21. feb 2017.

„Lopovski mediji“ i „besni fotografi“ (1): Rat koji na kraju dobija samo država

Ukoliko mediji ne prestanu da objavljuju fotografije za koje nemaju dozvolu autora i ako sudije nastave da zbog toga drakonski kažnjavaju medije – mnogi od njih će početi da se gase. Predstavnici fotografskih udruženja ne vide nikakav problem u nestanku takvih medija. Oni koji se tome protive, podsećaju na biznis-model koji su razradili neki fotografi i advokati, kao i na to da najgore prolaze mediji koji su na meti države

Foto: Cenzolovka

Foto: Cenzolovka

Zbog korišćenja fotografija bez dozvole i plaćanja, fotografi poslednjih godina sve češće tuže medije u Srbiji. Kazne su previsoke i dovode u pitanje opstanak medija, posebno lokalnih, koji i bez njih jedva preživljavaju.

Pojedini fotografi smatraju da i treba da budu zatvoreni svi oni koji kradu njihova autorska dela.

S druge strane, urednici tih medija fotografima koji ih tuže zameraju da nisu kolegijalni i da se služe „nečasnim sredstvima“.

Radio 021 iz Novog Sada nedavno je kažnjen maksimalnom kaznom od 250.000 dinara, sa sudskim troškovima, zbog toga što su na portalu objavili fotografiju za koju su, kaže urednik Slobodan Krajnović, imali samo usmenu dozvolu dopisnice Kurira.

U poslednje četiri godine su zbog povrede autorskih prava pet puta bili na sudu, jer, priznaje Krajnović, u početku nisu znali ono što sada znaju o korišćenju fotografija.

Krajnović kaže da u 2016. godini nisu dobili nijednu tužbu jer su počeli strogo da vode računa o tome koje fotografije koriste, ali napominje i da je kazna koju su platili – previsoka.

I on i čitava medijska zajednica smatraju da je Viši sud u Beogradu, pred kojim se vodi ova vrsta sporova, postao „automat za izricanje istovetnih presuda“, jer ne uzima u obzir kakva je fotografija u pitanju, niti koliko ona zaista vredi, ali ni to kako će visina kazne uticati na opstanak medija koji ju je neovlašćeno objavio.

Sudije se uglavnom, kaže Krajnović, „drže prakse koja je ustanovljena protiv beogradskih nacionalnih medija, pa se tako lokalnim medijima presuđuju isti iznosi kao Blicu, Kuriru ili B92“.

Krajnović: Ne znam zašto su besni na kolege

Medijska zajednica je jedinstvena u stavu da fotografi imaju pravo da zaštite svoja autorska dela i da se Zakon o autorskim i srodnim pravima mora poštovati. Istovremeno ističu da je nekorektno to što, dok se mediji bore za opstanak, pojedini fotografi na internetu ciljano traže svoje fotografije koje su neovlašćeno objavljene.

Naime, po istom zakonu, medij (ili agencija) jeste nosilac imovinskih autorskih prava na fotografije koje su nastale dok je fotograf u radnom odnosu, odnosno pet godina od nastanka dela (osim ako ugovorom nije drugačije definisano), nakon čega se fotografu vraćaju sva autorska prava na tu fotografiju i on može da tuži one medije koji je opet koriste.

Zakon se mora poštovati, ali ovako nešto nije kolegijalno. Radimo u istoj branši, jedemo isti hleb. Ne znam iz kog razloga su besni na svoje kolege. Tužeći medije, uzimaju im hleb. To govorim iz ugla lokalnih medija, gde je priča mnogo teža, jer u dve tužbe mogu da zatvore firmu (Slobodan Krajnović)

„Oni su stekli autorska prava na neke fotografije i samo čekaju da medij tu fotografiju ponovo iskoristi pa da ‘pljusnu’ tužbu. Svakako da na to imaju pravo i ne sporim da se zakon mora poštovati, ali ovako nešto nije kolegijalno. Radimo u istoj branši, jedemo isti hleb. Ne znam iz kog razloga su besni na svoje kolege. Tužeći medije, uzimaju im hleb. To govorim iz ugla lokalnih medija, gde je priča mnogo teža, jer u dve tužbe mogu da zatvore firmu“, kaže Krajnović.

Nedim Sejdinović iz Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine podseća da su novinarska udruženja kolegijalno stala u odbranu fotografske profesije kada je početkom prošle godine malo falilo da u srpskom parlamentu bude usvojeno tumačenje dela Zakona kojim bi bilo uvedeno postojanje „rutinske“ fotografije.

Sada se, međutim, postavlja pitanje njihove kolegijalnosti.

„Došli smo u veoma nezgodnu situaciju, jer smo se svesrdno borili za prava fotografa i sada nam se to na neki način obija o glavu, jer oni koriste nedovršene i nejake zakone i lošu sudsku praksu koja po automatizmu dodeljuje neprimerene kazne, i mnogi zato unapred pristaju na nagodbe, koje su takođe previsoke za male, siromašne medije“, ističe Sejdinović.

I dok on smatra da je stvorena jedna vrsta biznis-modela u kojem pojedini fotografi sa nekoliko specijalizovanih advokatskih kancelarija štancuju desetine i stotine tužbi i opomena medijima, fotografi nemaju dilemu – onaj ko neovlašćeno koristi tuđu fotografiju je lopov i treba da bude kažnjen.

Mančić: Ne plaćate fotografiju, već to što ste lopov

A kazne „uopšte i nisu tako visoke“, smatra predsednik Centra za razvoj fotografije Zvezdan Mančić, jer se u razvijenim zemljama za krađu fotografije plaćaju milionski iznosi.

Ja bih voleo da se neki medij zatvori, jer bi to bio primer drugima. Iskreno, nama je u interesu da se zatvore svi oni koji ne žele regularno da sarađuju sa nama i da mi budemo deo tih medija (Srđan Ilić)

„Ako jedan medij padne na kolena zbog 1.000 evra, onda nisam siguran ni da treba da postoji. S druge strane, meni se čini da su ovo, u stvari, pritisci koji dolaze instruirano da bi se blatila novinarska profesija od onih koji ne žele da plaćaju fotografije. To je svakom kolegi jasno – ukoliko uzmete tuđu stvar, morate to da platite. Ako ukradete cipele i uhvate vas u krađi, vi više ne plaćate cenu cipela koje ste ukrali, već i krivično odgovarate. Vi ne plaćate više cenu fotografije, nego plaćate što ste lopov“, objašnjava on.

Fotografi nisu beskrupulozni, smatra Mančić, jer ni on ni njegove brojne kolege, kako tvrdi, nikada prvo ne odu na sud.

„Koliko znam, sve kolege su pokušavale da dobiju naknadu za svoj rad tako što su prvo pozvali medij, ne znam nikog ko je prvo pozvao advokata. Niko ne želi da se razvlači po sudovima i komplikuje sebi život, već pozove i kaže: ta fotografija košta toliko. Međutim, ako se ne dogovore, što se često dešava, onda dolazi do sudskih procesa koji su mnogo skuplji od cene fotografije“, navodi on.

Ilić: Neka se zatvore svi mediji koji ne žele da sa nama sarađuju

Predsednik Udruženja fotoreportera Srbije i bivši urednik fotografije u Tanjugu, Srđan Ilić, jedan je od onih koji često na sudu traže zaštitu svojih autorskih prava.

On smatra da kazne treba da budu iste i za lokalne i za nacionalne medije.

„Kad ukradete bicikl u Bujanovcu i u Beogradu, nema veze što je Bujanovac mala sredina, bićete isto kažnjeni. Svi mediji, kao i svi građani, treba da budu izjednačeni pred zakonom“, kaže Ilić.

Na konstataciju da previsoke naknade mogu da zatvore lokalni medij, ovaj fotograf je decidiran:

Stvorena je jedna vrsta biznis-modela u kojem pojedini fotografi sa nekoliko specijalizovanih advokatskih kancelarija štancuju desetine i stotine tužbi i opomena medijima (Nedim Sejdinović)

„Neka ga zatvore. Ja bih voleo da se neki medij zatvori, jer bi to bio primer drugima. Iskreno, nama je u interesu da se zatvore svi oni koji ne žele regularno da sarađuju sa nama i da mi budemo deo tih medija. Mislim da bi bilo dobro da pojedini mediji odu u ‘stečaj’ zato što ćemo onda doći do jednog prosvetljenja, do jedne katarze, jer će ljudi shvatiti da više ne može tako da se radi.“

Ilić ne smatra problematičnim to što fotografi namerno „love“ svoje fotografije po internetu, jer mediji razmišljaju „po logici mog psa – što padne na pod, moje je“, pa krše autorska prava ne samo iz neznanja nego i iz čiste nehajnosti.

„Mene je pre par godina kontaktirao čovek koji je tražio moje fotografije za neku monografiju. Rekao sam koliko to košta, sve sam im spremio i ispostavilo se da imaju manjak u budžetu i da im fale pare za te dve slike. E, te dve slike sam im ja poklonio. Kad je neko kulturan, civilizovan, vaspitan, nađe me, sedne sa mnom, popije kafu, dogovorimo se šta treba, plati sve, takav klijent tako nešto i zaslužuje“, kaže on.

S druge strane, problem je upravo bahatost i nezainteresovanost pojedinih medija, naročito velikih, sa kojima se i Ilić sudi.

„Ja sam sitnim medijima opraštao neke slike, ali da oprostim velikim medijima, sa milionskim profitima, neću. Ja nikada nisam tužio pre nego da se obratim mediju. Pišem, oni ne odgovaraju, i to bude beskrajno razvlačenje“, objašnjava on.

Neprimereno suđenje medijima koji su na meti države

Ipak, i jedni i drugi se slažu s tim da mnogi novinari i urednici moraju da se edukuju u oblasti autorskih prava kako ne bi završili na sudu, ali i da moraju da sarađuju jer „jedu isti hleb“.

Ako ukradete cipele i uhvate vas u krađi, vi više ne plaćate cenu cipela koje ste ukrali, već i krivično odgovarate. Vi ne plaćate više cenu fotografije, nego plaćate što ste lopov (Zvezdan Mančić)

Prema mišljenju nekih novinara, naročito je važno menjati sudsku praksu, jer postoji bojazan da bi visoke kazne mogle da budu instrument za gušenje slobode medija.

„Sudska praksa pokazuje da oni mediji koji su na meti države imaju ubrzane procese i neprimerene presude. Ako to ubacimo u čitavu priču, možemo da kažemo da će fotografi uticati na gašenje medija koji su kritički prema vlasti. Zato predlažemo da sednemo s njima, da napravimo cenovnik, da vidimo šta ćemo s tim fotografijama koje su objavljene pre 10 godina, da rešimo brojne probleme, bez želje da ijednog trenutka poništavamo bilo čija autorska prava“, zaključuje Sejdinović iz NDNV-a.

BRISATI NELEGALNE ARHIVE I POTPISIVATI AUTORA

Advokat Miloš Stojković kaže da su fotografi počeli intenzivnije da tuže medije od 2010. godine, jer su shvatili da mogu da zaštite i neke fotografije koje su ranije objavljivane.

„Iz mog iskustva, uglavnom se radilo o tome da su tuženi mediji kupovali fotografije od agencija, u kojima su fotografi bili u radnom odnosu ili imali neki vid ugovorne saradnje. Po tim ugovorima su njihove fotografije mogle da koriste agencije kao nosioci imovinskih autorskih prava. Te fotografije koriste mediji koji su ih kupili, ali kada nije ugovoreno koliko dugo će se neka fotografija koristiti, po isteku pet godina od njenog nastanka, imovinsko pravo na nju se vraća fotografu i on ima prava da tuži medij ukoliko je on opet objavi na sajtu“, objašnjava advokat.

Stojković preporučuje urednicima da obrišu iz arhive sve fotografije za koje nisu sigurni ko je autor, a da svakako uvek, čak i kada skidaju fotografiju sa agencijskih servisa ili besplatnih (licence free) sajtova, potpisuju imenom i prezimenom ili pseudonimom onoga ko je fotografisao.

10 komentara za: “„Lopovski mediji“ i „besni fotografi“ (1): Rat koji na kraju dobija samo država

  1. Srđan Ilić Gremlin

    Da, ukoliko se hitno ne uvede red, obrišu ilegalne “štek arhive” i ne počne da se poštuje zakon koji je odličan, a fotografije počnu da se kupuju na tržištu-neminovno će prvo doći do zatvaranja nekih manjih medija. Ali, posmatrajmo to kao kad neko nesavesno vodi bilo koju drugu kompaniju, privatnu firmu, zanatsku radnju, pekaru, kafić – pa zbog kazni za nepoštovanje zakona ode u stečaj.

    Zašto bi mediji, a posebno “mali” bili izuzeti od zakona ?

    Nećemo valjda menjati zakon samo da bi ga prilagodili sitnim “kraduckanjima” pojedinaca, koji sad glasno zakukavaju da im se krađa “oprosti”, jer su “mali” ?

    “Biznis model” da se arhiviraju, a potom po potrebi, i zauvek koriste fotografije su patentirali veliki mediji, a mali samo preduzeli odličnu besplatnu ideju. Godinama su stvarani lepi besplatni “štekovi“ miliona nelegalnih novinskih fotografija, koji po raspadu jedne novine (Press) migriraju u nove novine koje se osnivaju (Naše Novine, Exspress, itd) kako u Srbiji, tako i u regionu (Press, Republika Srpska). Kompletne baze se kopiraju i raznose, bez znanja i saglasnosti fotografa autora. Direktori medija međusobno “razmenjuju” fotografije. Mi ZNAMO ko to radi, a oni će se sami prepoznati.

    Fotografi su reagovali dosta, dosta kasnije, kad su krađe dostigle enormne razmere. Apsolutno je nebitno na koji način pronalaze ukradene fotografije. U 21. Veku, uz postojanje interneta i savremenih alata za pretragu to nije nikakav problem. Može i onaj starinski metod, sednete u kafić, naručite kaficu, prelistate novine, i nađete 5 svojih slika za koje nemate pojma odakle u toj novini.

    Nikako ne vidim šta je u tome “nekolegijalno”, a posebno “nečasno” ?

    Gospodin Krajnović iz “Radia 021”, javno priznaje da “u početku nisu znali ono što sada znaju o korišćenju fotografija” – nepoznavanje zakona vas ne štiti od odgovornosti, ako duplo prekoračite brzinu, nećete se izvući tako što ćete saobraćajcu reći da “niste znali da je ograničenje 50 kmh”. Dalje, kolega Krajnović kaže da “nema fotografe, urednika fotografije” – zato mu se i događaju ovakve stvari jer evidentno ne želi da uloži u fotografiju u svom mediju. Advokati su specijalizovani za razne oblasti, a neki i za autorska prava – ako vas boli koleno, ići ćete kod specijaliste ortopeda – ne vidim u tome ništa sporno.

    Pod “Kolegijalnost” smatram da kad nekom treba neka fotografija, pročita FILE INFO, pronađe autora, pita za dozvolu, ponudi honorar u skladu sa mogućnostima, ili samo ”drugarsku kaficu”. A na svakom autoru je da odluči, hoće li ili neće pristati, i to je njegovo neotuđivo pravo.

    Kolega Sejdinović strašno greši ako zaista misli “da će fotografi uticati na gašenje medija koji su kritički prema vlasti”. Najviše tužbi imaju veliki medijski sistemi i to baš oni vrlo bliski vlastima: Ringier Axel Springer, RTS, RTV, b92, Prva TV, Adria Media, Politika, Večernje Novosti.

    Odličan “biznis model” ima televizija N1 – imaju regulisana autorska prava za svaku fotografiju koju koriste, pretplaćeni su na sve što im treba – i nemaju NI JEDNU TUŽBU i svaka im čast na profesionalizmu.

    Advokat Stojković lepo preporučuje urednicima da obrišu iz arhive sve fotografije za koje nisu sigurni ko je autor. To je bolan, ali jedni način, jer je svaka takva arhiva tempirana bomba i izvor potencijalnih problema.

    Definitivno je potrebno u obostranom interesu najhitnije pokrenuti dijalog između fotografa i medija, u kojem će se pokušati približavanje stavova, formiranje tržišta fotografije, kako bi i fotografi živeli pristojno od plodova svog rada i dugogodišnjih arhiva, a novinska fotografija, posebno ona istorijska, dobila svoju cenu koju zaslužuje. Takođe, obavezna je hitna edukacija urednika i novinara o upotrebi fotografije, kao i precizno praćenje ugovora sa lokalnim agencijama koje redistribuiraju svetske agencije – jer svaka fotografija koju dobijete ima jasno naznačen ROK UPOPTEBE. Svaka ponovna upotreba, PONOVO SE PLAĆA, a to “Tanjug”, “Beta” i “Fonet“ ne kažu svojim klijentima, pa ih time dovode u zabludu da jednom kupljena fotografija može da se koristi doveka.

    Fotografi su oduvek bili neotuđivi deo medija, jer mediji bez fotografija, baš i nisu neki mediji. Tako bi trebalo da bude ponovo.

    21. феб 2017. at 14:18
  2. NS

    Bas ste sve super objasnili, ali mislim da ste pali s Marsa!!! A kad ste tako pametni, da vas pitam: Ako fotoreporter koristi sluzbeni fotoaparat koji vredi oko 10.000 evra i s njim radi za druge medije, firme, organzcije itd, sta se s njim radi? Da ga okacimo za taj aparat pa na drvo, jedino tako…
    I ne da ste mehanicki kliktasi, nego to svaki imbecil moze da radi, a vecinom bas takvi i rade, a ponasaju se kao da su izmislili telefon ili naizmenicnu struju…

    Toliko do mene, pozdrav za gospodu koja su u tekstu gore predstavili fotografisanje kao da je cepanje atom u Vinci

    21. феб 2017. at 19:38
    • Cika

      Ako su fotografi “ mehanički kliktaši“ zašti i mediji ne zaposle po jednog? Ako već izdvajaju po 10 000€ za aparat ( u šta sumnjam), mogu izdvojiti i platicu za kliktasa. Ali, lakse je maznuti za dž. Stvarno mi nije jasno zasto se ne koriste štok baze fotografija, jer za 0,5€ ili malo više mogu naći fantastične fotke. Ali, opet je lakše maznuti i kopiraj
      -zalijepi nego platiti opremu i fotografa, ili ne daj bože zaposliti ga, kupiti opremu, auto, platiti gorivo, spavanje i večeru ( fotograf neka preskoči ručak).
      Ako kliktanje nije cijepanje atoma u Vinči, radite to sami, nemojte krasti.

      22. феб 2017. at 09:39
    • Petar Detlić

      Ako službenim autom napravim prekršaj to se ne važi?
      Nije foto aparat autor fotografije, bez obzira na koga se aparat vodi!

      22. феб 2017. at 10:11
    • Nebojsa Markovic

      Ti da si iole procitao pazljivo tekst, primetio bi da po zakonu svaki zaposleni fotograf koji mozda koristi i sluzbenu opremu, nakon prestanka rada, posle 5 godina, pazi 5 godina, njegove su fotografije kao autora. To je po zakonu. Vrlo je malo procenat medija koji daju slizbenu opremu a veci procenat honoraraca koji rade sa svojom opremom. Kroz tvoje pisanje, vidi se da si jedan od onih koji su dva puta pokusali da menjaju zakon o autorskim pravidma i da vam drzava omoguci da legalno kradete. Taj deo oko imbecila, govori o tebi, tvojoj kulturi kao i ljudima koji misle kao ti i na zalost, sa takvom kulturom ste deo medija koji truje narod. Onog trenutka kada budete shvatili da nicije fotografije ne mozete da koristite bez placanja a jos manje bez pitanja i da zbog toga idete na sud a presudu shvatite kao kaznu sto KRADETE, onda cete postovati i vas rad. Ako kao mediji stalno pisete kao neko krade ovo ili ono u drzavi i vi ste protiv toga, onda nemojte i sami da budete lopovi i da trazite zakon koji vam omogucava da legalno kradete za male novcane kazne, sto mu dodje, mi hocemo da platimo kaznu sto krademo ali samo da nije velika. Za razliku od tebe potpisanog kao NS, ja imam obraza da napisem svoje puno ime i prezime, i zao mi je sto nisi napisao iz kog si medija, pa da vidim da li ste ukrali neku moju fotografiju i da velikom slascu vas tuzim jer ste LOPOVI. Nebojsa Markovic

      22. феб 2017. at 11:26
    • MA

      Bas bi volela da vas vidim kako „mehanicki klikcete“ dok vam pucaju iznad glave, ili trcite kroz suzavac. Uzmite aparat u ruke, bas me zanima kako bi vam prosle te vase imbecilne fotografije.

      22. феб 2017. at 13:48
  3. Petar Detlić

    Čekaj malo… „Tužeći kolege uzimaju im hleb“, a „uzimajući“ tuđ rad (fotografije) bez pitanja i nadoknade, ne uzimaju taj isti hleb autoru?!
    Druga situacija – stalno postoji neka teorija zavere protiv „siromašnih“ medija, a primer je – neuki urednik nekog portala objavi ilustraciju o kriminalu u policiji na kojoj se jasno vide lica dva policajca, a van konteksta, i naravno, odma dobije privatnu tužbu. Šta sad!? Opet fotografi krivi? U ovoj državi je pravilo da se profitira tako što se ne plaća tuđ rad i znanje, a debelo koristi, što je i dovelo do obesmišljavanja gotovo svake profesije.

    22. феб 2017. at 02:11
  4. Gradjanin

    Sve nam je super u drzavi, samo jos to da se uredi i mozemo da zivimo ko normalni

    23. феб 2017. at 21:26
  5. Pera

    Pravda za fotografe! Ko šiša, recimo, nestale bebe i višedecenijske sudske procese, fotografi su bitnijI!

    31. дец 2018. at 03:33
  6. Gry

    Ok. Postoji nešto što se zove intelektualna svojina, i to treba poštovati. Isto tako poznata je stvar da na zapadu postoji masa slobodnih foto-reportera koji prodaju najaktuelnije fotografije sa lica mesta za cca. 50-100$. U Srbiji isto tako postoje ljudi koji bi rado ustupili besplatno snimljeni materijal sa nekog događaja. Na medijima je da stupe u kontakt sa takvim ljudima i ostvare saradnju. Tako bi smanjili troškove poslovanja a ujedno promovisali fotografa amatera.

    31. дец 2018. at 14:03

Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.

Send this to a friend