08. mar 2020.

Milan Dog: Ljudi gledaju televiziju da bi im javili šta da rade i šta da misle

Mi smo navikli na to da novinari rade pod pritiskom, da se suočavaju sa pretnjama, normalizovali smo takvo stanje. Međutim, deluje mi da smo na to navikli iz jedne nemoći, jer čak i to što smo se bunili nije dalo neki vidljivi rezultat, pa ljudi pre ili kasnije prestanu da guraju zid, kaže za Cenzolovku Igor Lečić, koji kao Milan Dog kroz svoje stripove svakodnevno ogoljuje stvarnost u Srbiji

Igor Lečić (Ilustracija: Milan Dog)

Novosađanin Igor Lečić je svestrana ličnost: kompozitor, audio-producent, muzičar, dizajner zvuka, tonski snimatelj… Pre više od godinu dana kreirao je (novi) alijas – Milan Dog, koji, konačno oslobađajući Lečićevu ljubav prema stripu i velikom poštovanju prema strip umetnicima, počinje da ovdašnje pojave, događaje i izjave, zabeležene objektivom njegovog mobilnog telefona ili sličicom sa interneta a propuštene kroz posebnu aplikaciju, ovekovečuje – stripovski.   

Milan Dog je Lečićev odgovor „njima“. Ako „donosioci odluka“ i „feudalci 21. veka“ mogu konstantno da pljuju po građanima, onda i građani imaju pravo da pljucnu na njih. Da ih pljucnu, ali i da ogole suštinu njihove gluposti, prostote. Da ih prikažu onakvima kakvi jesu. I to čini tako što stvarnim scenama koje je zabeležio, svojim stripom daje drugačiji kontekst za koji – a to možda dokazuje i viralnost na društvenim mrežama – mnogi veruju da im nekako pre priliči. 

Njegove lucidne hronike nestvarnog, koje svakodnevno objavljuje od januara prošle godine, objedinjene su u grafičku zbirku „Ministarstvo vremena“ koja će biti promovisana danas u Novom Sadu („Radio kafe“, u 17 časova) i sutra u Beogradu (Ustanova kulture Stari grad, bivši „Parobrod“, u 18 časova).

Milan Dog svoje ilustracije objavljuje i na Cenzolovci. No, ovaj put za Cenzolovku govori, ali umesto klasičnih pitanja, predočeni su mu neki od njegovih radova. Zanimalo nas je da čujemo šta je iza njih – njegove poglede na novinarstvo i novinare, medije i slobodu medija, nedostatak dijaloga u društvu, javne servise, tabloide, lažne vesti i druge teme, koje su mu, uz predsednika, (pre)česta inspiracija za radove.  

Sloboda govora

Igor Lečić: Slobodu govora brane oni koji je najviše ubijaju. Postoji i onaj strip kad Putin pita Vučića dokle misli da pušta da se zajebavaju na njegov račun, a on mu odgovara „dokle god me puštaju da živim na njihov račun“. Isto tako, da bi postojala demokratija, mora da postoji nešto što bi bili slobodni mediji. Ako već glumimo da postoji demokratija, onda bi moralo da postoji i nešto što bi reprezentovalо spektar suprotnog mišljenja. Zbog toga će oni dozvoliti da uvek postoji nešto što malo talasa.

Uostalom, tako je bilo i 1999. godine sa In radiom, pustili su nas da radimo, jer su morali da dozvole nekome da radi. Mislili su kako tamo neki puštaju modernu, elektronsku muziku, koju niko ne sluša, i onda su nas koristili kao dokaz da postoji demokratija. Naravno, uticaj je na početku bio minimalan, ali su onda i ljudi koji nisu voleli tu muziku počeli da slušaju tu stanicu, jer je pritisak s druge strane postajao ogroman.

Ne verujem da danas u nekom državnom kabinetu, mada možda i to nekad rade, napišu plan i program i kažu urednicima medija da to i to danas moraju da urade. Sedlo su preuzele samocenzura i samokontrola, već su svi naučeni šta ne sme da se pita, pusti, bocka, i onda se lako pleše. 

Takođe, ono što je očigledno jeste to da mladi ljudi nisu zainteresovani za politiku, slobodu govora, stanje u medijima. Mladi su rođeni i odrastaju u jednom suludom sistemu u kom se ne zna šta su to slobodni mediji, njima su to nepoznati pojmovi, apstrakcija. Sloboda medija je za većinu apstraktan pojam.

REM

Lečić: Ovo je reakcija na to kako telo koje bi trebalo da reguliše medije, zapravo igra sa onima koji bi trebalo da budu regulisani. To se zapravo i vidi svakodnevno. Originalna je fotka ta da su se oni negde poljubili, a kada sam isekao fotografiju, delovalo mi je kao da plešu, pa sam tako uklopio. Ali je očigledno da oni igraju zajedno. 

REM je definitivno krilo jedne organizacije koja funkcioniše na državnom nivou. Ako im je N1 neprijatelj i ako ta televizija mora da se kontroliše, onda je poruka očigledna. Nisu im problem ni Pink, ni Hepi, nego je problem N1. Oni, kao i vlast, ne žele da dođu na N1, pa se veštački pravi neravnoteža.

Ne mislim da novi sastav REM-a može nešto da promeni, to je ista farsa kao i sve drugo. Idu izbori, nešto se dešava, činimo vam usluge – sve je to farsa. Šta oni uopšte mogu da učine? Realno, da su hteli da poprave nešto, uradili bi to do sada.

Ja ne znam zakone, ali kontam da su ljudi u REM-u odgovorni za sve to trovanje koje dolazi sa televizije, generalno iz medija. Došli smo do toga da je Tviter postao najveći neprijatelj, jer, eto, tu ljudi nešto pljuju, a ne usmerava se pažnja na to šta se seje po nacionalnim frekvencijama. 

Cilj svega toga je zamućivanje stvarnosti, da se što većom bukom zatrpa svaki smisao, jer što je veća buka, što je dublje blato, onda se stvari ne vide najbolje, svi sumnjaju u sve. Onog trenutka kada svi počnu da sumnjaju u sve i kada moja baba kaže „svi su oni isti“ – tad su oni pobedili.

Trenutno smo došli do situacije da ukoliko hoćeš da te neko čuje, onda moraš da vičeš. Buka je velika, moraš da vrištiš. To sve deluje kao da je organizovano, da ništa od te buke nije spontano. S druge strane, očigledno je da nekom ta buka donosila posao i novac. Senzacionalizam je definitivno pobedio, ali to nije problem samo kod nas, tako je svuda.

Aleksandar Vučić

Lečić: Predsednik nam je svaki dan na TV-u i po tri puta uživo. Često razmišljam o tome da već nekoliko godina Vučić nije imao dijalog s nekim, pa onda pomislim da čak i kada bi došlo do toga, čini mi se da novinari ne bi mogli da se snađu u tome, jer bi on i dalje zatrpavao govor svojom agendom. Možeš da ga pitaš šta god hoćeš, on će reći ono šta on ima da kaže.

Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom vi ne saznate ni za jednu aferu, pa je očigledno da su urednici „njihovi“. Čak i onda kada se pojavi nešto, ubrzo shvatite da je u stvari samo reč o davanju konteksta, da bi oni okrenuli na svoju vodenicu, da građani ne vide vest, nego da vide odgovor vlasti, što je suluda stvarnost.

Vučić je lik kojeg ima najviše u mojim radovima, ali postoji razlog za to. Ponekad mi deluje da na nekom sastanku vlasti Vučić kaže podanicima da oni rade šta treba, a da će on sa vrha da pljuje i onda će svi gledati u njega. 

Dijalog ne postoji, živimo u „mehurima“ gde je u jednom sve dobro, u drugom je sve loše. Rovovi su iskopani, oružje je podeljeno i samo još treba da počnemo da pucamo. I u tom „mehuru“, u kojem je sve loše što radi vlast, postalo je poput jeresi da ih pohvalite, odavno je tako. 

Takođe, došli smo do toga da novinar može da bude bilo ko, a novinarstvo je stvarno profesija koju bismo morali da sačuvamo. Ponekad se „divim“ nekim ljudima kada vidim šta sve čitaju u programu, jer za to ili moraju da isključe mozak ili da ga nemaju. Treća opcija je da ih plaćaju toliko dobro, da mogu da sve to progutaju. 

Najgore od svega bi bilo da su zadovoljni što mogu da zarade 500–600 evra i što mogu da imaju više od jadnika ispod njih koji zarađuju 300. Nikada nismo znali da pucamo visoko, nego smo se zadovoljavali sitnim stvarima. Momenat katarze, sagledavanja sopstvene greške – ne postoji.

Milan Jovanović

Lečić: Milan Jovanović je primer toga šta bi moglo da se dogodi svima onima koji nerviraju moćnike. Ne verujem da je onaj ko je organizovao paljenje njegove kuće imao tu ideju o slanju poruke svima ostalima, to je bilo čisto rešavanje ličnog problema. Ali svakako da je jasna poruka poslata – uostalom, pucale su bombe pod prozorima novinara. Važno je da se ne dozvoli da neki novinar umre – samo da ljudi ne bi digli glas. 

Mi smo navikli na to da novinari rade pod pritiskom, da se suočavaju sa pretnjama, normalizovali smo takvo stanje. To je problematično. Međutim, deluje mi da smo na to navikli iz nemoći, jer čak i to što smo se bunili nije dalo neki vidljivi rezultat, pa ljudi pre ili kasnije prestanu da guraju zid. 

Dnevnik

Lečić: Ljudi i dalje najviše veruju Dnevniku, tako je bilo i devedesetih. Zato se ljudi i bore za to, jer je najgledaniji, pa bi morao da radi malo i za nas – građane. Ako dobija pare od nas i od naprednjaka, morao bi da postoji neki odnos – da 30 odsto sadržaja bude na „našoj“ strani. Kada kažem da je na „našoj“ strani, govorim o tome da otvara teme koje zanimaju građane, koje su važne za nas. 

Ja se sećam Titovih dnevnika, on je bio dva minuta na početku – i doviđenja. U pet dana se pojavi jednom na dva minuta. Milošević se mnogo manje pojavljivao u vestima, a Vučić je za dva dana išao četiri puta uživo. 

Ja mislim da je Vučić preuzeo na sebe to da prima udarce, zato on priča non-stop, zatrpava sve ostalo. I onda kada mi reagujemo, u stvari reagujemo na njega. On je taj koji piči stalno, moje reakcije su samo reakcije na ono što ja čujem i vidim najviše. Zbog toga njega ima najviše. 

Ljudi gledaju televiziju da bi im javili šta da rade i misle. Ne očekuju oni da im neko kaže nešto što će ih zaintrigirati, naterati na razmišljanje. Znam neke ljude koji su divni, malo stariji, ali više veruju Dnevniku nego svojim ćerkama, koje su visokoobrazovane, ozbiljne osobe. 

Tabloidi

Lečić: Kako tabloidi stvaraju sve te potpuno izmišljene vesti, po čemu su neslavni rekorderi? Kako u toj svojoj redakciji sednu i treba da smisle teme za sutrašnji broj? Kako dolaze do toga, kako se to dešava? Ovim sam hteo da pokažem kako bi to moglo da izgleda. Ne znam prosto odakle su iskopali te odgovore mrtvog čoveka. Javio se kao duh i dao izjavu, pa vi zovite Dobricu da vam demantuje.

Onda imate situaciju da ovakvi mediji dobijaju novac od države, a da građani nemaju pojma o tome. Verujem da 95 odsto građana to ne zna. Tekst Cenzolovke o produkciji koja se otvorila pre mesec dana, a dobija silne milione, verovatno je došao do ljudi koji su svesni da se takve stvari događaju. Ne verujem da će to moj ćale ili tašta da pročitaju, i to je problem jednog zatvorenog kruga. 

Imao sam osećaj da sam već čitao taj tekst, čitavu tu temu, koja je beskrajna. Devedesete sam imao 20 godina i verovao sam u svetliju budućnost koja dolazi, a 30 godina kasnije pitam se – what the fuck?! Teme su iste, pričamo o Kosovu, nekim nepostojećim autonomašima, Evropskoj uniji… Niko se ne ljuti što ispred kuće ima tri kontejnera puna đubreta, koje niko ne prazni, ali će zato strasno pljuvati po Vučiću ili Đilasu.

Onda imate medije koji lažu u vezi sa vrlo ozbiljnim stvarima, raspiruju međunacionalnu mržnju. To je ono što mene plaši, i kada krenu takve vesti, onda je očigledno da je organizovano. Ko to organizuje i šta je cilj toga jeste ono što je zastrašujuće.

Tabloidi i njihove lažne vesti služe da zatrpavaju naše živote glupostima. Ako ljudi posumnjaju u to što tu piše, to je dobro. Ne moraju da idu da proveravaju da li je to istina, dovoljno je i da samo posumnjaju.  

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend