo do razvoja politika koje štite ljudska prava, uključujući i pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.

Čuvena francuska buržoaska revolucija 1789. označila je kraj starom poretku. Iznedrila je čuvenu Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, koja predstavlja prekretnicu u poštovanju ljudskih prava i sloboda. Član 11. ove Deklaracije garantuje svakom građaninu da može slobodno da misli, govori, piše, objavljuje.

U ovoj istorijskoj Deklaraciji utemeljene su današnje međunarodne konvencije, kao i nacionalni zakoni, koje štite ovo osnovno ljudsko pravo.

Značajan doprinos borbi protiv cenzure, dao je i engleski književnik Džon Milton koji je u svom delu Areopagitika, u XVII veku (1644.), izneo jednu od najboljih odbrana slobode mišljenja i ustao protiv cenzure koja je tada bila na snazi u Engleskoj. Više od dve stotina godina kasnije još jedan Englez, filozof, Džon Stjuart Mil u čuvenom delu „O slobodi“ zalaže se za slobodu misli i izražavanja.

Mil smatra da se ništa ne može dobiti zabranom nekog mišljenja, bilo istinitog ili ne, i da se do istine može doći samo ako se dozvoli potpuna i slobodna diskusija o svim aspektima neke teme ili problema.

Kada sloboda izražavanja sme da se ograniči?

Pored toga što je važno da znamo da je pravo na slobodno izražavanje zagarantovano svakom pojedincu, neophodno je znati da postoje situacije kada se ono sme ograničiti.

U tom smislu ono nije apsolutno ljudsko pravo od koga nema odstupanja kao što su to npr. prava koje ljude štite od torture, od ropstva, od bespravnog kažnjavanja.

Sloboda izražavanja se može ograničiti, a njena zloupotreba kazniti u skladu sa zakonom i to „u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja poverljivih informacija, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva“, navodi se u stavu 2. člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Patrik Peninks (Savet Evrope): „Kada se sloboda izražavanja ograničava u skladu sa članom 10. Evropske konvencije za ljudska prava, ta ograničenja moraju da budu u skladu sa zakonom, moraju da budu srazmerna cilju koji se želi postići, kao i da budu čvrsto utemeljena na demokratskim prinicpima. Sudska praksa Suda za ljudska prava kaže da Vlade ni na koji način ne smeju da ugroze slobodu izražavanja i da moraju da budu posvećene njenoj promociji“.

Autoritarne vlaste guše slobodu izražavanja, slučaj Srbije

U periodima autoritarnih vlasti sloboda izražavanja se ograničava više nego što je dozvoljeno, guši se sloboda govora i jača cenzura.

Građani Srbije su i sami, novijoj istoriji, bili svedoci i žrtve kršenja i ograničavanja prava na slobodu informisanja.

Devedesetih godina u vreme vladavine Slobodana Miloševića i rata na tlu bivše Jugoslavije, najuticajniji mediji su postali moćna pesnica državne propagandne mašinerije. Nezavisne redakcije koje su odbijale da se stave u funkciju tadašnjeg režima trpele su pritiske ili su preuzimane od podobnih.

Novinari koji nisu hteli da pogaze profesionalne i etičke standarde bili su izloženi pritiscima svake vrste, uključujući i fizičke. Sprečavani su da rade, ostajali su bez posla ili su sami odlazili iz redakcija u kojima se više nije poštovalo pravo na slobodu informisanja.

Ovi slobodoumni novinari formirali su nove dnevne i nedeljne novine, novinske agencije, radio i TV stanice, koje su po pravilu dopirale samo do ograničenog broja korisnika i imale mali uticaj, zbog čega su ih vlasti i tolerisale. Ali samo donekle.

Režim je pažljivo pratio njihov rad i bio spreman na najbrutalnije poteze kada bi se osetio ugrožen. Novinari su privođeni na razgovore, otimani i ubijani. Do danas nije otkriveno ko je odgovoran za smrt Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića.

Gordana Suša, u to vreme urednik u Radio Televiziji Beograd i izveštač sa sednica Savezne skupštine, podseća da je Slobodan Milošević odmah posle Osme sednice, po dolasku na vlast, smenio nekoliko stotina urednika. Suša kaže da tada počinje podela na podobne i nepodobne, na strane plaćenike i one koji to nisu.

Gordana Suša, novinar: „Ta propaganda ratnohuškačka u kojoj je bila osnovna teza ako nisi za mene ti si protiv mene i za državu treba i lagati, a država je Milošević i oni koji su na vlasti, za mene je pogubna stvar. Ja sam izveštavala iz Novog Sada i meni glavni urednik, Mitević kaže, dodaj molim te da je bio Šešelj i da je bila Olivera Katarina i da su pevali nacionalističke pesme. Ja kažem ja to ne mogu da dodam u svoj izveštaj zato što to nisam videla, ne mogu da pričam o nečemu što nisam videla. On, prihvatio je, znači mi smo se u to vreme već izborili da ne moramo pogubno da slušamo. Zvao je kolegu dopisnika, koji se nakačio telefonski na moj izveštaj, i sve to rekao, da bi sutra stigao demanti da je Šešelj u Parizu, a Olivera je pevala Igrale se delije. Eto, kakvo je vreme bilo.

Dušan Reljić je početkom devedesetih bio urednik u novinskoj agenciji Tanjug, tada saveznoj ustanovi koja je bila glavni izvor informisanja u tadašnjoj Jugoslaviji. Republička rukovodstva borila su se oko preuzimanja Tanjuga i vršila velike pritiske na novinare da stanu uz njihovu politiku, podseća Reljić i kaže da se veliki broj kolega iz Tanjuga, vođen nacionalističkom ideologijom stavio u službu novih vlasti.

Dušan Reljić, SWP, Nemački institut za međunarodne odnose i bezbednost: „Kod nas smo imali primere isticanje zidnih novina u kojima se zahtevala podrška Miloševićevom režimu, imali smo emisije na tadašnjoj TV Srbije snimljene sa jedinim ciljem da dokažu da u Tanjugu postoji neka zavera reformista oko Ante Markovića koja je u svojoj suštini antisprska. To sve iz ove istorijske distance deluje groteskno, prljavo i zapravo na izvestan način smešno. Međutim, to je bila ozbiljna zbilja gde ljudi, sećam se da sam jednom došao kući i da je moja majka bila sva usplahirena, i rekao sam šta je bilo, pa kaže: „Komšija mi je pokazao članak u Ekspres Politici sa nazivom „Ko štiti fažizam u Tanjugu“ i naravno to sam bio ja koji je štitio fašizam u Tanjugu, moja majka je bila zgranuta, a komšija koji je doneo članak je pitao da li je vaš sin još ovde ili je već pobegao u inostranstvo.“

Početkom devedesetih Lila Radonjić je bila urednik informativnog programa i zvezda prve nezavisne televizije u našem regionu, NTV Studija B, sa koje se moglo saznati ono što su krili režimski mediji. Poznata po britkoj misli i jeziku, Lila je iz večeri u veče pred TV kamerama razgovarala sa predstavnicima pozicije i opozicije, nudeći priliku gledaocima da čuju mišljenja koja nisu bili dostupna na drugim medijima.

Govoreći o pritiscima koje je tih godina trpeo NTV Studio B, navodi upade policije ali i nepoznatih naoružanih snaga, kao i pritiske ekonomske prirode.

Podseća da je prvi veliki udar izvršen 9. marta 1991. kada je rad ove televizije, bio brutalno prekinut. Studio B je tog dana emitovao nemontirani materijal sa snimcima demonstracija i sukoba koji su se odvijali na ulicama Beograda.

Lila Radonjić, novinar: „Posebno se sećam trenutaka kada su se tenkovi spuštali ka centru grada i kada smo svi u redakciji strepeli šta će biti, kako će se stvar odvijati, i mislim da je Studio B tada pretrpeo jedan ogroman udar. Drugi udar je bio 1993. godine kada je praktično Arkan ušao u Studio B navodnom kupovinom prajm-tajma za svoju političku partiju. Treći udar je bio promenom vlasti, mnogi gledaoci znaju da je Studio B praktično jedan poligon za kombinatoriku koju su pravile partije i svaka od njih je mislila da ima prava da određuje kako će izgledati uređivačka politika te gradske stanice. Mi smo to kao ekipa osetili u više navrata. Paravojske su ulazile u Studio B, vi ste svakoga dana mogli da vidite neke naoružane formacije, ne znam kome su pripadale, ali koje svakako nisu bile oficijelne. To jeste neka vrsta posrednog pritiska. Ja se prisećam jedne emisije u kojoj su učestvovali Šešelj i Pekić i razni drugi, gde su se sudarila obezbeđenja, vadila pištolje u studiju i pravila dramu, to je pritisak, vi pod takvom presijom teško možete da radite a da nemate taj eho u vašoj glavi ili kontekst u kome se sve to dešava.“

Hari Štajner, poznati spoljnopolitički novinar, u svojoj karijeri je intervjiusao  najuticajnije svetske  političare. Razgovarao je i sa Margaret Tačer, Ulofom Palmeom, Vilijem Brantom, Henrijem Kisindžerom, Brunom Krajskim, pa čak i sa Če Gevarom. Devedesetih godina je bio među novinarima, koji su ne prihvatajući da rade pod diktatom, otišli iz NIN-a i sa kolegama pokrenuo nedeljnik Vreme, u kome je bio prvi urednik spoljne rubrike.

Govoreći o neprijatnostima koje je u to vreme doživljavao priseća se prvog odlaska novinara iz Srbije u Zagreb, u vreme kada su ratni sukobi tek bili utihnuli.

Hari Štajner, novinar: „Moj kolega Gojko Marinković, koji je bio u Zagrebačkom Danasu, i ja smo organizovali taj skup. On mi je rekao – Pazi sad, to će biti prvi skup takve vrste, ne novinarski, nego uopšte, biće verovatno neprijatnih pitanja. Pa, rekoh, dobro nek bude. Kaže – Ima jedan naš radi tamo, nije važno kako se zove, verovatno će on da bude neprijatan. Pa, rekoh, dobro Gojko, izdržaćemo. Međutim, taj tip je toliko bio navalentan, što bi rekli, da u jednom trenutku ja nisam više uspeo da se uzdržim, rekao sam pa šta očekujete od nas, hoćete da pucamo na Miloševića. Mi pucamo na naš način, pišemo, slikamo, to mi možemo, a to da pucamo na Miloševića mi to ne možemo i nećemo. Ta rečenica se vrtela u Beogradu na RTS-u, i ja idem ulicom i čujem kako govore „Ej vidi to je onaj što hoće da puca na Slobu“, zvone telefoni „A šta ti radi ćerka?“…

Od početka devedesetih Antonela Riha je promenila mnogo redakcija. Otišla je iz Radio Beograda u trenutku kada su hiljade ljudi iz te kuće u jednom danu oterani na prinudne odmore. Od 1996. je radila na radiju i televiziji B92 gde je vodila udarne informativne emisije kao što su Kažiprst i Poligraf. Podseća da je u periodu do 2000. zajedno sa kolegama tri puta ostajala bez posla u 92-ojici, 1996. kada je vlast ometala emitovanje programa ove stanice tvrdeći da je voda ušla u koaksijalni kabl, zatim kada su stanicu preuzeli radikali, kao i u vreme bombardovanja kada je to učinio SPS.

Antonela Riha, novinar: “Onda su tada Nemanja Đorđević, Vladimir Zagrađanin, ta neka ekipa je bila, koji su preuzeli 92-ojiku i onda su nas jednog po jednog zvali na razgovor i objašnjavli kako je Veran Matić jedan lopov, kako je on ukrao neke silne pare i kako ćemo sada da radimo profesionalno (smeh) i drugačije, a sećam se kada sam ja pitala šta sad to znači raditi profesionalno onda mi je, čini mi se, baš taj Zagrađanin rekao “To znači voleti Slobodana Miloševića.” Tada smo, usred bombardovanja, svi mi sa 92-ojike, a bilo nas četrdeset i nešto, dali otkaz. Dakle to vreme je bilo poznato po toj dramatičnoj represiji koju je Milošević pravio nad svim medijima koji su mu bili van kontrole, ali je on to radio tako što nas je prosto amputirao, dakle cele redakcije su ostajale bez posla ili su bile smenjivane i nije samo 92-ojika tu je bio i Studio B, tu su bili i brojni drugi mediji, naravno najdramatičnije se završilo sa Slavkom Ćuruvijom koji je ubijen.

Kao jedan od najvećih udara na medije za vreme Miloševićevog režima, novinari navode drakonski Zakon o informisanju koji je donet 1998, na osnovu koga su mediji koji nisu pristajali da rade po diktatu vlasti kažnjavani i zatvarani po hitnom postupku. Ministar informisanja u to vreme bio je Aleksandar Vučić.

Posle 5. oktobra

Nove demokratske vlasti, posle 5. oktobra, zatekle su haotično stanje na medijskoj sceni i u etru – lošu i represivnu regulativu, neuređene vlasničke odnose, neprimereno veliki broj elektronskih medija. Počeo je rad na donošenju novih zakona, na uvođenju evropskih standarda, započet je proces privatizacije. Posao zavođenja reda u srpski medijski prostor je išao sporo, nailazio je na ozbiljne prepreke i još uvek nije završen.

Opšta ocena je da bi i stanje u medijima danas bilo bolje da je sprovoden proces lustracije. Lila Radonjić smatra da bi lustracija, da je sprovedena, bila ne samo kazna za prethodnu već i veliko upozorenje za novu vlast, kao i da bi doprinela odgovornijem ponašanju i političara i medija.

Lila Radonjić: „Mislim da su se svi, kako bih to definisala, bacili na osvajanje medija. Još u noći 5. oktobra, svedok sam tome, mene su zvali na razne televizije, i ja naravno nisam mislila da treba tako doći do nekih pozicija itd. ali čini mi se da osvojeni mediji nisu ohrabrivani da se postave kao profesionalni takmaci na tržišnoj utakmici. Više su se ohrabrivali da se izjasne za koga su, koga vole koga ne vole, koju kombinaciju prate ili ne.

Antonela Riha: „Međutim ja ipak moram da kažem da je tih prvih godina posle 2000. bilo mnogo, mnogo više slobode i ja se sećam kako smo mi u 92-ojici izveštavali o tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, pa kako smo izveštavali o Vojislavu Koštunici koji je bio predsednik stranke, mi nismo imali tu vrstu straha da pomenemo nešto što mislimo da neki političar ne radi dobro, i onda se tokom vremena, a sada je to predmet neke duže ananlize, dogodilo to da su novinari apsolutno pristali da zapisuju ono što im političari diktiraju i osim jedne male grupe ljudi koji sada gotovo više nigde ne radi oni su to tako nastavili na žalost.

Dušan Reljić: „To je značilo, da je na tržište došlo i dosta stranog kapitala, na medijsko tržište, međutim oni nisu bili zainteresovani da stvaraju nezavisne uticajne političke medije, oni su ovde došli, kao i svugde drugde, da zarade nešto, neki jesu zaradili, neku nisu. U celini to je bila tranzicija koja je odražavala s jedne strane socio-ekonomsko tkivo ovoga društva, pre svega siromaštvo koje se produbilo u međuvremenu, sklonost ka autoritarnom načinu razmišljanja, verovanje u autoritete vođa i s treće strane jedna politička klasa koja je ipak uvek, što je u izvesnoj meri razumljivo, i medije i sve drugo gledala kao sredstvo za svoj opstanak i reprodukciju“.

Sumorna slika slobodnog informisanja na evropskom tlu

Zbog globalnih bezbednosnih pretnji kao što su terorizam, različite vrste ekstremizma, masovne migracije, zaštita medijskih sloboda u manjoj ili većoj meri je dovedena u pitanje  u čitavom svetu, pa čak i na evropskom kontinentu, koji je uvek važio za najslobodniji.

Suočene sa pretnjom terorizma, vlade evropskih zemalja narušavaju medijske slobode i to zloupotrebom protivterorističkih mera, donošenjem zakona o masovnom nadzoru građana, kao i čvršćom kontrolom javnih ali i privatnih medija, upozoravaju u svom poslednjem godišnjem izveštaju Reporteri bez granica.

Žuli Majeržak, Reporteri bez granica: „Druga pretnja su privatne kompanija koje sve vise preuzimaju medije. Rekla bih da pretnje dolaze sa obe strane, ali to zavisi od zemlje do zemlje. Na primer u Francuskoj, opasnost dolazi više od ekonomskih mocnika, od industrijalaca, koji su prigrabili, prisvojili medije dok je u zemljama kao što su Poljska ili Mađarska više reč o državi, o vladi koja nastoji da kontroliše medije“.

Patrik Peninks, Savet Evrope: „Nažalost, dešava se da što je neki režim moćniji on ispoljava tendenciju ka ograničavanju mišljenja druge strane. I to je veoma nesrećan razvoj stvari, ali je pojava koja se sve češće događa u evropskom kontekstu. Svedoci smo da danas u Evropi situacija sa slobodom izražavanja, na žalost, ne ide nabolje. Generalni sekretar je nedavno predstavio izveštaj o stanju ljudskih prava, vladavine prava i demokratije u Evropi. I slika slobode izražavanja je prilično sumorna ».

U izveštaju Generalnog sekretara Saveta Evrope iz 2016. navodi se da: „Skoro polovina od 47 zemalja članica Saveta Evrope ne garantuje bezbednost novinara na zadovoljavajući način. Situacija se pogoršala u poslednjih godinu dana, pri čemu se beleži porast fizičkih napada i uništavanja imovine. Stepen medijskog pluralizma je nezadovoljavajući u 26 zemalja članica a posebno se izražava zabrinutost zbog uticaja na medijske sadržaje. Još jedna važna oblast koja izaziva zabrinutost je sloboda izražavanja na internetu.

Medijske slobode u Srbiji na niskom nivou

Sloboda izražavanja i informisanja bila je gušena devedesetih godina, a medijske slobode u Srbiji nisu osvojene ni danas, četvrt veka kasnije.

Od dolaska na vlast SNS, sužen je prostor za razmenu različitih mišljenja i ideja. Medijski pluralizam je ozbiljno urušen. Postalo je to očigledno sa ukidanjem „Utiska nedelje“, a po zna koji put je potvrđeno smenama i pritiscima u RTV Vojvodine.

Debatne emisije u kojima stručnjaci i donosioci odluka analiziraju politike vlasti gotovo da više ne postoje. Nedovoljno se govori o pitanjima koje su važne za svakodnevni život građana. Prećutkuju se informacije i teme koje nisu po volji vlasti. U javni diskurs se ubacuju i forsiraju tabloidne teme, čime se pažnja javnosti skreće sa gorućih problema. Opozicione partije koje kritikuju rad aktuelne vlade praktično su izbačene iz medijskog javnog prostora.

Antonela Riha: „Mislim da slobode informisanja ima u nekakvim tragovima, ne možemo da kažemo da nema zato što u digitalno doba vi imate niz portala, niz nekakvih malih medija koji vrlo objektivno i sadržajno informišu o onome o čemu glavni mediji ćute. I u tome ima sličnosti sa devedesetim. Ja sam radila u 92-ojici koja se bukvalno čula u tri ulice u Beogradu, pa je nekako postala brend, pa je počela da se sluša širom Srbije tako što se telefonom prenosio Dnevnik u 5. Ono što je dramatično slično kao devedesetih to su ti veliki mejnstrim mediji u kojima ta sloboda gotovo i da ne postoji, pa čak i onda i kada postoji, vidimo u slučaju RTV-a kako to lako nestane. Dođe neki novi UO, smeni urednike, kažu isto što i nama devedesetih u 92-ojici, vi ne izveštavate profesionalno“.

Gordana Suša: „Metodi su danas sofisticiraniji, pre svega danas je stvar u novcu. Znači ako nisi mio vođi onda nećeš dobiti reklamu, kad je reč o elektronskim medijima, nećeš dobiti državnu potporu, i moći ćeš da živiš samo od onoga ko te kupi što je nedovoljno i za dnevni list, a kamoli za TV“.

Dušan Reljić: „ Nije specijalitet ovog područja da ko dođe na vlast misli da mu pripadaju mediji, oko toga je večita svađa i u Španiji, Italiji, i svugde drugde. U ovoj situaciji kao u Srbiji gde jedna partija, sa svojim satelitima, ima ogromnu količinu vlasti, prilično nekontrolisane vlasti, gde kontroliše tu duboku državu, taj splet tajnih službi, i s njima tajno povezanih privatnih agentura, sve to nije nešto gde može da se očekuje da će preko noći doći do procvata slobode infromisanja.

Poredeći slobodu informisanja devedesetih sa situacijom danas, naši sagovornici jednoglasno ocenjuju da su medijske slobode i sada kao i onda na niskom nivou. Ukazuju i na neke bitne razlike, da novinarima danas životi nisu ugroženi kao što je to bilo u ono vreme, kao i da je pojava interneta i novih onlajn medija obezbedila važne kanale za protok informacija i u slučajevima kada je sloboda medija ugrožena.

Za Lilu Radonjić bitna razlika postoji u stavu novinara prema pokušajima vlasti da utiču na izveštavanje medija.

Lila Radonjić: „Meni se čini da je u ono vreme pobuna bila potpuno normalno stanje, da novinari nisu hteli da se povinuju, osim onih koji su bili deo aparata. Mene najaviše brine ta pasivnost novinara koja se narušila, srećom, događajima u TV Vojvodini, ali pasivnost novinara u redakcijama, da pristaju da pišu neistine, znaju da je neistina, da izgovaraju na televiziji potpune laži i besmislice. Mislim da je neka vrsta morala lični čin i da ne treba da čekaš da redakcija zauzme stav nego da ti treba da zauzmeš stav kao novinar da li hoćeš ili nećeš da učestvuješ u fabrici laži“.

Poruka za kraj

Svako ima pravo na slobodu izražavanja i informisanja. To je jedno od osnovnih ljudskih prava  – nemojte to nikada zaboraviti!

Bez slobode izražavanja i slobodnih medija nema slobodnih pojedinaca i slobodnog društva, nema demokratije. Branite svoje pravo na slobodu izražavanja i informisanja!