26. sep 2018.

Rezolucija Informvukosavljevića

Znate šta, nije realnost za svakoga, mada svakome velikodušno daje šansu, ali ako neko šansu porkocka tako što realnost uporno kroji i prekraja po meri sopstvene guzice, realnost se onda pretvori u rijaliti.

Nisu, naime, rijalitiji počeli u istorijskom juče, televizija im jeste dala krila, ali stara je to pojava čija je osnovna značajka da se u takvim realnostima spalim na prosjački štap rijalitija ne živi kako Bog zapoveda, nego kako se mora, što će reći. jadno, bedno, zaparloženo, zaplašeno i paranoično.

Lepo se to vidi ovih dana u kojima afera „Kulturvukosavljević protiv rijalitija, Pink, vlada Srbije i srpska madam De Stal, Olivera Zekićeva, protiv Kulturvukosavljevića, a svi džumle protiv Đilasa“, ne samo da ne jenjava nego se na dnevnoj bazi usložnjava, sledstveno čemu sam u obavezi da Danasov publikum i komentatorluk nastavim objektivno i pravovremeno izveštavati o erupcijama podnaredničke psihopatologije, preventivnog dupeuvlačenja i retroaktivne paranoje obilno začinjenih psihopolitičkim bulažnjenjima.

Teško je, vaistinu, ne biti toliko neparanoičan, pa prateći razvoj afere ne pomisliti da je Kulturvukosavljević zapravo fingirao napad na rijalitije, a da su Pink, vlada, srpska madam De Stal, Zekićeva & Co fingirali napad na Informvukosavljevića da bi potom udruženim snagama napali Đilasa, koji je, izgleda, na Visokom Mestu detektovan kao glavna pretnja po večni život vlasti. Ja pak držim da je vlast koja se plaši Đilasa već polumrtva, ali to je tema za neku drugu kolumnu.

Da li je gornja tvrdnja paranoična, ali tačna, kako to često biva sa pranoičnim tvrdnjama, uverićemo se ako Kulturvukosavljević ostane tamo gde jeste, a ne završi u Mladenovcu, za koji je viđen ako je igrao na svoju ruku, a ne kako bubanj kaže, ali i to je tema za neku drugu kolumnu.

Naša tema je nešto drugo. Ni rijaliti, naime, nisu za svakoga, iako ih, fakat, ima svuda, pa i u solidnijim državama od Srbije. Čuli ste, pretpostavljam za deep internet, mesto na kome dobro situirane psihopate mogu, uz određenu naknadu, naručiti pornić koji završava, umal, grešna mi duša, ne napisah svršava. stvarnim ubistvom glavne junakinje. Nije, međutim, dobro što stvari koje se po belom svetu mogu videti samo na deep internetu, u Srbiji gledaju u prime time-u i na nacionalnim frekvencijama. Ali to je bilo neminovno. Jer kako bi, pitam ja vas, društvo koje nikada nije znalo šta da uradi sa realnošću i kud da udari moglo znati šta da uradi sa rijalitijima?

Kao što su drevne majke srpske psihopolitičke invencije mislile da mogu kontrolisati realnost, majke savremene invencije misle da mogu kontrolisati rijalitije i držati ih na kratkom sidžimku s one strane ekrana. LJuto su se, međutim, zajebali u računu, u šta će se uveriti skorih dana kada nekoga od njih, svejedno koga, svi će doći na red, neko naguzi u Drugom dnevniku RTS-a, i za to guženje bude nagrađen sendvičem.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend