Kako reformisati javni servis: Uključiti građane kao kontrolore

U ovoj mini seriji članaka posvećenih javnim medijskim servisima prošli smo kroz osnovne principe koncepta javnog servisa – da nas informiše, obrazuje i zabavi. Rekli smo i da je budućnost javnog servisa prilično neizvesna i da pretnje dolaze iz dva glavna pravca – tehnološkog, odnosno ideološkog.

Tehnologija proširuje polje onoga što nazivamo medijima i olakšava ulazak u trku novim igračima, dakle jača konkurenciju (u čemu, u principu, nema ničeg lošeg), ali i pomaže stvaranje generacije medijskih konzumenata koji ideju javnog servisa ne razumeju i ne zanima ih.

Ruku pod ruku sa tim idu i ideološki pritisci na koncept javnog servisa koji po pravilu dolaze sa desnice i pod plaštom slobode izbora zapravo brane nametanje svoje vizije društvenog, političkog i ekonomskog uređenja. Ovaj fenomen je prisutan u svim društvima, samo se u onim autokratskim, kao što je srpsko, malo teže uočava zbog dominacije mnogo većeg problema – režimske kontrole medija.

U Francuskoj je Nacionalno okupljanje Marin le Pen najavilo privatizaciju javnog servisa ako pobedi na izborima iduće godine. Nemački desničari AfD najavljuju reorganizaciju tamošnjih javnih servisa kako bi „stali na put njihovom woke, antinemačkom i manipulativnom uticaju“, kako je to rekao Ulrih Sigmund, jedan od visokih funkcionera stranke.

Propuštena šansa posle Petog oktobra

Ukoliko smogne snage da konačno skloni ovu vlast, srpsko društvo čeka važna debata o tome kakve medije generalno želi i koju ulogu u novom sistemu namerava da dodeli javnom servisu. Očigledno je da ovaj današnji ne ispunjava svoju osnovnu funkciju – da informiše – dok se o ostale dve, da obrazuje i zabavi, može diskutovati.

Ovakve diskusije trebalo bi voditi u relativno normalnim uslovima koji omogućavaju detaljnu i racionalnu raspravu. Srbija taj luksuz neće imati jer je najverovatnije čeka revolucija posle koje će sve morati da se radi brzo. A što je brzo… znate već. Uostalom, Srbija je svoju šansu da istinski reformiše medije imala i posle Petog oktobra, ali se to nije desilo.

U sledećem pokušaju biće od presudnog značaja uključiti u što većem broju građane u tu debatu jer, na kraju krajeva, javni servis pripada njima. A nova vlast – koja tu debatu treba da omogući – moraće dobro da se zapita da li želi istinski nezavisan javni servis, koji će maksimalno biti zaštićen od političkih pritisaka, ili želi javni servis koji će ipak moći da kontroliše. Ako zaista želi suštinski novi, slobodni javni servis, nova vlada moraće kao prvi korak da rasformira postojeći RTS.

UTICAJ POLITIČARA NASTAVLJEN U POLJSKOJ I GRUZIJI

Primer kako se to može uraditi nudi Poljska, gde je vlada Donalda Tuska odmah po dolasku na vlast 2023. smenila direktore radija i televizije na poljskom javnom servisu i na nedelju dana ugasila informativni kanal TVP Info. Nacionalna radio i TV dobila je i novi upravni odbor. Ove drastične promene izazvale su i brojne proteste, ali bez efekta.

Ipak, smatra se da je ova nagla reforma uspela samo delimično. Monitoring pokazuje da je novinarstvo na nacionalnoj televiziji profesionalnije i daleko manje propagandističko nego pre, kao i da je poljski javni servis donekle povratio poverenje gledalaca, koje je poraslo sa 25% u 2023. na 35% dve godine kasnije, dok je gledanost opala.

Mnogo važnije, ocena posmatrača je da poljski javni servis u suštini nije dobio istinsku političku nezavisnost, već je kontrola nad njima prešla sa jedne na drugu političku opciju. To je konstatovala i Organizacija za Evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koja je u svom izveštaju o stanju medija u Poljskoj ocenila da je zakonski upitna medijska tranzicija donela poboljšanje u izveštavanju, ali ne i nepristranost.

Pre toga imali smo smeo i tada hvaljen pokušaj transformacije državnog u javni servis u Gruziji, nakon revolucije u toj zemlji 2004. Tamo je nova vlast zauzela stav da je nezavisnost javnog medijskog servisa najbolje osigurati strukturnim i zakonskim promenama. Uveden je kompleksan sistem izbora i rotacije članova Upravnog odbora javnog servisa u sklopu novog zakona, ali ni to nije sprečilo vlast – baš onu koja je reformu sprovela – da ipak počne da se meša u uređivačku politiku javnog servisa. Nema potrebe naglašavati da je sledeća vlast tu praksu nastavila i pojačala.

Sada su sve oči uprte u Mađarsku, gde je nova vlast nakon ubedljive pobede na izborima takođe ušla u posao obnove javnog servisa. Vlada je praktično formirala novi javni servis – Magyar Rádió és Televízió Nonprofit Zrt – ali nije posegla za otpuštanjem svih zaposlenih na starom servisu. Bez posla je ostao samo jedan broj ljudi iz starog rukovodstva.

Pravi test ove transformacije tek predstoji. Vlada Petera Mađara najavila je povlačenje politike iz novinarstva na javnom servisu, kao što je to svojevremeno bio slučaj i u Gruziji, ali nije isključeno da se u nekom trenutku predomisli, kada pobednički zanos prođe.

Od političkih pritisaka nisu imuni ni javni servisi u demokratski razvijenijim zemljama.

U Italiji je samo šest meseci nakon dolaska Đorđe Meloni na vlast direktor tamošnjeg javnog servisa, RAI, podneo ostavku zbog „političkog sukoba“, a na njegovo mesto došao je kandidat vladajuće Braće Italije, Đampaolo Rosi koji je kao član upravnog odbora te kuće izražavao podršku Putinu, Orbanu i Trampu.

Kako političarima otežati preuzimanje kontrole?

Pa šta je onda rešenje za javni servis u Srbiji? Nažalost, jasna i jednostavna formula ne postoji, ali određene ideje iz drugih zemalja možda vredi razmotriti.

Jedan od načina je da se političarima oteža preuzimanje kontrole nad javnim servisom. To može da se postigne uključivanjem šireg spektra organizacija u upravni odbor ili medijski savet, u kojima bi se našlo mesta za političke stranke, novinarska udruženja, univerzitete, kulturne institucije, sindikate, lokalne vlasti itd. Primarni cilj ovakvog tela bio da spreči mogućnost da jedna stranka postavlja kompletnu upravnu strukturu javnog servisa. Savet Evrope u ovom kontekstu navodi Nemačku kao dobar primer.

Drugi, možda i važniji način jeste osigurati stabilno finansiranje javnog servisa bez upliva politike. Skandinavske zemlje već rade nešto tako kroz finansiranje iz opšteg oporezivanja putem zakonom definisane formule koja vlast sprečava da kaže javnom servisu „a kitikovali ste nas, sad ćemo da vam skrešemo budžet“.

Nezavisnosti javnog servisa takođe bi doprineo način na koji se biraju njegov upravni odbor i generalni direktor. To bi trebalo da se radi na otvorenom javnom konkursu, gde će kandidati objaviti svoju biografiju, prijaviti finansijske interese i izneti svoj plan rada. Oni bi svoju kandidaturu branili javno, a za izbor bi im trebala recimo dvotrećinska većina u upravnom odboru. I najvažnije, vlada odnosno resorni ministar ne bi imali ovlašćenje da smenjuju direktora javnog servisa.

Postoji i model koji je jedno vreme korišćen u Britaniji, a to su medijski saveti ili skupštine građana. Ti saveti bi dobijali na uvid informacije o radu i poslovanju javnog servisa i ocenjivali u kojoj meri ispunjava svoju misiju. Rukovodstvo bi onda moralo da ponudi javnosti svoj odgovor. Time bi se postiglo da javni servis u većoj meri polaže računima građanima.

Model donekle sličan ovom trenutno se razmatra u Velikoj Britaniji, gde ekspertska grupa Media Reform Coalition predlaže mutualiziciju BBC-ja. Ovaj termin pozajmljen iz sveta biznisa zapravo predlaže da se građani, kao pravi vlasnici BBC-ja, preko svojih predstavnika uključe u rad ove medijske kuće i prenose šta građani žele i očekuju od svog javnog servisa. Prema nekim izveštajima, aktuelna laburistička vlada je blagonaklona prema ovoj ideji.

U svakom slučaju, novu vlast u Srbiji čeka veliki posao i najbolje bi bilo da se u taj posao uključe i građani. Ideje, kao što smo videli, postoje ali biće neophodno motivisati građane da se uključe u proces. Možda za početak vredi ponavljati staru ideju da nam javni servis služi kao ogledalo – da društvu omogući da sebe lakše vidi i razume, kako bi moglo lakše da vodi diskusiju o pravcu kojim žele da ide.

* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu