Slučaj Veber: “Nisu strašne greške, strašne su stranputice”

Biser iliti “bistri planinski potok” srpskog novinarstva, kako je ovaj list opisao Goran Kozić, skoro pola stranice posvećuje pravljenju paralele između brlje s Veberom i nedavnog slučaja lažnog autora i lažne fotografije u “Politici”.

Stvar, naravno, nema veze s vezom – jer, u novinarstvu ima grešaka i grešaka. Jedne se stalno i svima događaju, bez zadnje namere i skrivenog cilja, zbog nepažnje, baksuzluka ili viših sila. Druge su, međutim, posledica stranputica s početka ove priče – greške koje su greške samo formalno, a iza kojih stoji nekakav plan, agenda, viši cilj.

Da li je “Vreme” pogrešilo? Jeste, i ranije je, i sigurno će mu se to dogoditi još koji put u budućnosti. I ja lično sam provela ko zna koliko besanih noći zbog brlje koja mi je promakla, zbog suvišne nule ili nule manjka u ozbiljnim istraživačkim tekstovima, zbog gluposti koju sam napisala i previdela. Nažalost, dešava mi se da pogrešim i danas, baš kao što će mi se – po cenu živaca, novih sedih vlasi i raznih drugih stvari – dešavati i nadalje. Takav je posao, zato između ostalog i umiremo mladi.

Međutim, da su novine u kojima radim kojim slučajem objavile pismo u kojem se bez ikakvih argumenata blate i diskriminišu feministkinje, pa i žene generalno – nema tih para i te argumentacije koja bi me zadržala. Da li je tekst potpisan imenom pravog ili izmišljenog autora, da li je uz tekst objavljena fotografija nemačkog glumca, italijanskog zavodnika ili prodavca s Kalenić pijace – bilo bi totalno nevažno. Jer, fotografija, pa (ako malo rastegnemo kriterijume) čak i potpis, mogu da budu posledica podmetačine ili greške. Greške zbog koje se možda ode na sud, zbog koje se malo postidimo, greške koju odmah priznajemo i zbog koje se, kao što je “Vreme” uradilo, odmah izvinjavamo.
Ali, sistematsko, a kao elegantno i između redova, podmuklo zapravo, blaćenje neistomišljenika, nevladinih organizacija, feministkinja, žena, novinarskih udruženja ili npr. Saveta za štampu, sada je već hronična pojava u “Politici” – nešto što ne može da se smatra greškom, već samo i isključivo dobro osmišljenom namerom, jasnom političko-medijskom agendom. I – što se mene tiče – stranputicom s koje sad već teško da ima povratka.

Zbog toga, zaista mi je posebna čast što me novinar “Politike” ovde proziva: “U međuvremenu, u raspevanim napadima na naš list prednjačio je i raštimovani par osokoljenih fizionomija iz nedeljnika “Vreme”, pod dairama i zurlama ostrašćene koleginice sa dva slova Z i živopisnog kolege sa jednim slovom T”. Jer, ta sa dva Z sam valjda ja, a ovaj s jednim T je valjda Teofil Pančić, iako ne razumem baš najbolje deo o dairama i zurlama.
Dakle, nama dvoma je, kako piše “Politika”, bilo “baš slatko da seire i da se džekiraju zbog evidentne podmetačine i nenamerne greške. Ali, jooooj, sve se vraća, sve se plaća, veli naš narod”.

Mislila sam nekako da kletvama, pričama o prokletstvu i lošoj karmi nije mesto u ozbiljnoj štampi, da pripadaju bapskim pričama i specijalizovanoj literaturi.
Srećom, pa je tu bistri potok da me razuveri.