10. okt 2016.

Srpski rašomon(ci)

basaraPolitika je bila rezervat visokog i srednjeg ešelona društveno-političkih radenika, dočim je ogromnu većinu populacije, uključujući većinu partijskog članstva, za politiku savršeno boleo Crven Ban

Težak je posao utvrditi tačnu faktografiju – namerno ne kažem „istinu“ jer je to mnogo teže – snimio je maestro Kurosava o tome jedan besmrtni film, pogledajte ga, ako vam je pri ruci, čisto da se podsetite, a i subota je, je li, dan za kulturu.

Na kakvim li bi se – sve se nešto pitam – Kurosava mukama našao da mu je počem zapalo da umesto sage o jednom razbojničkom prepadu i silovanju u šumi, snimi film o poreklu ideje, autorstvu i zavrzlamama u vezi sa humoreskom Vojko i Savle. U pretprošlom broju Nedeljnika bivši Miloševićev šogun Hadži Struja izneo je svoju verziju gorepomenutog događaja – što će reći hrpu luka vode – da bi u prošlom Žika Minović San i Radmilo Kljajić oštro demantovali Adžiji, takođe gomilama sitno seckanog luka i vode.

Kome sad verovati? Nemojte se iznenaditi kad vam kažem da treba verovati svima. Ondašnja – kao uostalom i današnja Srbija – bila je zemlja bez faktografije, bar ne faktografije zajedničke (i prihvatljive) za sve. Stvar, recimo, koja je za stambolićevce bila crno, za dražinovce (mislim na Markovića, ne Petrovića) bila je belo, a za miloševićevce žuto, a konačna boja stvari zavisila je isključivo od toga koja će frakcija slomiti vrat konkurentskoj.

A šta bi se – možda se pitate – dogodilo kad bi adžiju, Minovića i Kljajića turili na detektor laži. Mašina bi se raspala u paramparčad, eto šta bi se dogodilo, ali bi sva trojica do u večnost nastavili da se kunu da govore suštu istinu i u toj stvari uopšte ne bi lagali jer su za njih sve to i bile sušte istine iz jednostavnog razloga što su ih čuli (primili) od vrhunskih partijskih autoriteta. Nikakvoj sumnji tu nije bilo mesta jer je sumnja sumnjivce odvodila pravo u ondašnji Mladenovac – Ivanjicu – a možda i na neko gore mesto.

Srećna je okolnost po ostatke realnosti što je u Socijalističkoj republici Srbiji – a i u drugima je, pretpostavljam, bilo slično – politika bila rezervat visokog i srednjeg ešalona društveno – političkih radenika, dočim je ogromnu većinu populacije, uključujući većinu partijskog članstva, za politiku savršeno boleo Crven Ban. To je, uzgred, jedan od razloga zbog kojih se sa nostalgijom prisećamo socijalističkih vremena. Spolja posmatrano, u medijima, sve je to delovalo monolitno, ali ispod površine u partiji je sve ključalo i svi su se političari – bar dvaput, triput u karijeri – pekli na tihoj žeravici, a sveto za mnogo manje para i privilegija od današnji, demokratski izabranih predstavnika naroda.

Vojka i Savla što se tiče, istoga dana kada je odštampan u Politici, bacio sam ovlašan pogled na tekst, pročitao dva tri retka, neupućen u partijske ujdurme zaključio da se tu radi o teškoj budalaštini i okrenuo list. Kamo sreće da su ga svi okrenuli.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend