27. okt 2016.

U susret godišnjici Tanjuga (Prilog za istoriju Tanjuga)

tanjug logoBio je Tanjug, a sada je “Tanjug”. Možda je to sažet odgovor na pitanje, šta je bilo sa novinskom agencijom u kojoj sam nekada radio. Kako to da je Tanjug ugašen, a da još radi? Od novembra prošle godine to su me nebrojeno puta pitali prijatelji i kolege. Pokušaću da odgovorim na to pitanje, na osnovu onoga što sam zabeležio tih svojih poslednjih dana u Tanjugu

Četvrtak 5. novembar 2015. bio je istorijski dan za Tanjug. Bila je 72. godišnjica agencije, a Službeni glasnik objavio je toga dana Vladinu “Odluku o pravnim posledicama prestanka Javnog preduzeća Novinska agencija Tanjug”. Premijer Aleksandar Vučić potpisao je tu odluku dva dana ranije. U njoj je navedeno da je Tanjug prestao sa radom 31. oktobra 2015. godine u skladu sa članom 146. stav 1, Zakona o javnom informisanju i medijima. Evo šta sam zabeležio iste večeri, 5. novembra:

Krenuo sam jutros u zgradu Tanjuga na Obilićevom vencu da se pozdravim sa kolegama i da ispraznim fioku. Dan ranije nama je uplaćena plata, a mediji su javili da je odluka Vlade potpisana. Očekivala se svakog trenutka vest da je Službeni glasnik objavio da je Tanjug prestao da postoji.

Čim sam ušao u zgradu začuo sam: “Tanjug postoji!” Bio je to poznat glas koji je dopirao kroz otvorena vrata iz kancelarije direktorke Branke Đukić. Nije mi bilo teško da shvatim zaplet koji se tamo odigravao. S njom u kancelariji bio je kolega koji je u ime redakcije predlagao da zaposleni u podne izađu ispred zgrade agencije da izraze neslaganje sa odlukom Vlade. Istovremeno, i da obeleže rođendan kuće. Direktorka nije htela ni da čuje. Ona je insistirala da zaposleni treba da nastave “normalno” da obavljaju posao, kao da se ništa nije desilo.

Da li da pokupim stvari iz fioke? Šta treba da radim? Da li Tanjug zaista postoji? Nisam imao hrabrosti da ignorišem ova pitanja, pa sam pokušao da istražim slučaj. Ušao sam u desk i pitao kolege – da li Tanjug postoji? Neki od urednika bili su vidno uznemireni mojim blasfemičnim pitanjem, a nakon što sam dobio odgovor da “normalno radimo i emitujemo vesti”, zaputio sam se u pravnu službu da tamo pitam za istu stvar. Dok sam se peo stepenicama prema kancelariji službe, razmišljao sam – da sam kojim slučajem danas došao ovde kao novinar bilo koje druge redakcije sa zadatkom da izvestim o poslednjem radnom danu Tanjuga, šta bih stavio u naslov? Da li bih se pozvao na odluku Vlade o prestanku rada agencije ili na nezvanične tvrdnje da Tanjug postoji?

U kancelariji Službe pravnih i opštih poslova nisam našao pravnika Milana Katića, pa sam pitao koleginicu koju sam tamo zatekao – znate li možda, da li postoji Tanjug? “Stvarno ne mogu o tome da govorim”, odgovorila mi je ona ljubazno. Nisam dalje zapitkivao, nego sam produžio u prostoriju video produkcije. Tamo je vladao umereni optimizam. “Nismo više Javno preduzeće, nego samo Novinska agencija. Valjda. Nastavićemo da radimo i bićemo plaćeni”, objasnio mi je jedan od kolega. Uputio sam se zatim prema kancelariji direktorke.

Nakon što mi je odobrila da uđem, pitao sam je – da li Tanjug postoji? “Normalno da postojimo”, odgovorila mi je direktorka. Nije bilo druge nego da se uputim u Spoljnu redakciju, sednem za sto i nastavim normalno da radim. Da potvrdim dogovor za sutrašnji intervju sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Čepurinom.

Pomislio sam kako je možda ovo moje pitanje zapravo kao i pitanje vere. Neko veruje da bog postoji, a neko ne. Isto je valjda i sa Tanjugom. Ako ne postoji Tanjug, onda ne postoji ni direktorka Tanjuga, sinulo mi je. Nije valjda da se oko toga vrtimo ceo dan?

U petak, 6. novembra došao sam normalno na posao, gde sam saznao da će nam se svima obratiti direktorka. Biće to njeno prvo obraćanje celom kolektivu od početka “krize”. Prvo obraćanje kojem sam imao priliku da prisustvujem od kada je pre nekoliko meseci Tanjug oglašen za javnu prodaju. Prošlog petka, 30. oktobra dobili smo neslužbenu informaciju da Tanjug neće biti ugašen, da će nastaviti da radi. Bila je to iznenađujuće dobra vest, jer je rok za prodaju već istekao. Pročulo se takođe da je dokumentacija odneta iz zgrade neku noć ranije, što je bio rđav znak.

Napeto smo osluškivali i uglavnom šaputali po Tanjugovim hodnicima tih dana, a vesti koje su se glasno prenosile bile su neodređene. Saznali smo  nezvanično da ćemo nastaviti da radimo do januara, do kada bi Vlada trebalo da pronađe zakonsku varijantu za transformaciju agencije i nastavak rada. Zbog toga je odluka o gašenju Tanjuga ipak došla kao grom iz vedra neba. Sledeći zakonski korak, verovao sam, trebalo bi da bude – ponuda zaposlenima da prihvate besplatne akcije. Razmišljao sam da li bih tu ponudu prihvatio. Nisam bio siguran.

Ubrzo smo se okupili u holu zgrade, gde nam je direktorka Branka Đukić, pored ostalog, rekla:

“Evo ovako, htela sam ustvari da vam kažem kako stoje stvari, molim vas da prenesete onima koji nisu tu. Da vas obavestim šta se dešava, da se ne bi okolo prepričavalo, pričalo, da se ne razmenjuju neproverene, polutačne i netačne informacije. Molim vas da imate u vidu da ovo nije zbor radnih ljudi, vi znate da to više nigde ne postoji. Samo želim da vas obavestim, jer sada imam informacije koje mogu da prenesem i koje nešto znače. Samo želim da vas obavestim o tim informacijama, kao što ću vas i ubuduće obaveštavati o svemu što treba da znate i što imate pravo da znate i što se tiče svih nas u Tanjugu.

Dakle, prvo ja radim svoj posao da Tanjug opstane, molim vas, da vi radite svoj posao da bi Tanjug opstao. Ja sam proteklih dana upravo to radila. Nisam imala vremena da odgovaram, ne mogu da vam kažem koliko zahteva za izjave je bilo od raznih medija, što domaćih, što stranih. Da vam ne kažem koliko poziva za gostovanje, čak i kod Ljubice Gojgić, kod Zorana Kesića, pa da, ali ne kažem to slučajno. Da sam se odazvala svim tim pozivima ja stvarno ne bih mogla, ne bih imala vremena prosto da radim ono što treba da radim, a to je da se bavim opstankom Tanjuga.

Juče sam od ujutru, celo pre podne provela kod premijera na njegov poziv, a zatim sa nadležnim, stručnim službama iz zakonodavstva, kojima je dao naloge šta da rade. Veoma važan momenat je da na tom sastanku nije bilo predstavnika Ministarstva. Dakle, premijer je slučaj Tanjug uzeo u svoj kabinet, to će se završiti u Vladi. Premijer mi je najpre dao onu kratku informaciju koju smo mi preneli, šta je rekao na Vladi ministru Tasovcu (Ivanu, tadašnjem ministru kulture i informisanja). Da je bio i ostao protiv gašenja Tanjuga i da će se naći rešenje.

Pretpostavljam da ste uočili da smo proteklih dana bili prvi head na svim sajtovima drugih medija, a danas već nismo. Za mnoge je bila bolja vest – gasi se Tanjug, nego – Tanjug će nastaviti da radi. Premijer mi je rekao da će pronaći neko rešenje. Ja to smatram dovoljnom garancijom. Znači, kako da kažem, potvrdio mi je to, neće ući u to da bude lažov, ne znam kako da kažem. Meni je jasno koliko ste svi uznemireni, nemojte misliti da ja nisam. Ja sam ovde zajedno sa vama, ne nameravam nigde da idem, to sam više puta rekla.

Dakle, jasno mi je i da ste uznemireni i da vas to ometa poslednjih dva, tri dana u poslu, ali verujem da vas isto toliko ometaju i dezinformacije i polutačne informacije koje se pojavljuju u drugim medijima, a koje su zaista ili najvećim delom polutačne, a evo ispostavilo se i netačne. Danas je osvanulo kao umrlica u “Politici”: Tanjug (1943 – 2015). Ne mogu da vam kažem koliko sam srećna zbog toga što ćemo demantovati najstariji dnevnik na Balkanu.

Mislim da ćemo mi ipak potrajati malo duže. Ovo nije kraj, zato što će Vlada izaći s novom odlukom i suštinski staviti van snage prvu odluku o prestanku rada Tanjuga, koja je juče objavljena u Službenom listu. Hoću da vam kažem da će se nastaviti i sledećih dana i ove dezinformacije i spekuacije po pitanju toga šta će biti s Tanjugom. Hoću da pozovem na svest o tome da mi branimo Tanjug. Pre svega, mi. Kao što smo ga i do sada branili na način na koji radimo.

Dakle, od juče imam potvrdu, što sam jutros rekla na našem sajtu, potvrdu premijera da hoće da nas spase od gašenja. Morate da razumete da do tog rešenja ne može da se dođe preko noći. Potrebno je vreme da se to uradi kako treba. Da ne bi moglo da bude osporavano. Za mene ono što je premijer rekao, ponavljam, predstavlja garanciju. Država ne može da ostane vlasnik, to vam je jasno, po zakonu o informisanju, ne znam po čemu sve još, ali neće da dozvoli da se nacionalna novinska agencija ugasi.

Dakle, mi ćemo se transformisati, nastavićemo da radimo na tržišnim osnovama, bez subvencija, što sam nebrojeno puta već rekla na agencijskim kolegijumima, nagovestila i sindikatu i agencijskom kolegijumu, očekujući da to prenesu svima. Živimo u realnosti, jasno vam je, MMF skida subvencije, nema subvencija za javna preduzeća, neće biti ni za Tanjug. Moramo biti tržišno održivi.

Pretpostavljam da ćemo u skladu s onim što sam juče čula, nastaviti sa optimalnim brojem ljudi s kojim može da se funkcioniše bez problema na tržištu. Ne znam u ovom trenutku da li će biti zadržano svih 180 zaposlenih, ali imam garancije da će svako ko ne bude nastavio da radi dobiti regularnu otpremninu. Znači imam garancije da će onaj ko bude ostao bez posla dobiti otpremninu u skladu sa zakonom, ali Tanjug će nastaviti da postoji. Mislim da je to osnovno. Mi sada govorimo o spasavanju Tanjuga.

Hoću jednu stvar da naglasim. Premijer je u onoj izjavi sa onim stenogramom sa sednice Vlade rekao da je razočaran ministrom Tasovcem, a ne menadžmentom Tanjuga. Samo da niko ne gaji iluzije da li uživam ili ne poverenje premijera. Tako da znate gde smo, šta smo i šta radimo. Eto, to je to. Hvala vam i sastaćemo se ponovo kada bude trebalo“.

Razišli smo se u žamoru. Ostalo je najupečatljivije da se direktorka bezrezervno pozvala na obećanje koje je dobila. Pitao sam se kako bi isticanje neformalne veze između vrha vlasti i Tanjuga, moglo da doprinese ugledu agencije? Otišao sam zatim u rusku ambasadu po novinarskom zadatku. Naredne dane proveo sam na bolovanju.

Deset dana kasnije, 16. novembra, oko 22 časa, primio sam telefonski poziv iz Službe pravnih i opštih poslova Tanjuga, odakle mi je javljeno da više nije potrebno da dolazim na posao. Ne znam tačno koliko mojih kolega je primilo te noći isti takav poziv, ali sam saznao da nisam bio jedini. Ne mogu da kažem da sam bio iznenađen, ali nisam ni očekivao da će mi ova životno važna informacija biti isporučena telefonom u kasni sat. Kada sam došao ujutru da napokon ispraznim fioku i pozdravim kolege, moja šifra za logovanje na računaru, već je bila ukinuta.

Nisam dugo čekao na sledeći poziv iz Tanjuga. Posle nekoliko dana javljeno mi je iz pravne službe da treba da dođem da bih se izjasnio za jednu od opcija u pogledu načina za obračun otpremnine. Uskoro mi je zajedno sa radnom knjižicom uručeno i rešenje o prestanku radnog odnosa usled prestanka rada poslodavca. Novac od otpremnine takođe nisam dugo čekao. Isplaćeno mi je tačno u dinar. Rešenje o prestanku radnog odnosa potpisala mi je Branka Đukić kao direktor Tanjug JP.

Mediji su prošlog meseca preneli njeno saopštenje u kojem je navela da nijednom zaposlenom otkaz nije dao direktor Tanjuga, jer su svi oni ostali bez posla prestankom rada agencije, o čemu je odluku doneo osnivač. To me je iznenadilo, jer mi je Branka Đukić potpisala rešenje o prestanku radnog odnosa. Činjenicu da je ona živa istorijska ličnost Tanjuga ne sporim, ali ostao sam u dilemi, da li je potpisala dokument koji nije trebalo da potpiše?

Nisam više odlazio u zgradu na Obilićevom vencu 2, ali povremeno do mene stižu informacije šta se tamo zbiva. Kolegama koji su ostali da rade, ugovori se navodno produžuju na mesec dana, što ako je tačno, poslodavca stavlja u izrazito superiornu poziciju u odnosu na zaposlene. S druge strane, dobra vest je, ako je tačna, da zahvaljujući menadžerskim sposobnostima Branke Đukić, zaposleni redovno primaju plate.

Godišnjica preduzeća uvek predstavlja zgodan povod za rukovodioce da se obrate javnosti i da se, zašto da ne, pohvale poslovnim uspehom. U konkretnom slučaju to je dobra prilika za rukovodstvo ove agencije poznatog imena da obavesti javnost o svemu što smatra značajnim, kao i o svom trenutnom pravnom statusu. Bilo bi to veoma dragoceno saznanje za nas novinare, jer kada se služimo agencijskim vestima, nije nam uvek svejedno da li njih objavljuje zvanična ili nezavisna agencija.

Ima još normalnih i običnih pitanja za rukovodeći kadar Tanjuga. Naprimer, da li su ikada zatražili da zaposlenima budu ponuđene besplatne akcije? Budući da firma nije propala, njene akcije bi danas mogle da imaju izvesnu tržišnu vrednost.

Dobro bi došli i nedvosmisleni odgovori Vlade, jer se zastava Republike Srbije viori iznad ulaza u zgradu na Obilićevom vencu. Neko će možda reći da u našoj zemlji ima važnijih stvari od priče o lanjskom snegu, ali zašto ova enigma traje bezmalo godinu dana?

U već pomenutoj odluci Vlade stoji da će direktor Tanjuga, po isplati zarada, otpremnina, drugih primanja i drugih obaveza podneti Agenciji za privredne registre prijavu radi brisanja Tanjuga iz Registra privrednih subjekata, a da će Tanjug potom biti izbrisan iz Registra medija. Međutim, u Odluci nije naveden vremenski rok za podnošenje prijave za brisanje Tanjuga iz registra.  A obaveza koja nije vremenski određena ne mora se ni smatrati obavezom, što omogućava normalan rad Tanjuga.


Autor je novinar

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend