Što jači javni servis, to zdravija demokratija

Ulaganje u javni servis direktno utiče na jačanje demokratije. To je ukratko odgovor na pitanje da li nam uopšte treba javni servis, postavljeno u prethodnom članku iz ovog serijala, gde sam sumirao neke od glavnih izazova pred kojima se nalaze javni servisi i koji će svakako zahtevati reakciju eventualne nove vlasti u Srbiji.

Ono što na prvi pogled deluje kao nešto što se podrazumeva, američki istraživači Timoti Nef i Viktor Pikard testirali su pre par godina u obimnom istraživanju koje je pokazalo da postoji čvrsta veza između stepena ulaganja u javni servis i snage demokratije. Što neka zemlja više ulaže u javni servis i tom servisu pruža strukturnu zaštitu kroz regulatorne mehanizme i političku i ekonomsku nezavisnost, to je demokratija u toj zemlji zdravija.

Od tridesetak zemalja koliko su analizirali, Nef i Pikard su utvrdili da po glavi stanovnika za javni medijski servis daleko najviše izdvaja Nemačka, zatim Norveška, Danska i Finska. Francuska i Britanija su nešto niže ali i dalje u vrhu, dok su istočnoevropske zemlje dosta skromnije. Ipak, i one ulažu u javni servis daleko više od puno bogatijih Australije, Novog Zelanda i Kanade. Japan je u sredini, u ravni sa Španijom. Očekivano, na dnu ulaganja u javni servis su Sjedinjene Države, daleko ispod Bocvane i Zelenortskih Ostrva.

Da li to znači da je američka demokratija slabija od svih drugih nabrojanih? Naravno da ne. Na jačinu demokratije utiču i mnogi drugi faktori. Zatim, države imaju različite medijske sisteme, koji se razlikuju po stepenu upliva države ili snažnih privatnih interesa u medije.

Ali to ćemo za sada ostaviti po strani. Ono što je zanimljivo dodati u vezi sa istraživanjem Nefa i Pikarda jeste da oni nisu utvrdili direktnu vezu između popularnosti javnog servisa i jačine demokratije u nekoj zemlji; drugim rečima, korist od snažnog javnog servisa imamo samom činjenicom da on postoji, nije nužno i da je popularan. Ranija istraživanja pokazala su i da prisustvo jakih javnih servisa utiče na bolju informisanost građana i njihovo veće poverenje u medije uopšte.

Da vidimo onda kako se javni servisi finansiraju.

U najvećem broju slučajeva, njih, naravno, finansiraju građani kroz ovaj ili onaj vid obavezne takse. Britanci, na primer, finansiraju BBC direktno, tako što plaćaju TV pretplatu po domaćinstvu – praktično dozvolu za gledanje televizije i slušanje radija. Ali TV pretplata nije baš sasvim obavezna; dovoljno je da prijavite BBC-ju da ne gledate uživo nijednu televiziju (ne samo BBC), niti gledate BBC preko njegove striming platforme. Ovaj model sada stvara probleme jer sve više građana otkazuje pretplatu; trenutno oko 95% Britanaca gleda programe BBC-ja iako pretplatu plaća tek 80% domaćinstava. TV pretplata košta 180 funti, što je nešto preko 200 evra godišnje. Visinu TV pretplate određuje država, tokom periodičnih pregovora sa BBC-jem.

U Britaniji su zato sve češći pozivi da se treba ugledati na nemački model. Tamo zapravo postoje dva javna servisa – ARD kao konzorcijum devet regionalnih medija, i ZDF kao nacionalna televizija. Njima treba dodati i Deutschlandradio, kao treći stub sistema.

Nemačka domaćinstva trenutno plaćaju pretplatu malo više od 18 evra mesečno, a visina pretplate utvrđuje se kroz relativno složen proces konsultacija javnih servisa i odvojene komisije za procenu njihovih finansijskih potreba, nakon čega dogovorene cifre moraju da idu na usvajanje u svih 16 državnih parlamenata.

Španija je do skoro koristila hibridni sistem koji je kombinovao direktne državne subvencije za javni servis i prihode od reklama. Taj sistem je na kraju zamenjen jer se smatralo da ostavlja veliki prostor za komercijalni pritisak na uređivačku politiku. Po zakonu usvojenom 2010. španski javni servis RTVE dobija 80% svojih prihoda iz državnog budžeta, a ostatak iz posebne takse na zaradu privatnih televizija i striming platformi. Ni taj model nije bez kritika, jer se finansiranje javnog servisa oslanja na rezultate poslovanja njegovih komercijalnih konkurenata.

Finska zato nudi zanimljivu alternativu. Ta zemlja je pre izvesnog vremena napustila pretplatu i prešla na direktno oporezivanje kako građana tako i firmi. Građanima je porez na javni servis ograničen na 160 evra godišnje, dok za firme varira u zavisnosti od njihove veličine.

I Danska je skoro napustila model TV pretplate i prešla na oporezivanje građana, a slično je i u Norveškoj, gde se o visini poreskih nameta za javni servis odlučuje svake četiri godine, nakon izbora.

U zemljama u okruženju Srbije uglavnom se koristi stari model TV pretplate uz koji se budžet javnog servisa dopunjuje prihodom od reklama (Hrvatska, BiH, Slovenija) ili se javni servisi finansiraju iz budžeta (Bugarska, Albanija, Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija).

Uz neizbežne varijacije i specifičnosti zemalja, generalno gledajući, svuda gde postoje javne servisi jača i pritisak da se oni ugase ili redukuju. Ti pritisci su ideološki i tehnološki i o tome smo ovde već pisali. Pristalice ideje javnog medijskog servisa svesne su tih pritisaka i uveliko razmatraju ideje kako da se javni servisi reformišu i modernizuju tako da se njihov opstanak osigura. O tome uskoro.

* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu