01. mar 2021.

Medijsko opismenjavanje: Treba li nam škola za informacionu pismenost?

Očarani idejom o sveopštem medijskom opismenjavanju, koje će nas naučiti kako da razlikujemo istinu od laži u svemoćnim tabloidima i televizijama, na sveprisutnim fejsbucima i tviterima, zaboravljamo da to nije nimalo jednostavno izvesti bez – znanja, bez činjenica. Naša urođena sumnjičavost bez njih je samo još jedna laička i plemenska pristrasnost, predrasuda, stereotip ili teorija zavere

Ilustracija: Milan Dog

Borba protiv dezinformacija i tzv. lažnih vesti danas se vodi na mnogim frontovima. Od raznih i odvažnih fact-checking medijskih operacija, preko vlada, ministarstava i duboko zabrinutih evropskih institucija koje izdašno pišu i pilotiraju svoje strategije, sve do kompanija poput Tvitera koje i američkim predsednicima trajno suspenduju naloge kada ovi dezinformišu javnost.

Međutim, šta mislimo o tome da se borimo, štitimo i lečimo nekako – preventivno? Nije li školovanje otprilike kao masovna vakcinacija koja u stanovništvu stvara antitela na viralne dezinformacije? Drugim rečima, zašto ne bismo probali sa – obrazovanjem?

Još sredinom sedamdesetih godina bibliotekari uvode koncept informacione (ili informacijske) pismenosti. Jednostavno rečeno, u pitanju je sposobnost ili veština da efikasno identifikujemo, pronađemo, procenimo i uopšte koristimo – informacije. Ova pismenost se ponekad naziva i medijska ili digitalna pismenost, a u bliskoj je vezi i sa veštinama kritičkog mišljenja.

Da bismo zaista mislili kritički, kao i da bismo pismeno procenjivali informacije, trebaju nam i – činjenice… Treba nam – znanje. U suprotnom, naša urođena sumnjičavost samo je još jedna laička i plemenska pristrasnost, predrasuda, stereotip ili teorija zavere

Uzgred, informacionu pismenost ne treba brkati sa onom informatičkom (a koja se odnosi na korišćenje računara). Dakle, umesto preterane regulacije i mrske cenzure u javnosti, zašto ne bismo jednostavno školovali ili naučili građane kako da razlikuju informacije od dezinformacija, one stvarne od onih lažnih vesti? Zvuči seksi, zar ne?

Da bismo informaciono i/ili medijski opismenili građane, sa tim prosvećivanjem svakako valja početi što ranije. Znači, u školi. Neki planovi i programi ovog tipa već uveliko postoje. Na primer, Italija je 2017. uvela „prepoznavanje lažnih vesti“ u svoj nacionalni kurikulum, odnosno kao pilot projekat u čak 8.000 srednjih škola. Učenici po školama tada štrebaju kako da proveravaju izvore raznih medijskih sadržaja, da raskrinkavaju dezinformacije i tome slično.

Zatim, u Velikoj Britaniji novinari BBC-ja od 2018. započinju saradnju ili gostuju u oko 1.000 srednjih škola, takođe podučavajući adolescente kako da prepoznaju lažne vesti. Organizuju čak i nekakav putujući šou (nazvan Reality Check), a koji će da pristiže u škole i da medijski i digitalno opismenjuje na prosvetiteljsku polzu čovečanstva. Direktor BBC-ja Džejms Harding tada izjavljuje i da „nikada nije bilo važnije da mladi ljudi razviju svoje kritičko mišljenje, da budu medijski pismeni, i da steknu veštine razlikovanja laži od istine“.

Najzad, u Finskoj i famoznom joj obrazovnom sistemu deca se pripremaju za borbu sa lažnim vestima – još u osnovnoj školi. Na primer, pedagoški koristeći bajke o lukavim lisicama koje slatkorečivo varaju druge životinje po masovnim medijima. Informaciona pismenost i kritičko mišljenje postali su osnova nacionalnog kurikuluma u Finskoj još 2016. godine, pa se tako na časovima matematike izučava i kako se manipuliše statistikom, na časovima istorije analizira se i politička propaganda, na časovima maternjeg jezika prepoznaje se zloupotreba jezika u masovnim medijima itd. Uzgred, ova strategija je pokrenuta pred izazovom plasiranja lažnih vesti iz susedne Rusije. Preneo je i N1.

Super za sada ili so far, so good. A da li je zaista? Svi ovi projekti ohrabruju i predstavljaju korake u dobrom pravcu. Ali je (kritičko) mišljenje ovog sociologa i kolumniste da oni – nisu ni izbliza dovoljni. Zašto?

Kako u izvrsnoj, pa i na srpskohrvatski jezik prevedenoj studiji Zamke percepcije (Dereta, 2019) svedoči profesor javne politike i nekadašnji direktor IPSOS-a Bobi Dafi, svojevremeno je bio vodio inspirativan razgovor sa jednim vladinim statističarem i (anonimnim) profesorom koji se profesionalno bavi pogrešnim percepcijama i krivotvorenjem statistika. Ubrzo su počeli da razgovaraju i o potrebi za informacionom pismenošću i kritičkim mišljenjem, a koje bi se tada izučavali kao predmeti u školama. Njegov odgovor valja preneti u celini:

Problem sa obrazovanjem za informacionu pismenost jeste i taj što učenike neretko tretira jedino kao pasivne i naivne konzumente informacija… Ili kao osobe koje će, samo ukoliko ih adekvatno (pre)vaspitamo, magično koristiti medijske i druge informacije na jedan razborit, racionalan i suvisao način. A neće

Smatrao sam da postoje tri načina kako da ostvarimo neku društvenu promenu. Kroz promene u školskom planu i programu, kroz veće angažovanje političara, ili kroz fokus na medije. I, prvo sam probao da utičem na političare i na medije. Neka ti ovo da predstavu o tome koliko je teško uticati na školski plan i program.“

Slično tome, američki profesor psihologije Danijel Vilingam još 2007. objavljuje rad „Kritičko mišljenje: Zašto se tako teško poučava?“. A njegov odgovor? Naprosto, pa zato što je teško misliti kritički. U pitanju nije proces koji nam dolazi prirodno i lako, jer ljudski mozak nije toliko evoluirao da misli, koliko da – ne mora da misli.

Nobelovac Danijel Kaneman o tome svedoči u fantastičnoj (i takođe prevedenoj) studiji Misliti, brzo i sporo (Heliks, 2019). Naime, mnogo češće „mislimo“ brzo, instinktivno, iz stomaka ili prepona, umesto kritički, racionalno, analitički i sporo. Školski programi koji poučavaju informacionu pismenost i kritičko mišljenje zato se ne bore samo sa hektolitrima dezinformacija na internetu. Već i sa milionima godina evolucije čoveka kao relativno pristrasne, konformirajuće i iracionalne životinje.

Iz tih razloga, kada su u Sjedinjenim Državama poodavno uvedeni pojedini projekti obrazovanja za kritičko mišljenje, njihovi rezultati ili ishodi učenja bili su poražavajući. Da, učenici su na časovima bili poučavani kako da razmatraju dve strane u svakom mišljenju, kako da tragaju za logičkim greškama, kako da proveravaju činjenice i tome slično. Ali u onom stvarnom životu ili van učionice – ostajali su jednake žrtve dezinformacija, lažnih vesti, obmana i laži. Decenije obrazovanja za razne informacione, medijske, digitalne i slične pismenosti (pa i za tzv. meta-pismenost) nisu sprečile mlade (i danas odrasle) ljude da prihvate baš one dezinformacije koje im kognitivno odgovaraju i emotivno prijaju.

Kao što to i svaki roditelj dobro zna, vaspitno ubeđivanje mladih ljudi putem nekakve logike i činjenica – najčešće je krajnje uzaludan posao. A isto je i sa ama baš svim ljudima na kugli zemaljskoj. Kada nas suoče sa informacijama koje se suprotstavljaju našim ukorenjenim verovanjima, stavovima i vrednostima – mi radije odbacujemo te informacije umesto da menjamo naša verovanja, stavove i vrednosti. I nema tog obrazovanja za informacionu pismenost koje će to (jednostavno) da promeni. Pred izazovom nelagodnih informacija, samo se dodatno ukopavamo u svoje identitetske rovove. Kakva pismenost, kakvo mišljenje, kakvi bakrači.

Kada nas suoče sa informacijama koje se suprotstavljaju našim ukorenjenim verovanjima, stavovima i vrednostima – mi radije odbacujemo te informacije umesto da menjamo naša verovanja, stavove i vrednosti. I nema tog obrazovanja za informacionu pismenost koje će to (jednostavno) da promeni

Problem sa obrazovanjem za informacionu pismenost jeste i taj što učenike neretko tretira jedino kao pasivne i naivne konzumente informacija. Kao sunđere, a ne kao sapijense. Ili kao osobe koje će, samo ukoliko ih adekvatno (pre)vaspitamo, magično koristiti medijske i druge informacije na jedan razborit, racionalan i suvisao način. A neće.

Uostalom, staro je pravilo: ako želimo da ogadimo neku stvar mladima – samo napravimo školski predmet od te iste stvari. Svaki školski plan i program će ostati neuspešan ukoliko se sastoji jedino od predavača koji nešto brblja i trubi ispred školske table, te udžbenika po kojem učenici škrabaju fluorescentnim markerom.

Naprosto, i te kako je moguće dobiti peticu iz predmeta o medijskoj i informacionoj pismenosti u učionici ili školi – i ostati medijski i informaciono nepismen u onoj mnogo složenijoj društvenoj realnosti. Krajnje su različiti konteksti domaćih zadataka iz urednih udžbenika i radnih svezaka, i konteksti medijskog blata i močvara na internetu.

Svako znanje se aktivno konstruiše, a ne pasivno prenosi. Znanje nije list papira, pomorandža ili upaljač koji se prosto dodaje iz ruke u ruku, ili sa školske katedre u školske klupe. Da bi se zaista zapatilo u umovima dece i omladine, znanje mora da provocira i da zainteresuje tu decu i omladinu. I tek zatim može da napravi ozbiljnu promenu u samom biću učenika ili osobe.

A to je već izuzetno težak i komplikovan zadatak, i o kojem se raspravlja još od Sokrata i Platona do danas. To jest, u pitanju je mnogo kompleksniji posao od par zgodno apdejtovanih kurikuluma za medijsko opismenjavanje sproću lažnih vesti sa Fejsbuka u nekakvoj Italiji i Engleskoj. Pa čak i u poslovičnoj Finskoj, u kojoj je hladno, ali zato obrazovni standard.

Školski programi koji poučavaju informacionu pismenost i kritičko mišljenje ne bore se samo sa hektolitrima dezinformacija na internetu. Već i sa milionima godina evolucije čoveka kao relativno pristrasne, konformirajuće i iracionalne životinje

Međutim, ne treba očajavati. Niti odustajati. Efikasno poučavanje ili edukacija iz informacione pismenosti i kritičkog mišljenja možda nije dovoljna vakcina sproću grešnog ljudskog uma. Onog koji je prirodno sklon logičkim pogreškama, kognitivnim pristrasnostima, pa i proslavljanju sopstvenog etničkog ili političkog plemena nasuprot činjenicama. Možda je obrazovanje samo – prva doza vakcinacije, da upotrebimo tu jeftinu koronašku metaforu? Svejedno, valja kritički misliti i o – kritičkom mišljenju.

Valja ohrabriti sve školske planove i programe za informaciono, medijsko, digitalno i/ili kritičko opismenjavanje, a koji upadljivo ne postoje u našoj Republici. Ali oni ne smeju da budu usredsređeni jedino na proste tehničke veštine o tome kako razlikovati pouzdane i nepouzdane izvore informacija, ili kako funkcionišu algoritmi na društvenim mrežama. Ili na poučavanje da u potrazi za informacijama, eto, ponekad treba kliknuti i na onu drugu stranicu Gugla.

Deca to znaju, baš kao što znaju i da decu ne donose rode. Kurikulumi za informacionu pismenost ne smeju da zaliče na još jednu predvojničku obuku, ili na odbranu i zaštitu protiv fejk njuza kao najnovijeg spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Već moraju da, prvo, sociološki razmatraju i odnose društvene moći, nejednakosti, politike i vlasti, kao i da, drugo, razmatraju psihološke mehanizme koji nas čine toliko sklonim lažnim vestima sa naslovnih strana moćnih tabloida.

Drugim rečima, mnogo je važnije obrazovati decu i omladinu kako da prepoznaju svoje kognitivne, emocionalne, identitetske i tribalističke pristrasnosti, da ne bi nasedali na dezinformacije i lažne vesti. Uostalom, informaciona pismenost je okej, ali gde se dede ona stara, dobra – pismenost?

Kritičko mišljenje nije proces koji nam dolazi prirodno i lako, jer ljudski mozak nije toliko evoluirao da misli, koliko da – ne mora da misli

Nikada se u potpunosti nećemo otarasiti dezinformacija, jer one postoje od kada postoje i informacije. Da li to onda džaba krečimo (zidove naših učionica i njihovih školskih programa)? Pa, džaba krečimo ukoliko kritičko mišljenje i informacionu pismenost smatramo za nekakve banalne, proste i obične veštine koje je moguće naučiti jednostavno kao i čitanje i pisanje. I koje će zatim učenici komotno primenjivati u famoznoj praksi, odnosno u raznim kontekstima, onako kao i običnu pismenost – od čitanja poezije u čitankama, preko čitanja mejlova, do čitanja spiska sastojaka na etiketi šampona ili nuspojava na papiriću iz kutije lekova.

Najzad, ukoliko je informaciona pismenost veština koja se tako jednostavno „prenosi“ – tada bi i učitelji, nastavnici i profesori bili „imuni“ na dezinformacije i lažne vesti. A Fejsbuk i rezultati izbora su nam svedok da nisu.

Ako je verovati Dekartu i Hjumu, svi mi, ljudi, već prirodno sumnjamo u sve i u svašta. Ali da bismo tada zaista mislili kritički, kao i da bismo pismeno procenjivali informacije, trebaju nam i – činjenice. A kao da smo na njih zaboravili u međuvremenu? Treba nam – znanje. U suprotnom, naša urođena sumnjičavost samo je još jedna laička i plemenska pristrasnost, predrasuda, stereotip ili teorija zavere.

Bez činjenica ili znanja, naša sumnja, skepsa ili kritika informacija samo su najobičniji i jalovi cinizam. Upravo zato, umesto najnovijeg i gotovo narajcanog fokusa na razne veštine svega i svačega, hajde da ne ispustimo iz uma i one stare, dobre – činjenice. Da, na te mrske i školske naučne činjenice o prirodi i društvu, o sebi i o svetu. Činjenice su i dalje važne kada je reč o medijima, o školi, kao i o našoj kolektivnoj informacionoj (ne)pismenosti.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend