09. jan 2017.

Za ružno lice nije krivo ogledalo

Povodom sudskog kažnjavanja nedeljnika NIN pred Višim sudom u Beogradu: Nije zabranjeno medijsko ukazivanje na eventualno učinjeno krivično delo i pre nego što ono bude i sudski utvrđeno kao takvo. Uz princip pretpostavke nevinosti svih i svakoga - dok se ona, ta pretpostavka, na zakonit način u pogledu određenog lica u datoj situaciji sudski pravnosnažno ne obori

„Za onoga ko je toliko nemaštovit da proizvodi dokaz kako bi potkrepio laž, bolje bi bilo da od početka govori istinu“ (Oskar Vajld)

1 – Svaki ministar u okviru izvršne državne vlasti odgovara, kaskadno i povezano: 1) za svoj službeni (ne)rad, 2) za (ne)rad organa kojim rukovodi i 3) za stanje u oblasti, resoru na čijem je čelu. Tako je naročito u policiji i vojsci zbog prirode njihovih poslova, a s obzirom na strožu unutrašnju vertikalu odnosa, posebnu internu potčinjenost tamošnjih nižih i viših službenika, tj. starešina pripadajućih organa i organizacija. Odgovara se neposredno i posredno, „komandno“ – subjektivno i objektivno: za nezakonito i nepravilno službeno činjenje, za protivpravno propuštanje, kao i za nedozvoljeno sporo službeno postupanje. Rečju, za kršenje standarda i normi dobre uprave.

2 – U državnoj upravi savremenog doba, u demokratskom civilizacijskom poretku, službena funkcionalna hijerarhija nije dovoljna: ona biva oplemenjena i disciplinovana vladavinom prava, ali i znanjem, stručnošću imanentnoj odnosnoj oblasti, delokrugu i nadležnosti organa.

3 – Misija novinarske profesije je da iznosi podatke, obelodanjuje događaje, da razotkriva tajne i neravnine stvarnosti, društvena i pojedinačna trenja i trvenja: da otvori priču oko regularnosti javnih delanja i oklevanja, da ne prećuti bezakonja, paradokse i apsurde, posebno. Da raskrinkava apriorna, s najvišeg mesta nabujala politička mešanja, mešetarenja i etiketiranja, „presuđenja“ bez suda i sankcije… Istraživačko novinarstvo je vlasno i da argumentovano kritikuje, da sučeljava različite poglede i mišljenja. S druge strane, bezuslovno raščišćavanje magle, pod sumnjom njene kriminalizovanosti, jeste – u prvom koraku – posao policije.

4 – Nije zabranjeno medijsko ukazivanje na eventualno učinjeno krivično delo i pre nego što ono bude i sudski utvrđeno kao takvo. Uz princip pretpostavke nevinosti svih i svakoga – dok se ona, ta pretpostavka, na zakonit način u pogledu određenog lica u datoj situaciji sudski pravnosnažno ne obori. Problem nastaje kada, uprkos brojnim, notorno jasnim indicijama, materijalnim i pisanim dokazima, ni u iole razumnom roku nije ozbiljno službeno ni pokušano da se dođe do istine. Elem, u slučaju Savamala u pitanju je upra(v)no krajnje nedopustiva višemesečna državna pasivnost u pogledu otkrivanja i procesuiranja potencijalnih svekolikih krivaca.

5 – Slikom i rečju novinski predstaviti nekoga „kao glavnog fantoma iz Savamale“ može se trojako tumačiti: 1) Da je „blago“ maskirani ministar sam, neposredno onomad sa svojim pajtašima rušio – što je bukvalno i detinjasto, prilično smušeno i naivno gledanje; 2) Da „najviši policajac“ krije tajnu iza maske, tj. da zna pa neće da kaže ko je tom prilikom bio neposredni izvršilac a ko je bio nalagodavac nepočinst(a)va – što je nešto verovatnije značenje NIN-ove projekcije, ali opet bez ikakvog sugerisanja da je ministar ujedno i kriminalac; 3) Da je prepoznatljivi maskirani lik na naslovnici već po svojoj javnoj funkciji, po svom službenom položaju – a bez obzira na subjektivnu krivicu – objektivno odgovoran ili koodgovoran za kobna savamalska dešavanja. Jer, on ne može da bude amnestiran za prenebregavanje policijske dužnosti – po nalogu kojim je morao doći negde „odozgo“ – da kritične noći pravovremeno i potpuno zaštiti građane, njihova prava i slobode od besomučnih vandala ma ko da su oni bili.

Potonja treća hipoteza čini mi se najpribližnijom NIN-ovoj novinarskoj ideji i njenoj operacionalizaciji. Pri tome, ona nije ni uvredljiva, ni na bilo koji način kažnjiva: posredi je samo tipični delić vernog ogledala naše ružne stvarnosti.

6 – Sve u svemu, čista je zamena teza sudsko kompenziranje ministrovih navodnih duševnih boli, prebacivanjem osude na one koji – manje ili više duhovito – izvesnom karikaturom ili/i napisom samo ređaju i povezuju nepobitne činjenice i okolnosti, izvlačeći iz njih logične zaključke. S ciljem da parabolična bruka oko Savamale konačno dobije dostojan pravnički i ljudski epilog.


Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend