05. avg 2016.

Sanja Kljajić: Cenzura, udvorištvo, propaganda i nerad na RTV-u

Sanja_Kljajic_RTV_Cenzolovka_P.GunjicDok njene kolege iz najvećih medija u zemlji ćute o pritiscima i (auto)cenzuri u sopstvenim redakcijama, čak i pošto ih iz njih oteraju, dojučerašnja novinarka Radio-televizije Vojvodine Sanja Kljajić smatra da javnost treba da zna šta se u javnom servisu događa. Govori o tome kakva je iskustva sa cenzurom imala, o promenama koje novi urednici uvode, o problemima sa ranijim direktorom, najavljenim otpuštanjima i onima koji i dalje, uprkos svemu, pružaju otpor

 

Tek su tri godine od kada je počela da radi na Radio-televiziji Vojvodine, a iza Sanje Kljajić je mala istorija novinarstva u Srbiji. Posle promena urednika te kuće, osetila je na svojoj koži cenzuru i uvrede, bila svedok ponižavanja svojih kolega, gledala kako profesionalno novinarstvo ustupa mesto udvorištvu, propagandi i aktivizmu.

Počela je da radi kao volonterka na RTV-u još na studijama novinarstva, nastavila i neko vreme posle fakulteta, učila zanat, dokazala se kao dobra novinarka. Napredovala do položaja honorarne saradnice, došla i do ugovora.

Povezane priče

Onda se u martu zaposlila. I pre neki dan dala otkaz.

Da kolegama iz zemalja razvijenih demokratskih institucija i profesionalnijeg novinarstva ispriča kako je za pet meseci radnog staža doživela političke smene menadžera i urednika, potpisivala protestna pisma zbog smena svojih kolega, na ulicama Novog Sada demonstrirala kao jedna od organizatorki protesta Podrži RTV, doživela da joj urednici ne dozvoljavaju da radi… Ko bi joj verovao?

Ostala je na RTV-u i posle promena menadžera i urednika u maju, nadajući se da će tako moći iznutra da se bori, da bi na kraju bila suočena sa cenzurom i obesmišljavanjem posla kojim se bavi.

I dok njene kolege iz najvećih medija u zemlji ćute o (auto)cenzuri u sopstvenim redakcijama čak i kada ih iz njih oteraju, Sanja Kljajić smatra da javnost treba da sazna šta se na javnom servisu događa.

Evo kako je ona na sopstvenoj koži iskusila cenzuru, i to baš onu koja u Srbiji, sudeći prema kustosima iz vrha vlasti, službeno ne postoji:

Kljajić: Oni su me pretprošlog petka (22. jul, prim. nov.) pozvali i dali da uradim priču o tome kako u Srbiji ima posla, kako su neki konkursi otvoreni, ali, eto, ljudi neće da rade po 12 sati za male pare u lošim uslovima. Tražili su i da za primer uzmem kompaniju „Lir“ iz Novog Sada (Lear, američki proizvođač delova za automobile, ove godine počeo sa radom, najavljeno da će zaposliti 2.500 radnika, prim. nov). Rekli su da će neko iz njihovog menadžmenta biti gost na RTV-u, pa da iskoristim priliku i snimim izjavu.

Mi sada ne radimo uključenja uživo jer se oni plaše „diverzije“ i da ćemo mi reći nešto što oni ne mogu da kontrolišu. Oni ne veruju novinarima, ne veruju rediteljima, ne veruju organizatorima, ne veruju montažerima, ne veruju apsolutno nikome. Sebe su sami doveli u tu situaciju i zato se kuća trenutno raspada

Cenzolovka: Ko je to od vas tražio?

Kljajić: Kristina Đogo, jedna od urednica Dnevnika. Sve to je zvučalo kao katastrofa. RTV uopšte nije izveštavao šta se događalo sa protestima radnika zbog loših uslova rada u pojedinim fabrikama. Tom temom su se bavili i režimski i drugi mediji, prosto je bilo nemoguće ignorisati sve te slučajeve. Ali ne i RTV.

Ja sam urednici rekla da zaista ne mogu da uradim takvu priču. Ne želim da me neko kamenuje na ulici ako radim temu koja se kosi sa zdravim razumom.

Ja sam predložila da radimo drugačije – da ih pitamo zbog čega su ti konkursi za nove radnike stalno otvoreni i kakve oni uslove postavljaju. Sa druge strane, šta se dešava sa tom klimom i radnicama koje su padale u nesvest.

Htela sam da uradim kompletnu priču za početak naredne nedelje: da uključimo različite sagovornike, da se ne bavimo samo „Lirom“, već i drugim stranim investitorima i ispitamo ko su oni, šta naša država njima daje, šta mi dobijamo od njihovih investicija, šta dobijaju radnici koji se kod njih zapošljavaju…

Cenzolovka: Da li ste sa Kristinom Đogo imali i ranije probleme?

Kljajić: Ne, nikad ranije nisam imala probleme i mislila sam da sa njom mogu da se dogovorim. Nju sam znala i ranije, ona je bila voditeljka pre nego što je postala urednica Dnevnika u 5, i do tada je delovala kao neko s kim se može dogovoriti.

Cenzolovka: Ona je pristala na vaš predlog da promenite temu?

Kljajić: Da, da. Rekla je: Ako budeš imala nešto, daj mi za nedelju, kada ja uređujem Dnevnik, a ako ne, onda prilog ostaje za narednu nedelju. Ona Dnevnik uređuje svakog drugog dana.

Sve smo se lepo dogovorile i zapisale na papir ko bi trebalo da budu sagovornici. Namestilo se i da je koleginica išla na teren na kome je bio ministar rada Aleksandar Vulin, pa je i on sve to prokomentarisao.

Ja sam pokušala da urednicu dobijem u ponedeljak, ali se ona nije javljala. U utorak mi je rekla da taj prilog treba da ostavimo za neki naredni put. Ja sam je pitala: „Dobro, onda pravimo tu priču za četvrtak?“ Ona je rekla: „Da“.

sanja-kljajic-tekst-priloga

Tekst priloga Sanje Kljajić o uslovima u kojima rade radnici, koji je nestao, najverovatnije izbrisan sa servera Centralnog deska RTV-a

To je moj kolega upisao u Centralni desk, gde je plan. Do četvrtka sam imala i Vulina i napisala ceo sinopsis. Urednica mi je rekla da montiram i da joj ostavim najavu. I ja sam to uradila.

Ni na jednom kolegijumu, međutim, o toj se priči nije razgovaralo. Taj prilog je stajalo u planu, ali su ga svi ignorisali, kao da ne postoji.

U četvrtak je moja smena trajala do dva. Pre nego što sam otišla, pitala sam kolege da li je taj prilog bio u planu za Dnevnik. Nije, ni u jednom trenutku, nije bio ni u „košuljici“.

Posle Dnevnika sam se vratila u redakciju da proverim šta se događa i videla da ništa nije bilo na serveru u folderu „Dnevnik“, gde inače stoje prilozi – ni tekst, niti te završne reči, odnosno titlovi, najave – ništa.

Pitala sam kolege da li znaju gde je sve to, ali niko nije video niti znao šta se sa njim dogodilo. Nije bilo ni priloga.

Sačekala sam da prođu sve informativne emisije da vidim da li će ga pustiti. Ništa se nije dogodilo a nikakvu informaciju o tome šta je sa prilogom nisam mogla da dobijem.

Zvala sam urednicu i slala joj poruke, ali nije odgovarala. Na hodnicima me je izbegavala. Tek sam je srela u petak (29. jul) posle četiri i pitala je šta se dogodilo. Ona me je samo pogledala i ponavljala: „Nije stalo, nije stalo, nije stalo…“

Pa dobro, rekla sam, nije prvi put da nešto nije stalo u Dnevnik, bilo je takvih situacija, naravno, i ranije. Mogla je da ostavi i da ide za vikend. Ali, pitala sam ko je sve to obrisao sa mreže tako da niko ne može da vidi. „Ne znam ja, nije stalo, nije stalo…“, to je bila jedina rečenica koju je ona stalno vrtela.

Ja sam posle toga sela i napisala mejl Budimiru Markoviću, kao šefu Centralnog deska, Kristini Đogo kao urednici Dnevnika tog dana i urednici informativnog programa – osobama koje su meni direktno nadređene.

Objasnila sam šta se dogodilo, pitala zašto prilog nije emitovan ni u jednoj informativnoj emisiji, šta je sporno u prilogu i ko je obrisao završne reči i tekst.

Niko mi nije odgovorio i ja sam posle toga odlučila da u tome više neću učestvovati. Nazvala sam kadrovsku službu da mi spreme papire za ponedeljak, kada ću doći da ih potpišem i da dam otkaz.

Cenzolovka: Jeste li do danas dali otkaz?

Kljajić: Nije bilo jednostavno. U kadrovskoj službi su mi dali neko njihovo standardno obrazloženje za sporazumni raskid radnog odnosa. Ja sam ga dopunila time zašto ja odlazim, da bi to ostalo u arhivi, jer želim da to ostane negde zabeleženo. Navela sam i koje odredbe Zakona o javnom informisanju i Zakona o javnim servisima oni krše. I sve to predala.

Za sporazumni raskid ugovora to moraju da potpišu v.d. glavne urednice Nada Kalkan i v.d. direktorke programa Slavica Subotić Braun i na kraju v.d. generalnog direktora Miodrag Koprivica.

Kažnjavanje Cece Božić Krajinčanić je za nas bilo skandalozno. Meni je žao što se mi ni tada nismo oglasili kao redakcija, ali to nismo uradili na njeno insistiranje. Hteli smo da reagujemo… i bili smo potpuno ubeđeni da je tadašnji generalni direktor to uradio na svoju ruku, verovatno dodvoravajući se nekom

Sekretarica mi je, međutim, nakon sat vremena vratila papir na kome sa mojim otkazom, sa zalepljenim stikerom na kome piše „Nema sporazumnog zbog notornih laži izrečenih“, tim redosledom reči. Mislili su na to šta sam napisala u obrazloženju.

Cenzolovka: Šta je to značilo? Da ne možete da date otkaz?

Kljajić: Ne znam, pomislila sam tada: „Šta je ovo, držaćete me zatvorenu, nećete mi dati da odem?“ (smeh)

Konsultovala sam advokata, tako da sam danas (sreda, 3. avgust) predala jednostrani raskid ugovora i nadam se sa njima završila za sva vremena. Barem sa tim ljudima koji sada vode RTV.

Cenzolovka: Pre desetak dana ste na svom Fejsbuk profilu napisali: „Odlomak iz života na RTV-u: Čekićaš svakog dana na poslu koji u biti voliš najviše na svetu, a svaki minut tu proveden je kao u ogromnoj spravi za mučenje“. Na šta ste tada mislili? Kako su se u svemu tome ponašale ostale kolege u redakciji?

Kljajić: Na prste jedne ruke tamo možete nabrojati kolege koje rade onako kako oni kažu. Sa druge strane, desetak novinara odbija da radi na taj način. U stvari, mi koji smo i ranije pravili priloge i proizvodili program, u protekla tri meseca smo nastavili da to radimo.

Oni koji nisu radili ranije, oni ne rade ni sad. Na to smo mi upozoravali kada smo rekli da će se urušiti program. Oni su prosto neradnici. Ne možemo čak ni da govorimo da li su oni profesionalci ili nisu, da li poštuju Kodeks ili ne, to je nebitno za njih. Oni su neradnici.

Mi smo dobijali zadatke tokom tih prvih mesec dana novog uredništva, ali sada i mi sedimo svaki dan u redakciji i ne radimo ništa. Ne daju nam da radimo. Mi predlažemo priče, ali sve što dobijemo ponekad jesu neke potpuno marginalne teme, o kojima ranije prilozi ne bi ni bili rađeni.

U tih prvih mesec dana, poslali su me da uradim, recimo, priču o rezultatima istraživanja konkursnog finansiranja medija, predstavljenom u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine. Kada sam se vratila, urednik Goran Pavlović mi je rekao da je ta priča o tolikim nepravilnostima na konkursima za finansiranje medija „direktan napad na državu“.

Ja sam rekla da je to ozbiljno istraživanje i mi smo se pred punom redakcijom raspravljali dvadesetak minuta. On je  na kraju rekao da izmontiram priču, a on će videti da li će da je pusti. Nije je, naravno, pustio.

I druge kolege su doživljavale slične stvari. Jedan kolega je bio na konferenciji za štampu Aleksandra Vučića, baš onoj kada je on govorio o rušenju u Savamali u Beogradu i kada je rekao da su to uradili „kompletni idioti“. Urednici su njegov prilog premontirali tako da je naša udarna vest bila priča o ekonomskim pokazateljima koje je Vučić izneo na početku te konferencije.

Novinar koji je radio taj prilog tražio je da se ne potpiše, jer to nije bilo ono što je on uradio, ali nije mogao da odustane od priloga, njegov je glas ostao.

Što se cenzure tiče: samo pogledajte kako je RTV izveštavao o protestima i biće vam sve jasno. Sa prvog protesta su korišćene servisne informacije.

Juče je sa sajta skinuta vest o tome da sam otišla sa RTV-a. Takve su se stvari događale i ranije. Isto je bilo i sa našim protestnim pismom.

Rtv sajt prazna strana

Prazna strana portala javnog servisa, sa koje je izbrisan tekst o tome da je Sanja Kljajić dala otkaz

Cenzolovka: Veće iznenađenje od brisanja te vesti bilo je da se vest o tome da dajete otkaz uopšte pojavila na sajtu RTV-a.

Kljajić: I dalje tu ima kolega koje pokušavaju da rade svoj posao. Sajt je i ovih meseci objavljivao ono što televizija nije nikad prenosila. Dobijali smo komentare da je sajt „potpuna šizofrenija“, jer se više nije znalo šta se objavljuje i kakva je uređivačka politika sajta.

Verovatno su ljudi i dalje gomilu stvari radili na svoju ruku. I juče je neko vest o mom slučaju objavio na svoju ruku. Znam da je direktorka programa zvala da se ta vest skine u momentu kada su dobili moj zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa.

Cenzolovka: To znači da u redakciji i dalje ima otpora prema novim urednicima?

Kljajić: Da, to se događalo, sve do momenta kada su oni shvatili da nas ne treba više da šalju na takve događaje i da mi treba da sedimo u redakciji i povremeno radimo marginalne priloge, kao što je onaj o izložbi o mineralima, stenama i fosilima, kakav sam ja radila (smeh). Tako da dugo pre ovog slučaja zbog koga sam dala otkaz nisam radila priloge za Dnevnik.

Pretpostavljali smo da će nas u septembru pootpuštati. Govori se o nekakvim spiskovima i svakog dana saznajemo ko je sve na njima

Cenzolovka: Kakva je atmosfera u redakciji?

Kljajić: Imamo problem i u komunikaciji kolega među sobom. Svi smo nervozni, svi smo na ivici živaca. Predugo traje ta agonija. Imali smo problem i sa urednicima i sa kolegama koji su pristali da rade kako novi urednici kažu.

Bilo je i tu uvredljivih ispada. Kao kada je jedna urednica pored mene, izlazeći iz redakcije, rekla: „Bože, tamo nema poštenog novinara“. Pored mene je tu bila samo koleginica koja je vodila Razglednice. Sa nama je ta urednica do juče sarađivala bez ikakvih problema.

Čak smo bili vrlo tolerantni prema budalaštinama koje su ti ljudi izgovarali, jer oni niti prate situaciju u društvu, niti čitaju. Čak i kada daju teme, prenose samo poluinformacije. Sada je samo izašla na videlo ta netrpeljivost koja postoji prema nama.

Cenzolovka: Da li je tu u pitanju sukob između profesionalaca i propagandista ili je to ideološki sukob?

Kljajić: Ja ne znam ni da li neki od tih ljudi uopšte mogu da se nazovu novinarima. A što se tiče smene rukovodstva RTV-a, mislim da se tu radilo o političkoj smeni. Mi nismo članovi stranaka, niti smo nečiju politiku sprovodili, ali je to ipak politička smena posle promene vlasti na izborima.

Glavna urednica Nada Kalkan mogla je da ode na Televiziju Novi Sad i da sat vremena bez potpitanja pljuje po nama, ali mi na to nismo odgovarali, jer ovo nije borba sa pojedincima, ni sa Budimirom Markovićem, ni sa Nadom Kalkan niti sa Slavicom Subotić Braun, već je ovo priča o javnom servisu i o tome da sa njim ne možete da radite šta vam se prohte.

Mi smo u kvalitet programa RTV-a zaista uložili energiju, to su uradile kolege prethodnih pet-šest godina. Zadobijanje poverenja bio je zaista dug proces, na kome je trebalo još da se radi. Ali više za to nema prostora.

Cenzolovka: Pojavili su se i podaci da gledanost pada.

Kljajić: Da, ali mi smo čekali jesen da vidimo podatke, kako nas ne bi optužili da koristimo letnju šemu. U septembru ili oktobru ćemo moći da kažemo kakvi su rezultati novih urednika u poređenju sa onim što smo mi pravili. Nažalost, to se već sada vidi, bar prema onom što je Voice objavio: Jutarnji program, koji je bio među najboljim emisijama, sad nije ni u prvih 20.

To je logična posledica toga kako se radi. Mi smo se bavili problemima građana, odgovarali smo na svaki poziv građana, izlazili na teren posle poziva i kad nismo sigurni da ima priče ako nas neko pozove. Sada toga više nema.

Cenzolovka: I pre smene urednika u maju javljali su se problemi kao što je onaj sa postavljanjem pitanja premijeru na konferenciji za štampu, kada je direktor Srđan Mihajlović kaznio novinarku Svetlanu Božić Krainčanić. Kako biste vi uporedili ta dva perioda?

Kljajić: I ranije je bilo problema, kao što ih ima u svakoj redakciji. Ja mogu da govorim o poslednje tri godine od kada sam tamo. U poslednje dve godine sam najviše radila na Dnevniku u 5, koji i jeste ogledalo te kuće.

Jednom je jedna urednica rekla za taj Dnevnik u 5 da je to „Dnevnik kompromisa“. Ali čak i takav „Dnevnik kompromisa“, sa tih prvih pet minuta koji su davani dnevnoj politici, pokrajinskoj i republičkoj političkoj eliti, bio je takav da smo posle toga mogli da radimo priloge potpuno slobodno.

Ne znam koliko su urednici radili pod pritiscima, o tome oni treba da svedoče. Određena su imena uvek morala da se puštaju. Kao što je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac. Ja ne znam da li je to bilo direktno od njega ili je u pitanju strah nekog iz našeg rukovodstva da on mora da se pusti kao resorni ministar. Moguće je da je bila u pitanju autocenzura.

Oni koji nisu radili ranije, oni ne rade ni sad. Na to smo upozoravali kada smo rekli da će se urušiti program. Oni su prosto neradnici. Ne možemo čak ni da govorimo da li su oni profesionalci ili nisu, da li poštuju Kodeks ili ne, to je nebitno za njih. Oni su neradnici

Ali važno je da, ako otpišete tih pet minuta, koliko su dobijali oni sa svojim političkim izjavama, mi smo imali ostatak Dnevnika za teme. Predlagali su ih novinari i urednici i mi smo se njima bavili prema standardima profesije.

Evo ova priča o radnicima koju sam ja sada pokušala da uradim, ne bi bila ništa specijalno pre 4. maja – niti bi bila smatrana škakljivom, niti bi nekome bila prst u oko. Takva tema bi došla na inicijativu urednika i kolegijuma, a ne nas novinara.

Za razliku od ovih danas, urednici su tada pratili i šta pišu drugi mediji i šta se događa oko nas.

I to je razlika. Neko je ovo sada okarakterisao kao „čitački Dnevnik“. I zaista jeste. Vesti se skidaju sa Tanjuga, jer je tamo sve već provereno. To što sme da emituje Tanjug, smemo da emitujemo i mi.

Neke od kolega predlažu teme svakodnevno i pokušavaju da proguraju te priče, ali na te pisane predloge niko ne odgovara, niti se na njih obazire.

Cenzolovka: Kako je na vas uticalo kažnjavanje novinarke zbog pitanja na konferenciji za štampu?

Kljajić:  Kažnjavanje Cece Božić Krajinčanić je za nas bilo skandalozno. Meni je žao što se mi ni tada nismo oglasili kao redakcija, ali to nismo uradili na njeno insistiranje. Ona najpre nije znala šta će da radi, pa je posle ta priča otišla u javnost i tako je ostalo bez naše reakcije.

To je bio najjači okidač nezadovoljstva i hteli smo da reagujemo jer smo svi bili veoma nezadovoljni time šta se Ceci događa i bili smo potpuno ubeđeni da je tadašnji generalni direktor to uradio na svoju ruku, verovatno dodvoravajući se nekom.

Cenzolovka: Taj isti direktor, Srđan Mihajlović, nije morao da podnese ostavku i na taj način sam otvori Pandorinu kutiju i novom rukovodstvu ostavi brisani prostor da radi šta god hoće.

Kljajić: Slažem se. S tim što mislim da je ta Pandorina kutija otvorena još kada je naš predajnik, prošle godine u vreme digitalizacije, skinut sa Avalskog tornja a da nama o tome niko nije rekao ni reč (na taj način RTV je izgubio deo publike, prim. nov.). Naknadno smo saznavali da smo u to vreme mi „spuštali loptu“ prema republičkim vlastima jer smo se nadali da ćemo tako biti vraćeni na Avalu.

Ja za to nemam dokaza, ali mislim da je to momenat kada mi počinjemo da pravimo kompromise. Da li je to bio jedini mogući potez njega kao menadžera, ja ne znam. Mi jako dugo nismo znali. Krenulo je da se priča po hodnicima, ali mislim da smo o skidanju sa Avale saznali iz tvita Vukašina Obradovića (predsednik NUNS-a, prim. nov.).

Cenzolovka: Koliko god da je teško podneti tu atmosferu – da li je otkaz najbolji način borbe u takvoj situaciji? Da li treba ostati i boriti se dok god je to moguće?

Kljajić: Ja se to pitam i danas. I zaista nisam načisto. Mi smo sve vreme insistirali na tome da niko ne daje otkaz. Postojao je među nama neformalan dogovor da izdržimo koliko god možemo. Pretpostavljali smo da će nas u septembru pootpuštati. Govori se o nekakvim spiskovima i svakog dana saznajemo ko je sve na spisku.

Pričalo se po hodnicima i da je taj spisak u Vladi Srbije i da se čeka na odobravanje. Ne znam da li je to tačno, ali u svakom slučaju, nekakav plan o otpuštanju postoji, mada mi pouzdano ne znamo o čemu se tu radi.

Ja nisam želela da idem na bolovanje. Nisam bežala iz škole, neću bežati ni sa posla. Pokušavala sam da sedim u toj redakciji i da se na taj način borim.

„JA SAM NOVINARKA, MENI NIJE MESTO NA KAMIONU“

Cenzolovka: Da li novinari mogu da izvedu ovakve promene bez mnogo veće solidarnosti kolega i podrške građana?

Kljajić: Svi mi koji učestvujemo na ovom protestu imamo isti stav – nikome od nas nije mesto na kamionu. Trebalo bi da mi budemo ispred kamiona, da o tom događaju izveštavamo. Ja ne želim da me neko pamti kao neku novinarku koja je govorila sa kamiona, ja želim da budem novinarka i ne želim da mi to u karijeri, danas ili sutra, predstavlja problem.

Ja kao novinarka ne mogu da tražim ostavku gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, to nije moj posao. Mi smo dovedeni u situaciju da tu ostavku moramo da tražimo zato što su oni organizovali kontramiting protiv nas. Nama su donekle tu i vezane ruke. Zato nam je potrebna podrška nevladinog sektora i građana, pre svega u Novom Sadu i Vojvodini.

Cenzolovka: Prelomila je priča o radnicima?

Kljajić: Ali ja zaista na mogu da podnesem taj osećaj kada vam neko traži priču o tome kako posla ima ali su ljudi neradnici. Gledam sve te ljude oko sebe, kako rade i koliko se muče i koliko je teško dobiti posao bez partijske knjižice – kako ja da u takvim uslovima da radim priču o tome kako nas poslovi čekaju ali mi nećemo da radimo? U tom trenutku sam shvatila da zaista nemam više tamo šta da tražim.

Da, ne mislim da je otkaz najbolji način borbe, niti želim da od sebe pravim bilo kakvu žrtvu, ali moje psihičko zdravlje je u pitanju, pre svega.

Cenzolovka: Da li to znači da odustajete ili ćete se i dalje boriti za RTV?

Kljajić: Ja ću u toj borbi i dalje učestvovati. Mi se trudimo da na sve moguće načine budemo legalisti. Trudili smo se da poštujemo sva pravila, da se ponašamo u skladu sa svim propisima i to uprkos tome što su oni koristili najgore metode iznošenjem neistina ili uvreda na dnevnom nivou.

Cenzolovka: Kako su vas vređali?

Kljajić: Kad vam neko kaže: „Nema tamo poštenog novinara“, meni je to i te kako uvredljivo. Koleginicu Vanju Đurić su i te kako vređali. Počele su da kruže priče o njoj kako joj je tadašnja urednica diktirala šta da kaže u javljanju uživo. To je ogromna neistina jer je Vanja veliki profesionalac, a i nama urednici ranije nikad nisu govorili šta da kažemo u uključenjima. Mi smo kao novinari na terenu odlučivali šta ćemo da kažemo. Imali smo izgrađeno poverenje.

I dalje tu ima kolega koje pokušavaju da rade svoj posao. Sajt je i ovih meseci objavljivao ono što televizija nije nikad prenosila. Dobijali smo komentare da je sajt „potpuna šizofrenija“, jer se više nije znalo šta se objavljuje i kakva je uređivačka politika sajta

Mi sada ne radimo uključenja uživo jer se oni plaše „diverzije“ i da ćemo mi reći nešto što oni ne mogu da kontrolišu. Oni ne veruju novinarima, ne veruju rediteljima, ne veruju organizatorima, ne veruju montažerima, ne veruju apsolutno nikome. Sebe su sami doveli u tu situaciju i zato se kuća trenutno raspada.

Cenzolovka: Možda vam ne veruju zato što niste imali dobre odnose sa predstavnicima vlasti, kao što ih imaju Pink ili Studio B?

Kljajić: Poznato je da smo na tim konferencijama za novinare mi i novinari N1 uvek imali problem. Ja sam jednom doživela da mi je premijer u jednoj fabrici na krajnje tehničko pitanje u kome ničeg provokativnog nije bilo odgovorio: „Eto, vama sa RTV-a uvek nešto fali!“

Nikakva provokacija nije ako pitam za broj radnih mesta ili koliko je bilo ulaganja. A i da jeste – premijer je dužan da odgovara i na provokativna pitanja i da mi polaže račune, kao što i ja polažem račune građanima čiji interes zastupam.

Ja sam na RTV došla pravo sa fakulteta. Naučila sam na slobodan način rada. To da mi neko izdiktira pitanja za ministra ili nekog drugog – meni takav način rada nije poznat. Možda smo na taj način razmaženi – ali to je za nas bio jedini mogući način.

Cenzolovka: Da li je sada uopšte moguće zaustaviti taj proces pretvaranja RTV-a u PR službu predstavnika vlasti? Mislite li da se to protestima Podrži RTV može promeniti?

Kljajić: Mi ćemo svakako nastaviti da se borimo za RTV, samo treba naći pravi način. Ja mislim da protesti jesu jedan od vidova borbe, ali nisu rešenje. Ne mislim da protest treba da se pretvori u karneval. Moramo da pronađemo prave oblike borbe. Čekamo da vidimo rezultate Novosadske novinarske škole, koji su pre nego što je sve ovo počelo, pre nego što se i slutilo da će do ovoga doći, počeli sa radom na monitoringu i analizi rada RTV-a.

Čekamo da vidimo i kakva je gledanost, da vidimo šta će biti sa emisijama, šta će biti sa ljudima i otpuštanjima. Svim honorarcima kojima nije produžen ugovor rečeno je da će biti vraćeni na posao od septembra.

Onima koji su se pobunili rečeno je da je bolje da malo spuste loptu ako hoće da se vrate na posao od septembra, kada će oni birati. Mi smo u tom trenutku reagovali koliko smo mogli, ali čekamo da vidimo šta će se događati u septembru, koga će otpustiti i koga će dovesti, koga će i na koji način izabrati za glavnog i odgovornog urednika i direktora programa.

Sve su to stvari koje moraju da se dogode kako bismo mogli da reagujemo i kako bismo izašli na jesen sa konkretnim argumentima. Mislim da je najbolji način da ljudi koji se ne slažu sa novim urednicima prestanu da proizvode program i da nova ekipa počne da to radi sama, pa da vidimo kako to izgleda. Njihovi ljudi su prosto neradnici, to se na RTV-u vidi svakog dana.

 Foto: Perica Gunjić / Cenzolovka 

1 komentar za: “Sanja Kljajić: Cenzura, udvorištvo, propaganda i nerad na RTV-u

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend