08. dec 2019.

Drajfus iz Krušika

Godina je 1898. i Pariz je ponovo u nemirima. Reč je o „aferi Drajfus“ ili prosto i jednostavno „Aferi“, za Francuze.

U pitanju je prvorazredni politički, kulturni, medijski i društveni skandal koji će uzdrmati same temelje francuskog i ostalih evropskih društava.

Jer, bio je to i paradigmatični izraz borbe za prevlast između konzervativnih, tradicionalističkih i nacionalističkih društvenih aktera, sa jedne strane, i građanskih, liberalnih i socijalističkih, sa druge. O čemu se tu radi, za one sa jeftinijim ulaznicama?

Četiri godine ranije, u Parizu izbija špijunska afera u vezi sa prodajom (nacrta) francuskog oružja Nemačkoj. Naime, otkriveno je da je neko iz francuske vojske u ambasadu mrske i neprijateljske Nemačke krijumčario tajne nacrte za proizvodnju topova kalibra od 120 milimetara.

Tražeći žrtveno jagnje, vojska ga je brzo pronašla u mladom i ambicioznom kapetanu Alfredu Drajfusu, usput i posve zgodno, francuskom Jevrejinu iz Alzasa.

I, kao stranog plaćenika i domaćeg izdajnika, vojska je Drajfusa osudila, te ritualno i javno posramila. Pred njegovom jedinicom i pratećim dobošarima, ceremonijalno su mu iscepali činove sa uniforme i slomili mu kapetanski mač na kolenu, dok je on uzalud uzvikivao „Nevin sam! Nevin sam! Živela Francuska! Živela Armija!“.

Poslali su ga na prinudni rad, da u nehumanim uslovima tuca kamen na ostrvu kraj Francuske Gvajane.

Međutim, vrag nije legao, a đavo jeste odneo šalu.

Ubrzo je otkriveno da su dokazi protiv Drajfusa potpuno izmišljeni i isfabrikovani od strane kontroverznog „grafologa“ ili „stručnjaka“ za rukopise.

Zatim, da je stvarni krivac za (pr)odavanje državno-oružarskih tajni bio korumpirani major i dugogodišnji kontraobaveštajac Esterhazi, kojem su leđa čuvali njegovi drugovi oficiri. Najzad, na naslovnoj strani dnevnog lista „Zora“, tada najugledniji i najpopularniji francuski pisac Emil Zola objavljuje otvoreno pismo francuskom predsedniku sa naslovom „Optužujem!“.

Koje je odjeknulo poput bombe, pošto je jedan Zola poimence optužio ministra vojnog i generalštab za opstrukciju pravde, zloupotrebu položaja, zataškavanje činjenica i svesnu zaveru protiv nevinog čoveka.

Režim mu nije bio ostao dužan i, bahato i kratkovido, vojska je za izdaju i podrivanje interesa države optužila i na godinu dana zatvora osudila i samog Emila Zolu.

I fekalija je tada pogodila ventilator. Ispred sudnice su dolazili i međusobno se tukli ljudi koji podržavaju vojsku i vlast sa ljudima koji podržavaju Drajfusa i Zolu. Isto je bilo i na univerzitetu, gde su na predavanja liberalnih profesora koji podržavaju Drajfusa upadale i časove rasturale desničarske i nacionalističke bande.

Poslanici su se mlatili u parlamentu, ministri podnosili ostavke, mediji vodili medijske ratove, a sve je zadobijalo i obrise klasnog sukoba.

Tinjajući sukob sa Nemačkom u sve to je ubacio i hektolitre agresivnog nacionalizma, šovinizma i antisemitizma. Naprosto, društvo se ozbiljno podelilo, nastao je pandemonijski haos i politički rat koji je zapretio da izraste u onaj građanski. Zvuči poznato?

Uprkos značajnim razlikama, svaka analogija sa „aferom Krušik“ u Srbiji tada je dobrodošla. Mnogo više od „srpskog Snoudena“, uzbunjivač Aleksandar Obradović zapravo je – „srpski Drajfus“.

Prvo, i u ovoj aferi se radi o oružju i državnom aparatu sile. Drugo, i Obradović je zatajno uhapšen i optužen za odavanje poslovne i vojne tajne, uz prozivke za (vele)izdaju države i naroda. Treće, Obradović možda nije Jevrejin, ali se u „Aferi“ radilo i o sledećem.

Kapetan Drajfus pripadao je mlađoj generaciji oficira koja je hrabro nastojala da modernizuje i demokratizuje ceo sistem, što je bila pretnja za vojni establišment i njihove lukrativne privilegije. Četvrto, i u Srbiji imamo učestala okupljanja građana ispred sudnica (što implicira nepoverenje u pravnu državu), i to sa obe strane mnogih političkih afera: za i protiv Jutke iz Brusa, Simonovića iz Grocke, direktora Namenske iz Lučana itd.

A mitingaši i kontramitingaši koji hodaju na ivici sukoba okupljaju se i po univerzitetu, ispred televizije, i posvud. Peto, mediji, bez kojih bi obe afere (p)ostale zataškane. A i bombastične naslovnice sa puškom uperenom u predsednika Srbije u NIN-u i Danasu imale su društveni efekat poput Zolinog „Optužujem!“ usmerenom ka francuskom predsedniku.

Najzad, i Drajfus je bio prinudno zarobljen, u kamenoj kućici veličine 4 puta 4 metra i na ostrvu na Atlantiku, daleko od očiju javnosti.

Prinudni rad na izolovanom tropskom ostrvu nije sasvim isto što i kućni pritvor bez interneta, ali valjda smo malo uznapredovali u međuvremenu? Ili nismo?

Konačno, uprkos sličnostima, razlikama i navučenim analogijama, afere i „Drajfus“ i „Krušik“ naprosto jesu ukazale na duboku korupciju i zloupotrebu moći u datim društvima, francuskom i srpskom. Na prakse koje se, uprkos istorijskoj distanci, univerzalno ružno prelamaju preko leđa, zdravlja i života nekih običnih i poštenih ljudi.

Ali i ljudi za koje drugi ljudi tada imaju velike simpatije, i spremni su da to borbeno pokažu na ulici. Takođe, afera Drajfus prva je lansirala značaj uloge masovnih medija i šire javnosti u razotkrivanju nepočinstava društvenih moćnika u Evropi.

Bio je to jedan od prvih slučajeva odistinskog istraživačkog novinarstva i medijski zakovitlanih afera – koje je gutala evropska javna sfera. I branioci i zaštitnici Drajfusa novotarijski su sarađivali sa medijima kako bi dokazivali njegovu nevinost u javnosti.

Zatim, uz zloglasno narajcavanje francuskog nacionalizma i evropskog antisemitizma, verovatno najkrupnije nasleđe afere Drajfus bilo je u popularizaciji termina – intelektualac.

Otprilike poput vučićevskog „stručnjak“, reakcionarni antidrajfusari koristili su termin „intelektualac“ kako bi posprdno prozvali liberalnu i napali levičarsku „elitu“ sačinjenu od drajfusara poput pisaca Emila Zole i Anatola Fransa, glumice Sare Bernar, sociologa Emila Dirkema, matematičara i filozofa nauke Anrija Poenkarea, te novinara (i budućeg francuskog premijera) Žorža Klemansoa koji je, uzgred, urednički i smislio kultni naslov „Optužujem!“.

Konačno, afera Drajfus brutalno je razotkrila onu „prvu“ i „drugu“ Francusku sa kraja 19. veka. Prvu, koja je monarhistička, konzervativna, reakcionarna, katolička, militaristička, nacionalistička i antisemitska , i onu „Drugu Francusku“ koja je republikanska, liberalna, socijalistička, progresivna, antiklerikalna, kosmopolitska i građanska. Bio je to politički, ali i klasni sukob između konzervativne desnice i progresivne levice.

Na jednoj strani bili su vojska, crkva, plemstvo, seljaci, bogati preduzetnici i politički oligarsi, a na drugoj intelektualci, profesori, novinari, umetnici, studenti, srednja i radnička klasa. I francuska Treća republika se od 1894. do 1906. godine doslovno pocepala na pola kako bi ukaljala ili odbranila čast jednog običnog kapetana jevrejskog porekla, a zbog jedne relativno banalne špijunske i oružarske afere.

Na ovaj način, ogoljene su i raskrinkane one duboke strukturne, društvene, klasne, kulturne, ideološke i vrednosne podele koje su dramatično iskipele iz jednog haotičnog ekspres-lonca evropske modernizacije.

Afera Drajfus, dakle, imala je ogroman društveni i politički značaj po istoriju Francuske i Evrope u celini. Kao pojam, politička snaga ili kao „influenseri“ tadašnjih socijalnih medija, po prvi put u modernoj istoriji pojavljuju se – intelektualci.

Dakle, pisci, naučnici, profesori, glumci i umetnici, zauzimajući se za neku političku stvar u društvu, umesto jedino za sitnosopstveničku nauku, studente, književnost, pozorišne daske i štafelaje. Uz to, i šira javnost pokazala je ogromno interesovanje za jednu političku aferu, ali i za svoju ličnu sudbinu.

Odjednom je skapirano da i građanin Petar Petrović sa uplatnice ima šta da kaže, i da treba da se i zapita i pita o pojavama u svom društvu. Po okončanju afere i nakon rehabilitacije Drajfusa, donet je i zakon o definitivnom odvajanju države i crkve u Francuskoj. Dok se cela afera može posmatrati i kao početak nove i zloglasne faze evropskog nacionalizma i antisemitizma, a koji su svoj epilog imali u dva svetska rata i zastrašujuća krvoprolića.

Naprosto, nasleđe afere Drajfus odzvanja i vrišti i dan-danas. Svaka čast programiranju po kompjuterima, ali tragična je šteta ukoliko se ova politička, društvena i vrednosna afera ne izučava dovoljno ili ne tumači uopšte po našim osnovnim i srednjim školama. Jer, društvene podele na koje je bila ukazala afera Drajfus prisutne su i savremenom društvu, pa i u savremenoj Srbiji.

Ovo su trajne napetosti između liberalizma i konzervativizma, levice i desnice, individualizma i kolektivizma, modernizma i tradicionalizma, kosmopolitizma i nacionalizma, tolerancije i netolerancije, globalizma i tribalizma. Uz paralelno postavljanje važnih pitanja kao što su: kakva je naša država i kakvo društvo želimo? Želimo li političku korupciju ili vladavinu prava? Veću ili manju ulogu vojske i crkve?

Društvene privilegije ili prava čoveka i građanina? Reforme ili status kvo? Evropu ili Rusiju? Zapad ili Istok? Slobodu ili stabilnost? Značaj „Afere“ zato je društveni, a ne dnevnopolitički. Da li afera Krušik, poput afere Drajfus svojevremeno, najzad može da otvori i odgovori na sva ova pitanja u Srbiji? Nadajmo se da može.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend